Sastavni deo košarkaške igre naravno čine i arbitri, bez kojih jednostavno sve što gledamo na terenu ne bi imalo nikakvog smisla.

Ipak o njima preterano lepo mišljenje nema veći broj navijača širom sveta. Njihova nepopularnost nije odraz njihovih sposobnosti, već je rezultat emocija i utisaka koje tokom utakmice ostavljaju na navijače i gledaoce.

O poštenju košarkaških sudija se kod nas na Balkanu oduvek raspreda, kao da je reč o junacima Kosovskog ciklusa ili zlikovcima, u zavisnosti od toga koga pitate. Verovatno su još i tada, kad je prvi put podbačena lopta u dvorištu osnovne škole „Kralj Petar I„, postojali oni večito nezadovoljni posmatrači.

Zamišljam baš jednog takvog, lokalnog vickastog momka, koji je uz čokanj rakije, sav važan i uveren da zna više i od samih igrača, podviknuo iz sveg glasa:

„Sudija, lopove!!!“

Možda je baš tako i započeo neslavnu tradiciju koja traje i dan-danas.

NAJČITANIJE NA PORTALU SPORT KLUBA

Preminuo Dragan Labović

Jokić: Bio sam najgori igrač na terenu!

Obradović o Laboviću: Trenirao sam ovog nasmejanog lika…

Tokom sezone u Evroligi, neretko smo svedoci situacija u kojima pregledavanje spornih momenata i donošenje odluka traje mnogo duže od ukupnog trajanja tajm-auta koje treneri imaju na raspolaganju u jednom poluvremenu. Gledaoci u većem delu tog vremena, koje im niko neće vratiti, zatečeni i u potpunoj neverici posmatraju kako arbitri “tanje živce” navijača, pokušavajući da ubede jedan drugog a onda i sami sebe šta su zapravo videle. Takvi nepotrebni prekidi neizbežno izazivaju revolt kod publike i podstiču sumnju u profesionalnost, pa čak i u motive onih kojima je povereno suđenje mečeva u elitnom evropskom takmičenju.

Komentari o sudijskim odlukama obično počinju onog istog trenutka kada sudijska trojka uzme stvari i uputi se ka svlačionici. Nakon takvih utakmica čak i iskusni košarkaški stručnjaci zastanu , pogledaju ka svodovima dvorane i zapitaju se:

“Da li i dalje važe ista pravila i da li ja i dalje razumem ovu igru?“

I dok oni pokušavaju da se “opasulje” i javno komentarišu dešavanja na terenu, njihovu analizu preduhitrili su portali specijalizovani za sve, od košarke do teorije zavere. Oni su preko svog „čoveka iz košarke“ koji je više konzervi piva ubacio u kantu nego lopti u koš, saznali senzacionalnu informaciju.

Prema njegovim rečima, zapravo prema rečima njegove tetke koja zna čoveka koji poznaje konobara koji radi blizu hale, sudije su pred utakmicu dobile novac da sude u korist protivničke ekipe. To je spomenutom konobaru u poverenju rekao stalni gost koji je svojim očima, dobro podmazanim šljivovicom od ranog jutra, video tačno šta se dogodilo ispred dvorane.

Šalu na stranu, naravno da se sve te odluke ne donose iz zle namere pojedinih arbitara s ciljem da nanesu štetu određenim ekipama, iako ima i takvih slučajeva, da ne grešim dušu. Većina grešaka krenula je da se gomila onog trenutka kada su sudije počele da sumnjaju u odluke koje donose tokom utakmica. Umesto da veruju sopstvenom osećaju i iskustvu, sve više su se oslanjali na video tehnologiju. Više poverenja poklanjali su petoj kameri iza koša, s druge strane terena, nego kolegi sa kojim su godinama delili parče parketa i koru hleba.

Poverenje između kolega arbitara sticalo se godinamam a u neka ne baš tako davna vremena, kada su po iscrtanom pravougaonom terenu trčala dvojica, a ne trojica delilaca pravde, nije se dešavalo da toliko vremena provode razmatrajući sopstvene odluke. Bilo je prosto i jednostavno – ili si video ili nisi video povredu pravila.

Kolega je uvek bio tu da podrži tvoju odluku ili da ti, uz kratku sugestiju, stavi do znanja da se s njom ne slaže. Time bi svaka dalja rasprava bila završena a utakmica bi se nastavila već nakon nekoliko desetina sekundi.

O vremenima kada su Boca i Jakša (Obrad Belošević i Dragaš Jakšić) bili strah i trepet na terenima širom bivše SFRJ, mnogo sam slušao od legendi jugoslovenske košarke. O njima se govorilo kao o ljudima prema kojima ste, pre svega, morali da imate veliko poštovanje i uvažavanje jer su se pored ogromnog znanja koje su imali, izuzetno striktno pridržavali košarkaških pravila. Naravno, i tada se dešavalo da neko od učesnika utakmice bude nezadovoljan pojedinim odlukama, ali niko nikada nije dovodio u pitanje njihovo znanje i profesionalizam.

Danas, baš zbog te nesigurnosti pojedinaca dolazi do sve češćih propusta u poštovanju košarkaških pravila, a sankcije za odgovorne sudije često se svode na formalna izvinjenja klubovima od strane lige i kratkotrajne suspenzije za arbitre od dve do tri utakmice.

Ipak, sudije iz Srbije i dalje predstavljaju vrhunac profesionalizma na međunarodnoj sceni. Malo koja zemlja može da se pohvali arbitrima koji redovno učestvuju na najznačajnijim svetskim takmičenjima. Naše sudije nastavljaju tradiciju svojih slavnih prethodnika koji su svojim autoritetom znanja potvrđivali poverenje koje im je poveravano.

Nimalo iznenađujuće, na ovogodišnjem F4 turniru u Abu Dabiju naći će se i Ilija Belošević, najistaknutiji domaći košarkaški sudija. Za iskusnog arbitra to će biti jedanaesto učešće na završnom turniru Evrolige. Sudija od poverenja, koji je sudio više od 500 utakmica u elitnom evropskom takmičenju, zaslužuje da se njegovo ime svake godine nađe među onima koji će deliti pravdu najboljim klubovima Evrope.

Uprkos sve većem pritisku kojem su sudije izložene od strane klubova u poslednjim sezonama, Ilija Belošević ostaje jedan od retkih arbitara kojeg izuzetno cene treneri, igrači i klupski čelnici. Nije mu strano da prizna grešku kada do nje dođe, ali ume i te kako da pokaže onaj pravi i prepoznatljivi srpski inat, posebno u situacijama kada proceni da mu nije ukazano zasluženo poštovanje od strane aktera utakmice.

U grupi od osam sudija koje su izabrane da sude završni turnir, ime našeg arbitra je bez premca najveće i najzvučnije. Teško je biti neutralan kada vidite koja su preostala sedmorica arbitara, s obzirom da je svaki od njih u nekom trenutku ove sezone sudio na štetu naša dva kluba. Ali da baš sad ne otvaramo bolne teme…

Posao košarkaškog sudije nije nimalo lak, posebno kada je reč o arbitrima koji tek započinju posao ili sude niže rangove takmičenja. To je profesija koja nije cenjena ovde na Balkanu. Smatra se da od košarkaških sudija mnogo više o košarci znaju svi: od pekara, taksista, šankera i frizera, do novinara, glumaca, trenera i igrača.

Da bi se to promenilo, moramo da počnemo da ohrabrujemo talentovane arbitre da istraju u nameri da se bave ovim pozivom, jer bez njih ni naša košarka neće biti na nivou na kom bi trebala da bude u budućnosti.

Neki od njih moraće uskoro da preuzmu pištaljku od najboljih, poput Ilije Beloševića, a biće im potrebna podrška kompletne košarkaške zajednice da bi mogli da budu dostojni naslednici, koji će probati da pomere granice onoga što košarkaško suđenje može da bude.

Uživajte u zakucavanju nedelje: