Naslov se, u suštini, odnosi na svaki sport, ali i na svaku profesiju kojom se ljudi bave. Naravno, moramo da uzmemo u obzir da ponekad čovek mora da radi i poslove koji mu baš i nisu na listi omiljenih stvari u životu. Ipak, ako govorimo o onoj iskrenoj ljubavi prema sportu – u ovom slučaju košarci – onda svaka zdrava priča mora da započne iz veze koju dete samo stvori sa tom narandžastom loptom.

U nekoliko intervjua koje sam proteklih godina radio sa vrhunskim sportistima i trenerima, svako od njih mi je, makar usput, provukao isto: ničega od svega što su postigli u svojim karijerama ne bi bilo da stvari nisu radili isključivo iz ljubavi.

Najčitanije na satju Sport kluba

Zvezdino dete ide u Leverkuzen za 5.000.000 evra

Monika Seleš vodi borbu sa teškom bolešću

Nepopularno, ali očekivano: Novak se povukao u poslednji čas

Dušan Duda Ivković mi je jednom rekao da je imao priliku da sarađuje sa mnogim velikim zvezdama kod kojih se tačno video trenutak kada ljubav preraste u zasićenje – i kako ih tada automatski napuste želja, volja i odnos prema treninzima i utakmicama. Samo veoma retki u tim trenucima uspeju da se prisete zbog čega su uopšte krenuli da se bave ovim sportom, da „kliknu“ dugme za reset i nastave tamo gde su stali. Ostali, ako su pametni, veoma brzo završe igračku karijeru, da se ne brukaju. A oni drugi – kojih je, nažalost, mnogo – jureći za novcem izgube identitet i karijeru, a ime koje su godinama gradili bace u blato.

Košarkaški navijači znaju da prepoznaju trenutak kada se igrač ogreši o onog klinca kojeg nosi u sebi. O ono dete koje je po suncu, kiši, vetru i snegu tapkalo loptu i zamišljalo sebe kako u poslednjim sekundama rešava najvažniju utakmicu u životu. Jer baš tu, na tom praznom terenu, vodi se najvažnija borba – ona za vezu između čoveka, obruča i lopte. Ako se tu ostvari pobeda, onda je greh da se u nekim zrelim igračkim danima čovek ogreši o dete koje mu je tu pobedu i donelo.

Baš sam pre neki dan sa prijateljem, kojeg znam još od predškolskog, pričao na sličnu temu. Dotakli smo se i momaka koji svoj košarkaški put ponekad započinju kako bi se spasli siromaštva, pobegli iz geta, loših porodičnih situacija, nasilja… Setili smo se i primera Kavaja Lenarda, koji je samo nekoliko sati nakon što je saznao da mu je otac ubijen – odigrao utakmicu. Od tog trenutka, trening i igra pod obručima postali su mu spas od svakodnevice koja ga je okruživala. Po sopstvenom priznanju, samo je na tom pravougaonom terenu osećao mir i sigurnost, jer je svaki put kada bi nagazio aut-liniju i izašao napolje, morao da se suoči sa realnim i surovim svetom. A baš tu, u tom spoljašnjem svetu, pojavljuju se oni koji pokušavaju da na razne načine prekinu tu svetu vezu koja se gradila godinama.

Ulaskom u kojekakve poslovne kombinacije, investicije, saradnje, gradnje, izume… igrač polako počinje da gubi glavu na terenu. Ne izgleda više srećno. Jer kada pobeda više nije toliko bitna stvar, a poraz ne boli onako kao pre – čemu onda ona reka znoja prolivena tokom godina treniranja? Kada lopta prestane da mami osmeh, a teren da bude utočište, onda problem više nije ni u minutima, ni u ulozi, ni u treneru – problem je u igraču.

Lesor odgovorio Mišku: Dobro je da se nisam svađao s mamom…

Moram ponovo da se dotaknem navijača, koji umeju da prepoznaju prazan pogled, spuštena ramena, tromo i bezvoljno trčanje i košarkaški stav u odbrani – kojeg nema. Jednom prilikom jedan od genijalaca sa tribina prosuo je fenomenalan štos videvši da se Šabaz Nejpir ne vraća u odbranu:

„Je l’ zna ovaj dole da se za prevaru ide u zatvor? Čovek je nasankao sve nas za milione i još se buni što ga trener menja. Što ga ovi momci u plavom lepo ne odvedu u stanicu da mu uzmu izjavu?“

Takve štosove samo na tribinama i u kafani možete da čujete, ali ma koliko duhovito sve to bilo u tom trenutku, kada nam se osmeh sklonio sa lica, svi smo pali u duboko razmišljanje. Mogli smo samo da konstatujemo da je taj navijač bio apsolutno u pravu. Takvih kao što je taj nesrećni Nejpir, nažalost, ima svuda po Evropi, ali i po NBA ligi. Tamo je, doduše, sve proračunato i unapred uzeto u obzir, pa se i za takve slučajeve obezbede pare — zato se za njih nešto i ne brinem. Ali u Evropi… e, ovde su stvari malo drugačije.

Ovde se još uvek pamti svaka izgubljena lopta, promašen zicer i meri svaki uzdah sa tribina koji je igrač izmamio. Ovde navijač ne traži savršenstvo, već iskrenost. Da vidi da ti je stalo. Da izgubiš, ali da izgoriš. Da padneš, ali da ustaneš krvavih kolena. Jer u Evropi, za razliku od Amerike, ljubav prema košarci još uvek nije samo stavka u ugovoru, već obaveza prema onom detetu sa praznog terena. Ovde se ne traži GOAT, nego majstor. Kud ćeš lepše nego kad sa tribina odjekne: „Bravo, majstore!!!“ Problem nastaje onda kada dozvoliš da od majstora postaneš šegrt, a od šegrta sklizneš do šarlatana koji vara ljude za novac.

Jer ljudski je imati obraz. Ljudski je znati kada je dosta. Ima nečeg duboko poštenog u tome da, kada osetiš da ljubav bledi, sam spustiš loptu i kažeš: kraj. Nije poraz otići na vreme — poraz je ostati predugo i pogaziti sve ono zbog čega si počeo. U košarci, kao i u životu, pamte se oni koji su znali da sagore do kraja, ali i oni koji su imali hrabrosti da se povuku dok su još bili svoji. Sve ostalo je trgovina. A košarka to nikada nije bila, niti sme da postane.

Bonus video