U ponedeljak uveče, brzinom munje, odjeknula je vest da je fudbalskom treneru Mladenu Žižoviću pozlilo dok je sa klupe vodio svoju ekipu Radničkog iz Kragujevca. Nekoliko minuta kasnije stigla je nova, ona najgora vest — da je mladi fudbalski stručnjak preminuo.

Utakmica u Lučanima, nakon što su lekari odvezli Žižovića sanitetskim vozilom, prvobitno je bila nastavljena, ali je, sa dolaskom loših vesti, prekinuta. Sve je stalo. Igrači su popadali po terenu držeći se za glavu, u suzama i neverici, pitajući se:

„Da li je moguće?“

Isto sam to i ja izgovorio kada mi je prijatelj tokom razgovora telefonom rekao da su potvrdili da je Žižović zauvek napustio trenersku klupu. Nažalost, nisam bio upućen u rad mladog fudbalskog stručnjaka dok se nije dogodila tragedija, jer sam domaći fudbal odavno prestao da pratim — iz razloga o kojima ne treba trošiti reči, bar ne u ovom tekstu.

NAJČITANIJE NA SAJTU SPORT KLUBA

Od 0-2 do 6-2: Trener izdvojio jednog igrača u preokretu Zvezde

Polonara se probudio iz kome: Postojale su velike šanse da umrem

Napokon: Bogdan Bogdanović odigrao utakmicu sezone!

Obožavao sam još od malena da gledam fudbal, posebno Premijer ligu, jer sam u toj lepršavoj igri mogao da uživam na miru. Ne razmišljajući o taktici, greškama trenera, igrača i sličnim stvarima koje sam uvek primećivao dok sam gledao košarkaške utakmice.

Dolaskom moje dece na svet — priznao to ja ili ne — količina praćenja sportskih događaja drastično je opala. Kako su deca rasla, tako se, recipročno, smanjivao fokus sa fudbalskih terena i staza Formule 1, a potpuno se prebacio na košarkaški teren — što zbog ljubavi prema narandžastoj lopti, što zbog posla.

Ipak, tragične vesti poput ove od pre nekoliko dana automatski te pomere iz ležišta. U trenutku sam se zapitao isto ono što bi se zapitao svako normalan:

„Da li je moralo ovako? Je l’ moguće da nije mogao da se spreči ovakav ishod?“

Posebno sam sebi postavljao takva i slična pitanja jer je reč o čoveku pred kojim je tek bio život — mladom treneru koji je iza sebe ostavio troje dece. U sekundi sam se ponovo naježio na samu pomisao da će ta deca rasti bez oca. Izašao sam da se prošetam, ali misli nikako nije mogao da odnese vetar koji je duvao.

Tokom duge šetnje setio sam se da igrači pre svake sezone imaju obavezan, detaljan lekarski pregled, bez kojeg ne mogu da dobiju odobrenje za početak priprema.

A šta ćemo sa trenerima?

U potpunosti sam siguran da za trenere ne postoji obaveza prolaska lekarskih pregleda kako bi mogli da vode svoje ekipe. Ne vidim razlog zbog kojeg treneri ne bi morali da na svaka dva ili tri meseca obave sistematski pregled, uključujući i razgovor sa psihologom.

Znam i sam da trenutno pišem nešto što je, naročito u našoj zemlji, gotovo nezamislivo, jer ovde svako može „na foru“ da završi bilo kakav papir ako u tome vidi interes. Ali hajde da se bar na trenutak bavimo nečim što ima veze sa zdravim razumom.

Uveren sam da bi se na tim pregledima otkrilo mnogo toga na šta bi treneri morali da obrate pažnju — možda i ono što bi im spasilo život. A ako bi nekom treneru, zbog narušenog zdravstvenog stanja, bila privremeno zabranjena aktivnost na klupi, i to bi bilo sasvim u redu, jer ne postoji ništa što je važnije, ni veće, od života.

U trenutku sam se ponovo setio Dejana Milojevića — trenera koji je takođe prerano otišao sa ovog sveta. Iako je radio u jednom od najvećih sportskih sistema na planeti, verujem da ni on, ni lekari u Golden Stejtu, nisu slutili da negde u njemu tinja gorući problem koji čeka da se rasplamsa.

Koliko puta tokom prenosa vidimo kadar trenera koji u sekundi promeni lični opis, boju kože, čitav izraz lica? Zakrvavljenih očiju, penušavih usana, dok urlaju na sudije, skaču, lome se u emociji. A mi to gledamo kao deo igre, kao začin spektakla. A u stvari, to je stres koji razara čoveka iznutra, dok spolja mora da deluje čvrsto, hladno i sabrano. On ne sme da pokaže slabost, jer su mu povereni svi — igrači, klub, navijači, porodica… Mora da bude stub, i onda kad u njemu sve puca.

Zato i verujem da bi sistematski pregledi za trenere trebalo da budu obavezni — ne zbog birokratije, nego zbog života. Jer niko od nas ne zna šta koji trener nosi u sebi — ni koliko ga sve to troši, ni koliko dugo još može da izdrži. Pritisak rezultata, medija, javnosti, sopstvenih ambicija — sve to polako, ali sigurno, izjeda iznutra. A mi to posmatramo kao deo posla, kao cenu uspeha, kao nešto što „ide uz trenerski poziv“.

Ali koliko zapravo vredi taj poziv?

Koliko vredi pobeda ako vas posle nje čeka istrošeno srce koje više ne može da izdrži? Koliko vrede trofeji ako samo oni ostanu deci, kao uspomena na oca kojeg su prerano izgubili?

Sport, ma koliko ga voleli, nikada ne sme biti veći od života.

Zaboravljamo to prečesto — dok slavimo pobede, dok tražimo krivce za poraze, dok merimo ljude trofejima, a ne otkucajima srca.

I možda će baš ovakve tragedije, koliko god bile bolne, podsetiti sve nas da iza svake klupe, svakog terena i svake kamere stoje ljudi — sa svojim umorom, strahovima, i tišinama koje ne čujemo.

Možda je vreme da počnemo da ih gledamo ne samo kao trenere i sportiste, nego kao očeve, sinove, prijatelje… Jer kada lopta prestane da se kotrlja, a navijači odu kući, ostaje samo ono najvažnije — život.

Na kraju, sve se svede na to da čovek sačuva sebe. Jer ništa na svetu, pa ni sport, ne vredi ako te košta života.

Sećamo se Mladena Žižovića…