Decenijama unazad slušamo, čitamo i gledamo intervjue u kojima uspešni sportisti – bilo tokom blistavih karijera ili nakon što odluče da je dres natopljen poslednjim kapima znoja spreman za uramljivanje – otkrivaju šta ih je vodilo kroz izazove, poraze i pobede.

Iako su različiti po godinama, sportovima, kontinentima na kojima su igrali i titulama koje su osvajali, gotovo svi su sglasni oko toga da ništa ne bi bilo moguće da nisu imali podršku – porodice.

Svi znamo onu poznatu frazu da je porodica „nukleus društva“, osnovna i temeljna jedinica u kojoj se stiču i formiraju prave vrednosti, norme i obrasci ponašanja svakog od nas. Ipak, kod sportista je ta privrženost porodici nekako izraženija, da ne kažem – specifičnija. Možda baš zato što oni koji su spremni na velika odricanja zarad uspeha, sigurnost, utehu i stabilnost nalaze upravo u porodici.

Imao sam tu čast, privilegiju i sreću da tokom godina provedenih što u košarci što u novinarstvu, razgovaram sa brojnim velikanima našeg sporta. Ono što je veoma često ostavljalo snažnan utisak na mene bila je prilika da upoznam i razgovaram sa njihovim roditeljima, braćom, sestrama, partnerima i decom. Onima koji retko dobijaju pažnju javnosti, a čine tihu, neretko presudnu snagu u pozadini velikih karijera.

Zajedničko gotovo u svim tim susretima bio je način na koji su se razgovori razvijali nakon izvesnog vremena. Da li je to zbog toga što umem da slušam ili zato što, možda, imam lice psihoterapeuta – iako čisto sumnjam da je u tome stvar – tek, gotovo bez izuzetka, u nekom trenutku razgovora neko od njih bi iskreno rekao: „Uh, ne znaš ti kako je to bilo, samo kad se setim…“

Naravno, svako od njih imao je svoju verziju priče, svoj ugao gledanja, svoju borbu i emociju. I svi su oni, bez izuzetka, na sportski uspeh “specijalnog” člana porodice, gledali kroz prizmu ličnog iskustva.

Braća i sestre uspešnih sportista često nose svoju priču – tihu, često neispričanu, ali jednako važnu. U porodičnim odnosima gotovo uvek se provlači i doza blage kritike, najpre prema roditeljima, jer su – neizbežno, a često i nesvesno – pažnju više usmeravali ka onom detetu koje je krenulo putem sporta. Iza reči podrške, povremeno se mogla nazreti nijansa, pa ne mogu da kažem ljubomore, koliko sete za trenucima u kojima su, možda, baš njima tiha reč, zagrljaj ili pogled bili potrebniji nego šampionu u nastajanju.

Ipak, kod ogromne većine njih, bez obzira na te momente blage ljubomore, preovlađuje jedno – ponos.

Ponos na bratovljev ili sestrin uspeh, na medalje koje krase porodične tribine, na ponosno pevanje himne sa suzama u očima, dresove sa posvetom… Ali i na one dragocene trenutke kada im, pred kamerama ili u toplini porodičnog doma, bivaju upućene reči priznanja i zahvalnosti za svu podršku koju su godinama, često iz senke, nesebično pružali.

Zato je pogrešno i površno gledati na takve odnose kroz uobičajeni kliše: „Ma šta njih briga, brat im je sportista, on sve završava, para imaju, ne fali im ništa, samo nek se zavale i uživaju.“

NAJPOPULARNIJE NA PORTALU

Marin: Ovoj ekipi su potrebni zvezdaši na tribinama

„Baš me briga…“ Šta stranci zaista misle o atmosferi u Beogradu

Čekajući Karija… Da li je ovo 12 Srbije za Eurobasket?

Odlučeno: Milojević prelomio kada debituje Arnautović

Naprotiv , upravo je taj način razmišljanja, najdalji od istine.

Malo ko se zapita šta su sve oni žrtvovali. Možda su se odricali putovanja, novih patika, rođendana, druženja sa prijateljima, slobodnog vremena s roditeljima… Sve to su radili ne zato što su morali, već zato što su znali da svaki njihov korak koji naprave daje vetar u leđa bratu ili sestri na putu ka vrhu. Da bi oni mogli da odu na pripreme, da otputuju na turnir, da imaju kvalitetan individualan rad, da kupe bolju opremu… Jer uspeh jednog člana porodice često je zajednički poduhvat, satkan od nevidljivih niti odricanja, podrške i strpljenja koje traje godinama.

A oni koji su taj put prošli bez reflektora, ostaju ono što jesu – tihi, skromni junaci jedne velike porodične pobede.

Šta tek reći za roditelje?

Za te diskretne heroje bez pehara, bez medijske pažnje, bez beneficija, ali sa najdubljom emocijom u svakom pogledu i aplauzu. Oni koji su te buduće velikane prvi put odveli na trening, slušali razne „stručnjake“ kako njihovo dete nije dovoljno talentovano, ali su ipak nastavili da veruju kada su svi drugi sumnjali. Oni koji su im brisali suze posle poraza, podizali dete kad padne, budili se pre svih i poslednji išli na spavanje.

Baš njima, tim roditeljima, dešavalo se da u džepu imaju samo za autobusku kartu do sale u kojoj dete trenira. I pored toga, oprema nikada nije kasnila , iako plata jeste. Niko ih nikada nije pitao kako su se snalazili da svom detetu obezbede sve što mu je bilo potrebno da ostane na putu sna ka kojem je krenuo. Nikada nisu pričali o tome kako je nositi teret neizvesnosti, brige i ponosa u istom dahu.

Znali su oni za suze iz svlačionica, za utakmice bez minuta na terenu, za povrede koje bole više njih nego dete koje ih je zadobilo. Za njih se uspeh deteta ne meri po broju nastupa u reprezentativnom dresu, unosnom ugovoru, ciframa na bankovnom računu i tituli najboljeg, već po broju osmeha i suza radosnica koje su na njihovom licu bile kao pečat koji potvrđuje da je put koji su zajedno izabrali bio onaj pravi. Svakom normalnom roditelju puno je srce kada vidi da se njegovo dete bavi onim što voli i da zna da je, kad god pogleda ka tribinama – neko za njega uvek tu.

Da veruje. Da podrži. Da voli – i kad se gubi, i kad se slavi.

Zato, sledeći put kad budete gledali nekog mladog sportistu kako podiže pehar, postiže gol za pobedu ili stoji na postolju sa himnom na usnama, setite se da iza tog trenutka ne stoji samo talenat.

Stoji na stotine vožnji po kiši i snegu, na hiljade obroka u hodu, bezbroj neprespavanih noći i uvek samo jedno tiho, onako sebi u bradu:

„Ajde, sine, možeš ti to.“

Mnogi sportisti se odlučuju da vrlo mladi stupe u brak i zasnuju porodicu, možda baš zbog činjenice da su naviknuti od malena da imaju zdrav oslonac . U svetu u kom su konstantna putovanja, pritisak rezultata, fizička iscrpljenost i medijska izloženost svakodnevica – stabilna, iskrena i poverenjem ispunjena partnerska veza postaje više od emotivnog utočišta. Postaje temelj,mesto sigurnosti iz kojeg se lakše ide na trening, koncentrisanije ulazi u meč, mirnije spava pred važnu utakmicu. Zato mnogi sportisti brak ne doživljavaju kao obavezu, već kao potrebu i oslonac koji im omogućava da na profesionalnom planu ostanu fokusirani, čvrsti i posvećeni.

Roditeljstvo je prekretnica koja sportiste dodatno oblikuje, jer taj trenutak u kom shvate da više nisu najvažniji u sopstvenom životu, menja sve. Nema više prostora za mladalačke ispade, impulsivne odluke i olako izgovorene reči. Sa detetom dolazi odgovornost, ne samo prema porodici, već i prema sebi. Sportista tada često dobija novu motivaciju, dublji smisao svega što radi ,jer svaki skok, svaki sprint, svaki udarac ,odjednom ima još jednu, veću svrhu. Zato nije retkost da upravo u periodu kada postanu roditelji, sportisti počnu da beleže najbolje rezultate u karijeri. Ne igra se više samo za sebe, već i za nekog ko ga čeka kod kuće, ko ga prati sa tribina ili putem “malih tv ekrana” i kome je upravo on – heroj.

A šta ćemo sa onima koji nisu imali tu privilegiju? Koje nije porodica gurala napred, već sputavala… kojima su, umesto vetra u leđa, podeljene loše karte kako kod kuće tako i u ljubavi?

E to je tek tema za duboko razmišljanje i poseban text. Nastaviće se…

Bonus video