Verujem da je velika većina ljudi koji prate sport imala priliku da vidi — ako ne uživo, onda makar putem društvenih mreža — situaciju koja se odigrala na utakmici između Mančester junajteda i Evertona, kada je igrač Evertona Idrisa Gana Gej zveknuo šamar svom saigraču Majklu Kinu i zbog toga zaradio direktan crveni karton.

Neki su taj potez propratili s nevericom, i slažem se da je bio, rekao bih, „ne baš pametan“ — da ne upotrebim jači izraz — pogotovo zato što je ostavio saigrače na cedilu skoro 80 minuta igre.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

(VIDEO) Nerazuman potez Hezonje, Ljulj ga odmah napao

Vraća se i Grejem: Ko, šta, kako? Niko neće raditi sve što želi

U Partizanu gori, a Mijatović deli savete Realu i Vinisijus

(VIDEO) Željkove muke: „Smem li nešto da kažem? Gledaj ovde!“

Ali — naravno, čim se pojavi ono „ali“ u nekom tekstu, sve pre toga obično pada u vodu — možda sam jedan od retkih koji ne osuđuje taj potez. Pogotovo ne onako kako to čine pojedini lažni moralisti, čiji komentari i novinski/portalski naslovi tipa: „Jao, strašan potez…“, „Nasilje na fudbalskom terenu!“, „Hitno izbaciti iz tima!“ samo pokazuju u kakvom apsurdu danas živimo. Jer, realno, svuda oko nas se dešavaju mnogo gore stvari, pa se naježim kad vidim da se moralise baš oko ovakvih scena u sportu.

Zašto ne osuđujem taj ispad? Prosto: nisam bio u ekipi, ne znam šta se sve dešavalo pre, tokom i posle toga, a poprilično sam siguran da je sve to bilo samo odraz želje da se pobedi. Nisam od onih koji će ovu temu razvlačiti kao žvaku i od jednog šamara praviti „špansku seriju“ u kojoj ćemo epizodu po epizodu uklapati kockice, da bismo na kraju „sa sigurnošću zaključili“ da je Kin, zapravo, bivši ljubavnik Gejove bivše devojke u koju je ovaj i dalje potajno zaljubljen. Mislim… ajte, molim vas.

Takve stvari se dešavaju na terenu i tačka. Postali smo kao društvo toliko ljigavi zabadači nosa da mi ponestaje reči kojima bih taj nivo gnjecavosti opisao. Zašto sve mora da se secira, istražuje i od jedne proste stvari pravi drama? Sećam se da mi je jedan, nažalost pokojni, kućni prijatelj jednom prilikom rekao da takve stvari rade i pišu ljudi koji se nisu ni dva puta u životu potukli sami sa sobom, a kamoli sa svojom senkom. Sad shvatam da je bio potpuno u pravu.

Što se tiče mog opravdavanja onoga što je uradio pomenuti Gej, ono se zasniva na tome da je ponekad jednostavno potrebno prodrmati ekipu — na ovaj ili onaj način. Neću ići toliko daleko da tvrdim da je ekipa Evertona postigla pogodak koji im je doneo pobedu baš zbog tog šamara, ali sam uveren da je imao uticaj na saigrače koji su se, posle tog čina, dodatno ujedinili.

Dešavale su se iste, slične ili mnogo gore situacije u ekipama koje su posle takvih „incidenata“ funkcionisale i igrale bolje, jer su iz sebe izbacile ono loše što su pojedinci nosili u sebi. Ubeđen sam da u svakom kolektivu — na radnom mestu, u timu, svuda gde čovek mora da funkcioniše sa više ljudi — postoji bar jedna osoba koja vam jednostavno nikako ne leži da bude „vaš par rukava“, i s kojom nikada nećete kliknuti, ma koliko se trudili. A onda se dogode neke sitne stvari koje prodrmaju sve i ujedine ceo kolektiv. Naravno, neće vam taj neko postati odmah draži, ali ćete naći način da funkcionišete zajedno zarad zajedničkog cilja ka kojem idete.

Majkl Džordan i Stiv Ker

Pre neki dan čitam da su novinari pitali Kodija Milera-Mekintajera kakvu je diskusiju imao sa Kalinićem nakon one ključne izgubljene lopte na utakmici protiv Valensije. Poprilično sam ubeđen da nisu pričali o tome gde će ići na pljeskavicu posle i ko će da vozi. Neverovatno. I čemu uopšte želja da se sazna šta su ljudi koji dele parket svaki dan rekli jedan drugom? Ponekad mi deluje kao da neko namerno radi na srozavanju novinarske profesije.

Slična stvar desila se par dana ranije kada su iz vedra neba stigle „vesti“ da su se potukli Vanja Marinković i Džabari Parker. U redu, svestan sam želje za ekskluzivom, ali čak i da su se potukli — pa šta? Jedan moj kolega, ozbiljan navijač Partizana, rekao mi je: „Ih, kamo sreće da su se potukli, onda bih bar znao da im je stalo do kluba i tima.“

Teške situacije, one koje ne mogu rečima da se objasne, u većini slučajeva ujedinjuju ljude. Setimo se samo da je 1995. godine Majkl Džordan na treningu udario Stiva Kera pesnicom u lice, a da sadašnji trener Golden Stejta nije uzmakao tokom tog koškanja. Ker je kasnije izjavio da ih je taj duel zbližio, da je prošao Džordanov test i zaradio njegovo poverenje. Godinu dana kasnije videli smo to poverenje na delu kada je Džordan nekoliko bitnih lopti prosledio Keru, a ovaj svojim dalekometnim šutevima trasirao put ka šampionskom prstenu.

Gazeći nazad kroz istoriju, imamo primer Kobija Brajanta i Šakila O’Nila. Njih dvojica su se svađali kao braća koja su odrasla u istoj kući, a nikada nisu uspela da se dogovore ko kome uporno jede čokoladicu iz fioke. Proklizavali su jedan preko drugog u medijima, na treningu se redovno hvatali za gušu, a sezona bez bar jedne ozbiljne prepirke bila je naučna fantastika. Ali kada zakorače na parket — to je bila druga dimenzija. Tamo nije bilo mesta sujeti i prepirkama. To je bio tandem koji je funkcionisao bolje nego savršeno podmazana mašina. O’Nil je drobio rekete i protivnike snagom, Kobi ih je dovršavao elegancijom i ludilom u očima. Mogli su da se ne slažu privatno koliko hoće, ali košarka ih je spajala u jedno. I baš zato su bili šampioni.

Đorđević i Danilović

Isto kao i dvojac koji je Partizanu doneo titulu prvaka Evrope — Saša Đorđević i Predrag Danilović. Mnogo godina kasnije saznalo se da njih dvojica tokom te sezone često nisu ni komunicirali van parketa. A ipak, čim bi sudija podbacio loptu na centru, pretvarali su se u savršen spoj, orkestar koji svira bez ijedne falš note. Ta sinhronizacija bila je toliko prirodna da je za mnoge kasnije otkriće — da jedno vreme „nisu mogli očima da se vide“ — zvučalo gotovo neverovatno.

Njih dvojica su, zapravo, oličenje onoga o čemu govorim: da se veliki timovi ne grade na tome ko se kome privatno dopada, već na onome šta svaki igrač nosi u sebi kada utakmica počne. Đorđević je bio hladna glava i mozak ekipe, Danilović žar, bes i instinkt ubice. Dva potpuno različita karaktera, ali savršena kada se ukrste na 28 metara parketa. Možda zato njihova priča i danas služi kao najbolji primer da ponekad nije važno ko se s kim slaže, već ko je spreman da „pogine“ za isti cilj.

A danas? Danas se prečesto bavimo pogrešnim stvarima. Umesto da gledamo igru, nerviramo se oko trivijalnosti. Umesto da cenimo borbu, analiziramo šamare. Možda je vreme da shvatimo da tim ne čine savršeni ljudi, nego oni koji su spremni da idu do kraja — zajedno. I da ponekad jedna iskra, pa makar i nespretna, zapali onu pravu vatru.

Bonus video