Rade piše: Šut o tablu – stara fora ili skriveno oružje?

Skener 19. nov 20259:36 15 komentara
Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić
Luke Hales/Getty Images

Hteo sam tekst da otvorim rečenicom: „Kada sam ja krenuo da treniram košarku, što nije bilo toliko davno…“, ali sam na vreme povukao ručnu. Krenem da računam, vratim godine, dodam još onih obaveznih „plus tri na karte“… i shvatim da je ipak prošlo više nego što bih voleo da priznam. Meni deluje kao da je to bilo pre desetak–petnaest godina, a kalendar me gleda preko naočara i kaže: „Druže, nemoj da se brukamo — bilo je to baš davno.“

I tako se uhvatim u razmišljanju: da li su pojedine stvari koje smo nekad uvežbavali iščezle zato što su zaista zastarele, ili zato što današnjim igračima jednostavno „nije in“ da ih koriste? Jedna od tih zaboravljenih sitnica je i čuveni šut o tablu… Mislim da mi i danas odzvanja u ušima rečenica jednog od trenera: „Ko na polaganju ne nasloni loptu na tablu, može sutra slobodno da svrati po ispisnicu.“

Povezane vesti

Jer, vidite, osnova svega je jednostavna: kada ste ispod koša ili idete na prodor — gađate onaj pravougaonik koji nije bezveze nacrtan na svakoj tabli. Tako imate više šansi da postignete koš. Nije to samo stvar treninga — i svaki bolji matematičar će vam reći da je proračun tačan. Mnogima od vas koji ste igrali basket, trenirali košarku ili ste bliski košarkaškoj lopti na bilo koji drugi način, sve ovo zvuči kao priča o pravilnoj upotrebi kašike, viljuške i noža. Ali moramo da imamo u vidu i one koji košarku vole da pogledaju, ali nemaju mnogo dodira sa samom igrom. Njih neretko do smrti zamara kada im pojedini komentatori prosipaju košarkašku terminologiju koju posle moraju da guglaju, tražeći značenje i primenu, samo da bi mogli na miru da prate utakmicu — jer ti polu-strani izrazi zbune običnog čoveka. Oni bi radije saslušali poneko jasno pojašnjenje osnovnih principa igre nego razmatrali dubinu, širinu i ostale dimenzije košarke. Al’ ajde… da se vratimo na temu.

U to neko vreme, početkom devedesetih godina, polako ali sigurno počele su sve češće da se prikazuju utakmice NBA lige na televiziji. Eh, kad kažem „sve češće“, zvučim samom sebi smešno, jer ako se ne varam, radilo se o jednoj, eventualno dve utakmice nedeljno. Tu smo gledali igrače koji idu na prodor i polažu loptu na obruč kada nisu bili u prilici da je zakucaju protivniku u lice. To je, naravno, bilo u potpunoj suprotnosti sa onim što smo učili, pa nas je mamilo da i mi tako nešto probamo — mada niko od nas ni mrežicu nije mogao da dohvati, al’ nema veze.

I onda, na Ol-star utakmici, koju sam, naravno, gledao sutradan u reprizi, desilo se nešto što mi je ostalo urezano evo i dan-danas. Tada su se i te Ol-star utakmice igrale sa više žara nego što se danas igraju pojedine utakmice regularnog dela sezone. Medžik Džonson je na jednom tajm-autu zamerio saigraču što je promašio zicer. Nema teorije da se setim koji je igrač bio u pitanju — ali suština ostaje ista. Medžik ga je prekoreo rečima: „Čoveče, mogli smo da vodimo, a mi gubimo tri razlike samo zato što nisi ostavio loptu na tablu! Hteo si da izgleda atraktivno i promašio si čistu poziciju. Uozbilji se.“ Ostao sam zabezeknut, jer je čovek koji je tada bio apsolutna NBA ikona potvrdio da mi na treningu zapravo radimo pravu stvar.

Ipak, ovu temu nisam započeo zbog zicera i korišćenja table samo u tu svrhu. Ne, tema se sama nametnula s obzirom na to da sam u ovih 11 kola u Evroligi na prste obe ruke mogao da nabrojim igrače koji su sa tri, četiri ili pet metara od koša koristili pomoć table kako bi poentirali. Zvuči neverovatno — da ne kažem frapantno — da igrači jednostavno ne koriste sve raspoložive resurse koji bi mogli da im olakšaju posao.

Da, siguran sam da će sad krenuti komentari kako se košarka promenila i kako je sada više šuteva za tri poena. Da su igrači navikli na šuteve „bez koske“, a ne na „staromodne“ šuteve srednje distance koji neretko budu podpomognuti tablom. Ali ko je to promenio? Zašto je promenio? I zašto deluje kao da je to postalo zabranjeno?

Zapravo, šut o tablu postoji s razlogom: daje vam prostor za grešku kakav nijedan „čist“ šut nema. Kada gađate direktno obruč, svaki milimetar odstupanja menja ugao pod kojim lopta ulazi. Tabla, međutim, odradi veliki deo posla — poravna putanju, ublaži odbitak i često pretvori nedovoljno precizan pokušaj u siguran poen. Zato je taj šut nekada bio omiljeno oružje visokih igrača, dok su ga bekovi koristili da nadmudre čuvara pod košem ili kada se iz trka naglo zaustave a potreban im je siguran hitac. U Evropi je nestao jer se, posle „vladavine trojki“, sve što nije upadljivo ili statistički isplativo odmah gura u stranu. Upravo zato danas može da postane skrivena prednost: niko ga ne očekuje, malo ko ga vežba, a oni koji ga savladaju dobijaju pouzdano rešenje protiv čvrstih odbrana, iskakanja visokih igrača i svih onih situacija u kojima „čist“ šut lako postane promašaj. Šut o tablu je prerano zaboravljen, a i dalje ima moć da preokrene utakmicu.

Sećam se visokih igrača — centara, krilnih centara i krila — koji su se na utakmicama utrkivali ko će više tih šuteva da pogodi. Niko ne može da mi kaže da su Karl Meloun, Patrik Juing, Tim Dankan, Skoti Pipen, Čarls Barkli, pa i bekovi poput Klajda Drekslera, Džona Stoktona ili Marka Džeksona bili nekakvi „fosili“ koji su igrali prevaziđenu košarku. Naprotiv — to su bili majstori zanata, ljudi koji su umeli da poentiraju i kada im šut ne ide, jer su znali da upotrebe sve što im teren nudi, pa i onu tablu koju mnogi današnji igrači gledaju kao ukras iznad obruča.

Sve mi to deluje kao da neko pokušava da izmisli košarku ponovo, i da sve što je nekada bilo dobro sada nije — a zbog čega? Zato što šut o tablu nije atraktivan kao šut sa devet metara? Ili možda zato što vredi manje nego šut iza linije za tri poena. Poprilično sam siguran da bi ponovo postao atraktivan kada bi takvi šutevi imali veću bodovnu vrednost. Pa, na primer, da šutevi sa četiri–pet metara o tablu vrede tri poena, a šut preko osam metara četiri poena.

Mislim, parafraziram i ja sad, ali shvatate poentu — sve je postalo merenje, poređenje i jurcanje za onim što je „atraktivnije“ i gledanije. Treneri su potpuno promenili filozofiju iz istog razloga — da se prilagode trendu. I kad smo već kod trenera, setih se jednog koga možda svi znate, a meni je bio trener jedne sezone kada sam bio kadet, iako je samo nekoliko godina stariji. On nas je učio da je šut kvarljiva roba, ali da i tako kvarljiva ne može da vas „ostavi na cedilu“ ako na pravi način koristite pomoć table. Kažu mi da je daleko dogurao, da trenira neku NBA ekipu iz Kanade, neke Reptorse. Naravno, reč je o Darku Rajakoviću.

Meni je tada delovalo da Darko sve to priča kao neku sitnu trenersku doskočicu, nešto što će nam možda služiti samo dok ne ojačamo i počnemo samo da slušamo opojni zvuk mrežice kada lopta napusti naše ruke. Nisam mogao ni da naslutim da će upravo on, samo nekoliko decenija kasnije, istrajati na svom putu i nastaviti da dokazuje, i u najjačoj ligi sveta, da se osnove nikada ne smeju zaboraviti. Verujte mi da se svaki put, kad vidim da se neko libi da „nasloni“ loptu na tablu, setim kako mi je kao klincu objašnjavao da košarka ne prašta preteranu estetiku. I tu valjda leži poenta: pravila igre se menjaju, ali ono što su nas učili ljudi iz te naše trenerske škole uvek ostane negde u dlanovima, u navici, u refleksu.

Zato mi, baš zbog svega toga, nikada neće biti jasno kako neko ko sebe naziva profesionalnim košarkašem može da dozvoli da ostane limitiran samo zato što ne želi da prihvati neke stare, a korisne stvari. Čini mi se da je, ponekad, želja da se bude „modern“ jača od razuma, pa se zaboravlja da sitnice i detalji čine razliku između proseka i vrhunskog učinka.

A opet, nije stvar samo u zanemarenim osnovama — radi se o odnosu prema igri, o poštovanju detalja koji grade kvalitet. I dok neki uporno ignorišu i te osnove, drugi ih brižno čuvaju i nadograđuju, kao što su to činili oni treneri koje pamtimo. I baš tu negde, između promene filozofije i zaboravljenih detalja, krije se ono što me najviše intrigira. Košarka se danas menja velikom brzinom, ali čini mi se da u tom trku najviše strada ono najvrednije — odnos prema zanatu. A bez tog temelja, sve ove moderne ideje samo su privremene šminke koje ne mogu da sakriju koliko smo se udaljili od onoga što je ova igra oduvek bila.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (15)

Video - Najnovije

Najnovije vesti