"Košarka mi mnogo znači, skoro da je višak da to kažem. To je ljubav, način života, sport koji uvek više pruži, nego što mu mnogi daju. Mnogo toga sam uložio, ali se još više vratilo. Talenat se podrazumeva, uz mnogo emocija ide još više rada i, podrške najbližih, prvo roditelja, a kasnije sopstvene porodice. Ništa bez sigurnog porodičnog gnezda. Ovako priča Ratko Radovanović," koji će od večeras i zvanično biti novi član FIBA Kuće slavnih.

U debeloj knjizi karijere, puno tankih slova, kako je originalno krstio jedno izuzetno putovanje pod obručima, započeto pre više od pet decenija, a na koje još uvek nije stavljena tačka.

Povezane vesti

Avramović za SK: Nemojte o zlatu… Partizan? Navijam

Skener

16. maj 2025 0

Skener

16. maj 2025 0

Netflix top 10: Velike sportske drame – ponos, krv, suze…

Skener

16. maj 2025 3

Skener

16. maj 2025 3

Sale Đorđević za SK: Treba nam pravedniji košarkaški poredak

Skener

15. maj 2025 11

Skener

15. maj 2025 11

Rade piše: Probao sam da gledam NBA utakmicu, majke mi…

NBA

13. maj 2025 42

NBA

13. maj 2025 42

Od hercegovačkih vrtača, preko nikšićkog perona sa koga je „igrom“ na drvenim sedištima, otišao u sarajevski beli svet, da bi se kasnije samo ređale usputne stanice – Orleans, Lijež, Manila, Grenobl, Moskva, Pariz, Venecija, Beograd, do trenutno poslednje, Užice.

I, skoro da se vratio tamo gde je u školskom dvorištu tapkao loptu i, sanjao da bude svetski prvak kao i njegovi sportski junaci (Ćosić, Daneu, Jelovac, Kapičić) iz Ljubljane 1970.

„Ljubav i talenat se podrazumevaju za sve, pa i za ovu moju košarku. Možeš nešto voleti koliko hoćeš, ali ako nemaš dara… Kao i mnogo volje i rada, bez toga nema ništa. I sada, kada se okrenem, bacim pogled na sve ono što sam prošao, ne postoji nikakav žal, nešto što nisam uspeo da uradim u ovom sportu, da ne zvuči neskromno. Sa reprezentacijom i sjajnim generacijama, osvojio sam sve, od prvenstva Evrope, sveta do olimpijskog zlata. Druga, treća mesta se ne računaju, to se podrazumeva. Sa Bosnom prvak Starog kontinenta, prva muška jugoslovenska ekipa, koja je otvorila i te dveri. Eh, da ne zaboravim, trofeji sa FMP u mandatu sportskog direktora. A ovo poslednje, ulazak u istoriju, to nisam mogao ni da sanjam, ili nekad pomislim. Izuzetna čast, koju mi je ukazala Svetska kuća košarke,“ priznaje Radovanović u razgovoru za Sport klub.

Lako i neoprezno se preleti početak biografije nekadašnjeg centra, ono „rođen u Nevesinju“, može biti i sticajem okolnosti. Većina ga veže za Nikšić, pa dalje utabanim stazama. Jeste li Hercegovac ili Crnogorac?

„To prvo, rođeni Ero. Sad me svi svojataju, pa i Crnogorci. Ja sam relativno rano otišao iz Nevesinja, pa odrastao u Nikšiću, iz koga su tada mnogi bili vezani sa Sarajevo zbog fakulteta, pa su me mnogi prisvajali. U Hercegovini su mi roditelji sahranjeni, tamo imam dve kuće, nažalost prazne. Ali svako leto provedem po mesec dana, uz dobro društvo i prijatelje.“

Sa Partizanom „duplo golo“

Kako niste došli u Partizan, a pregovarali ste više od mesec dana 2017. za mesto direktora omladinske škole?

„Pričali smo pre dolaska Ostoje Mijailovića, izložio sam neke stvari, tada je u klubu bio Dejan Kijanović. Objasnio sam šta i kako bi trebalo uraditi. U međuvremenu je došao i Ostoja, onda smo se nešto mimoišli. U Partizan je trebalo da dođem i mnogo ranije. Svojevremeno je Miketa (Milorad) Đurić insistirao da odigram jednu, dve, poslednje sezone uoči raspada zemlje. Ali, više ne mogu da se setim zašto nije bilo ništa od toga. Kića me je ubedio da ostanem u Beogradu da živim. Posle izlaska iz Sarajeva, trebalo je da se odselim za Lugano, sve je bilo dogovoreno. Ali, sletim u Beograd, pa u restoran „Rubin“, uz neko fino društvo. Malo smo se „zagrejali“ kada se u neko dobra slučajno pojavljuje Miketa Đurić. E, sad digresija. April 1992. u Sarajevu, poslednji avion za Beograd u predvečerje rata. Miketina ćerka sa drugaricom bila na Jahorini, nije moglo dete da se vrati kući. Nekako uspem da im nabavim karte, pa im dam u „Holidej inu“ i ispratim na let. A Miketa se pojavio sa novcem za karte, nije mi palo na pamet da uzmem. Kakve pare, to je bilo za decu. On mi je našao stan u Narodnih heroja 38, gde sam ostao tri, četiri godine. Onda je opet, Kića lobirao da dođem u FMP, a u tome je učestvovao i Momo Milatović, trener prvog tima.“

Ali u lepoj hercegovačkoj varoši nije prohodao…

„U Udbinama sam rođen, to je 25 km od Nevesinja, na putu za Perković, 70 km od Bileće, a za čas i do Crne Gore. Uz rodnu kuću je ogromno imanje od dede (po ocu) Mihajla sa najkvalitetnijom vodom još u Jugoslaviji, koja je konačno sprovedena do Nevesinja i Gacka pre dve godine. Kada je moja majka došla u kuću Radovanovića, bila je 25. čeljade kako se to onda govorilo, šestoro braće, tri sestre. Deda je držao vodenice, veliko imanje, ma bio je carević. Sad je sve prazno, samo boravi nekoliko čuvara za skladišta vode blizu naše porodične kuće udaljene desetak metara. Ima sigurno četiri kilometra cerove šume u komadu…“

Košarkaški je sve počelo, ipak u Nikšiću, ali ima kopča i sa njegovom Hercegovinom.

„Bio sam na regrutaciji JNA u Nevesinju, tu su me primetili, imao sam već 206, 207 cm. Kasnije sam još narastao, dohranili me (smeh). Raša Perunović, student prava u Sarajevu, inače Nikšićanin, koji je znao moje roditelje, dojavio je Vuletu Vukaloviću, alfi i omegi KK Bosne, da ima neki baš visok klinac. Za mene se raspitivao i Siske (Đorđe) Čolović iz Partizana, ma nijednog nisam znao, bio sam dete. Pod utiskom Svetskog prvenstva u Ljubljani, svi smo to gledali, lud za košarkom, ali… Otac tek napravio kuću, ja jedinac, doduše imam sestru Vidosavu koja se udala. A i ja bih da odem, pa još zapeo. Nije bio za to, kakav lopta, pusti ti to. Stara je uticala da me pusti – ima gde da se vrati, pa neka ide.“

I, otišao je. Uskim kolosekom, preko Metkovića, Ploča, Mostara, Konjica do Sarajeva.

„Joj, jedva sam stigao, a kažem sebi, gde sam to krenuo, nikog ne znam, nemam familije, oktobar 1972. U isto vreme, stiže i Mirza (Delibašić). I njega je Vukalović „spakovao“ iz Tuzle, doveo mu i roditelje u stan na Grbavici. Posle sam čuo priću kako su oni (Izet i Duda) reagovali: “Pa, kako ćemo ovo plaćati“, dok im nije rečeno da je to njihov stan. Mirzin otac je bio izvanredan gospodin, predavao mi je matematiku i fiziku u Mašinsko – tehničkoj školi.“

Više zvezdaš

„Ja sam više zvezdaš, odmah da kažem. A kada je košarka, ne mogu da se odlučim i zbog Kiće. Ali, u Evroligi, ko god igra od večitih, navijam i za jedne, i za druge. Nikada ne razdvajam. Nisam od onih koji bi se radovali da izgubi Zvezda ili Partizan. To nikako ne volim da čujem u ovom gradu. A kada međusobno igraju, naravno, više volim crveno – bele.“

Povratak na prvi ozbiljni početak, odnosno, kako se sklapao budući evropski šampion.

„Isto Nikšićanin Žarko Varajić je došao u klub malo ranije, zajedno sa Miodragom Baletićem, koji je bio solidan igrač, iako ga većina pamti kao trenera. A pre nas, Svetislav Pešić, kao gotov košarkaš iz Partizana. On je bio kao sada ova strana pojačanja, tako nam je delovao. Ne samo igrač, on je odlična osoba, koji je sjajno primio nas klince. Kasnije se pakovala ekipa (Savo Čečur, Ante Đogić, Sabahudin Bilalović, Rođeni Krvavac…). U prvi tim sam uleteo kada smo sa Tanjevićem postali juniorski prvaci Evrope (1974). Pre toga, dosta sam radio sa čuvenim Rusmirom Halilovićem, koji me je pazio kao sina. Kao i njegova majka, kod koje sam često išao na ručak, nosio veš na pranje. U njihovoj kući sam se osećao kao kod svojih.“

Dok se navikao na veliki grad, što Sarajevo jeste bilo u odnosu na Nikšić, od Raše Radovanovića je reprezentacija bilo daleko. Da bi kasnije sakupio devet medalja sa najvećih takmičenja (četvrto mesto na večitoj listi, iza Dražena Dalipagića 12, Dragana Kićanovića i Vlade Divca po 10). Ali, kada ređa najlepše uspomene, jedna juniorska se ne zaboravlja.

„Bilo je fantastično kada smo postali svetski šampioni (1978), pa sa Bosnom na krovu Evrope (1979), ili olimpijski pobednici (1980). Ali, jedan od posebnih trenutaka, kada je sve počelo, evropska juniorska titula iz Orleansa 1974. Sećam se sastanka pred meč u grupi sa Francuskom. Priča nam Bogdan Tanjević i njegov pomoćnik Piva (Slobodan) Ivković: “Ovi domaćini, zezaju se sa nama, ne shvataju nas ozbiljno, lako će nas dobiti.“ Pa nam pokažu naslovnu stranu „L ekipa“ sa fotografijom trikolora kako pecaju, pa će tako i sa nama. Dobro smo ih „otkinuli“, kao i Španiju za zlato. Bio je to jedan od najboljih motivacionih govora koji sam čuo u životu, eh Boša…Ali i Piva, veliki stručnjak i sjajan čovek.“

Kao neko ko je dve trećine u sportu koji životnu ljubav znači, uz (ne)moguća poređenja „onih i ovih“ vremena, gde sve ode…

„Ne znam, možda u sve veći broj teških povreda. Postao je veliki napor, pa je zato više povređenih nego nekada. Onda je bilo retkost da neko operiše ukrštene ligamente. Znao je da ode skočni zglob, ili iskoči koleno. Dešavale su se povrede, van pameti, ali mnogo retko. Ali, sad, a nije od juče – malo, malo, pa odu ligamenti. Ne znam da li je do moderne (loše) ishrane ili građe. Što ja kažem – japija dobra, nema povrede. Ne znam o čemu se radi, nedefinisano. Činjenica je da se mnogo radi, ali… Ne može mi niko reći da nisam isto toliko trenirao, čak i nestručno. Sa tegovima nenormalno. Trčali po Trebeviću, pa trljaj glavu da ne dobiješ upalu mozga, ko izdrži, pričaće. Nije baš da je bilo lagano u naše vreme.“

Bacili su sve na basket

„KK Bosna je krajem sedamdesetih prošlog veka, čak i pre titule u Grenoblu, bila zaštitni znak grada, magnet za mnoge javne ličnosti. Ne samo kao redovni gledaoci u „Skenderiji“. Legendarni pevač „Indeksa“, Davorin Popović, zvani Pimpek, bio je odličan košarkaš, to starije generacije znaju. Ih, koliko smo puta igrali basket, on, Mirza, Boša i ja.“

Nastavlja iskreno, pa kome se sviđa, ne razmišlja…

„Ne mogu da shvatim, da ne kažem da me i nervira. Malo se razbole, sedam dana pauze, malo izvrnu zglob, ne mogu da treniraju deset dana, nekad čudna generacija. Ja sam kod Ace Nikolića sa crnim zglobom otišao na SP 1978. u Manili sa 22 godine. A danas, tatini i mamini sinovi, svi su razmaženi.“

U Sarajevu je rastao sa Bosnom, decenija života je tamo ostala.

„Nisu se voleli Bosna i Željezničar, koji je bio gradski klub, uvek rivalstvo. Prilikom ulaska u ligu, svašta je bilo, pa i jurenja igrača (Barović, Tolj). Tanjević je igrao jedne godine kada su ušli u Prvu ligu. Bio glavni odbrambeni igrač. Pričao nam je kako je obesio patike i postao trener, kada mu je čuveni Radmilo Mišović iz čačanskog Borca ubacio 54 koša. Kada je nas poveo, ozbiljno i puno se radilo, dva puta dnevno u „Skenderiji“, a kasnije je izgrađena i „Zetra“ da se svaki čas ne selimo iz velike u malu salu. Na početku nije bilo uslova, trenirali smo sa Halilovićem i po školama, ali smo krali vreme po dvoranama… Bila je konkurencija i da uđeš i među 12 u klubu, a jugoslovenska liga jaka od sredine 70-ih, pa tokom 80-ih prošlog veka. Partizan, Crvena zvezda, OKK Beograd, Radnički, IMT, Jugoplastika, Zadar, Cibona, Borac…Ako dobiješ tri, četiri utakmice u Beogradu, bićeš prvak…“

Bosna jeste postala šampion, ali evropski 1979. godine. Bilo je duela sa Makabijem, Huventudom, Olimpijakosom, a tek Realom…Ipak, jedno je finale…

„Italijanski Emerson je bio ubeđen da će odbraniti titulu, pa nisu poneli ni pehar, koji su osvojili prethodne godine. Skoknuli do Grenobla, koji nije daleko od njihovog Varezea. A iz Sarajeva došlo 7000, 8000 navijača, čarterima, automobilima. Kompletan grad stigao da nas bodri. Oni su nas prvo u grupi dobili sa 18, 19 razlike, ali smo im se revanširali. Igrao je Bob Mos, 204 sm, trojka, četvorka, petica, odličan, najbolji u Evropi, sjajan strelac, pa Elverton, Osola, Menegin. A meni se desi peh, veče pre utakmice. Popio sam gutljaj, dva koka kole, koja je onda prosto nestala kao da je „izlapela“. Dobio sam 40 temperaturu, čitavu noć, kraj mene, probdeli su dr Pašić, fizioterapeut Grbić, rekli su da nema šanse da igram. Kako da ne igram, to je jednom u životu. Dobio sam dve infuzije, oborili mi temperaturu i, odigrao. Kada je prošlo finale, osećao sam se kao da me je brzi voz pregazio. Nisam mogao ni da večeram, ni da pijem, jedva sam sebi došao. Ali, kako da preskočim finale. Nije kao danas…“

Niko kao profa Nikolić

Izdvajam moje prve trenere, Tanjevića i Halilovića. Mogu sve da nabrojim, ali od svih njih, najveći gospodin – trener u svakom smislu, za mene je profesor Aleksandar Nikolić. Najveći svih vremena. Bili su i Ranko Žeravica, Mirko Novosel, bio mi je trener i Petar Skansi i Dragutin Čermak u Parizu, opet Skansi u Veneciji, Josip Đerđa u reprezentaciji i mnogi drugi. Tu je i Duda Ivković, kome sam otkazao EP u Zagrebu 1989. kada smo sve dobili sa 20, 30 razlike. Otišao sam tamo (Zagreb), ali nisam igrao, ustupio sam mesto Mariu Primorcu.“

Raša nije preskakao ni reprezentativne akcije, bio važan deo tima, koji je obeležio kraj 70-ih, osvojio jedino olimpijsko zlato u prebogatoj istoriji jugoslovenske košarke, uhvatio nekoliko generacija.

„Počeo sam sa Nikolom Plećašom, produžio sa Ćosom. Kićom, Prajom, Mokom, a završio sa Divcem, Paspaljem, Đorđevićem…Mogao sam da zakačim i OI 1976. Istina, otišao sam u Montreal sa 20 godina, ali sam bio 13. prekobrojni. Selektor Mirko Novosel je dao prednost Andru Knegi. U sklopu priprema, reprezentacija je odigrala trening meč sa Zadrom, jedva dobila posle dva produžetka. Plećaš i ja smo pojačali Zadar, dao sam 30-ak poena. Inače, prvi koš u seniorskoj selekciji, postigao sam na otvaranju SC „Pinkija“ u Zemunu, davne 1975. Plećaš mi je dodao iza leđa, a ja zakucao.“

Veza kroz generacije u nekada plavom dresu vodi dalje…

„Sa Draženom Petrvićem sam bio cimer, samo se to ne spominje kod onih koji su napravili film „Braća zauvek“ sa Amerikancima, ma nema veze. Dugo smo delili hotelske sobe, dosta se sa mnom družio, pa i na OI 1984. u Los Anđelesu. Tada mu nisu dali da uđe u kafić, ni u diskoteku jer su mislili da je mlađi od 18. Mi stariji, morali smo da garantujemo za njega. Kako su selektori stalno menjali parove – cimere, dopao mi je i Krešimir Ćosić, jedan izuzetno inteligentan čovek, neiskvaren, veliki igrač, sjajan prijatelj. Kada sam ga upoznao, već je bio završio koledž Juta Providens, maksimalno ozbiljan. Pričali su mi da je bio mangup pre odlaska u SAD, voleo je druženja, pa i da ponekad popije.“

Od zlata do zlata, od rekorda do rekorda, EP 1977, SP 1978, OI 1980. I kada su se osvajale medalje, pored košarke, ostala su i neka druga sećanja.

„U Liježu 1977. izgubili smo od Čehoslovačke u grupi, iako smo ih uoči EP, ubedljivo dobili sa 40, 50 razlike na turniru u italijanskom San Đorđu. Mnogi su mislili da smo to „uradili“ da bi izbegli Sovjete u polufinalu. Istina je da smo ČSFR neozbiljno shvatili, a Brabenec, Pospišil, Kos, raspucali se, sve im je ušlo, vodili su i sa 15 razlike . Ali, mnogi su bili ubeđeni, između ostalih i Jovan Kosijer, novinar Sportskih novosti, da je nešto drugo u pitanju. Zato je napisao: “Ako ovi budu prvi, kupiću nekoliko pari cipela, pa peške od Liježa do Zagreba.“ Mi dobijemo Italijane, dobro ih išamaramo u polufinalu, a za zlato sa SSSR. A ludi Moka, izbacuje loptu, video Kosijera, pa mu dobacio: “Joco, kreni u šoping, pa ka Zagrebu.“ Slavnić je meni jedan od najboljih plejmejkera u Evropi sa kojim sam igrao, a možda i u svetu.“

Jokić kao Ćosić

„Nisam sanjao da mogu i blizu da dođem do reprezentacije. Bila je to zemlja sa 20-ak miliona stanovnika, trebaš ući među 12. Uspeo sam da odigram sa Ratom Tvrdićem i Ducijem Simonovićem kroz klupske utakmice, kao protiv i Nikole Plećaša, a kasnije, asovi kao Kića, Praja, Moka, Mirza…Ipak, jedan je bio i ostao nešto posebno – Krešimir Ćosić. Uz njega smo svi postali igrači, sve je vadio, pogotovo bekove. Kad loše odigraš odbranu, znaš da on čeka sa rampom. Ako šutneš, promašiš, znaš da će on uhvatiti, pa dodati za novi napad. Bio je vanzemaljac, sa 211, driblao je i dodavao kao plejmejker. Sve što sada radi Nikola Jokić, isto je on radio, samo u drugim dimenzijama i mnogo ranije. I ovaj mlađi je sa druge planete. To se rodi jednom u životu. Od glave do ruke, toliko brz aparat kod Jokića, a slično je bilo i kod Ćose…Predvidi gde će igrač da istrči, da mu baš tu doda loptu u kontri.“

Na SP 1978. nove lekcije „Zbornaji“, velikom rivalu, pa olimpijska 1980.

„U Manilu sam otišao sa povredom zgloba i groznom bojom noge. Dva puta smo dobili tadašnji Sovjetski Savez, prvo lagano, a u finalu, u produžetku. Moka Slavnić neverovatan, ušao je u stomak Sergeju Belovu. Lični osećaj, 22 godine, a evropski i svetski prvak. Posle SP, Tito nam je u Igalu priredio prijem na kojem smo dobili satove sa posvetom. Olimpijsko zlato iz Moskve, iako su Amerikanci izostali iz političkih razloga (intervencija SSSR u Avganistanu), nešto je posebno. Senka je Kićina povreda zbog koje nije mogao ni na postolje, pa je njegovu medalju primio Slavnić.“

Radovanović je dres Bosne nosio do proleća 1983. i čuvene majstorice finala plej – ofa u Novom Sadu, kada Šibenka nije došla. Titula i odlazak u inostranstvo, pariski Stad Frans.

„Spremao sam se za Trst, prošao sve sistematske preglede, kada me je nazvao Kića da dođem kod njega u Pariz, pošto je napustio Pezaro. Otišao sam u grad svetlosti, koji mi je bio značajan sportski, a posebno privatno. Živeo sam sa mojom Verom na petom, a Kićanovići na četvrtom spratu, ista zgrada. Posle sezone, Kića se vrati u Beograd, njegova Lola je bila trudna, a 1984. su dobili Marka, dok je moj reprezentativni drug postao direktor Partizana. Mi smo se spustili u njihov stan, a sledeće godine dobijemo našeg Stefana, koga smo čekali četiri, pet godina. Ne znam da li je nešto bilo posebno u tom pariskom stanu, u kome smo se dosta družili, dolazio je Goran Bregović, Safet Sušić… Te 1985. otkazao sam EŠ u Nemačkoj, da bih konačno dočekao naslednika.“

Nekoliko godina kasnije, na svet je došla i naslednica, a opet ga je zvala jedna druga legenda.

Jedan je Vule Vukalović

„Vule Vukalović je tvorac sarajevskog sporta. Digao je SD „Bosna“, pa je šahovski klub bio prvak, onda rukomet, odbojka, ženska i muška ekipa. Čak je bio dobar i sa Branom Delićem, kasnijim zamenikom ministra, koji je bio fudbalski angažovan. Uhvatio se i košarke. Bio je kao Tito. On je u klub doveo gradonačelnika Sarajeva, Emerika Bluma, koji je stvorio „Energoinvest“, ali i Uglješu Uzelca, takođe prvog čoveka grada i poslednjeg predsednika KSJ. Okupio je svu strukturu grada, jednu ozbiljno dobru ekipu. Napravio je organizacionu bazu za budućeg evropskog klupskog prvaka.

„Posle Pariza, otišao sam u Veneciju na poziv Dražena Dalipagića, a on je brzo karijeru nastavio u Veroni. U najčuvenijem gradu na vodi, rodila mi se moja Sara 1988. godine. Tamo sam dobio Zlatnog lava, ne filmskog, kao jedini stranac sportista. Poželeo sam da odem u Huventud, ali je gospođa Radovanović prelomila, nije htela iz Venecije.“

Kraj igračke karijere 1990. i logičan povratak u Sarajevo, gde je krenuo sa privatnim biznisom (zubarska ordinacija, butik) u predvečerje krvavog raspada Jugoslavije. Grad u kome je košarkaški eksplodirao, 1992. napustio je kroz jedan tunel, da se ne vrati punih 13 godina.

„Moj prvi dolazak u Sarajevo, posle rata, bio je tokom finalnog turnira ABA lige 2005. Dočekan sam skandiranjem i ovacijama pune dvorane, posle svih dešavanja devedesetih godina. Bilo mi je drago.“

Radovanović se u gradu na Miljacki tada pojavio kao sportski direktor FMP Železnika, klubom i mestom uspeha punih 14 godina (1996 – 2010). Ni sa ove distance, nema pravog odgovora zašto je beogradsko predgrađe samo jedna epizoda iz prošlosti.

„Možda smo se malo zasitili jedni drugih, nemam ništa loše da kažem. Teško je bilo da se neke stvari prelome, ali sam prelomio. Nije možda Nebojša (Čović, prim aut), bio za to, ili je bio, ne znam. Ali, uglavnom smo u korektnim odnosima, čujemo se. Možda je i bilo vreme za takav potez, dolazila je na red i familija da preuzme mesto košarke, ma sve po malo. Ali, generalno nije to loše ispalo, malo sam se odmorio, dobio elana za Slobodu.“

Iz njegove FMP ere, čitava reprezentativna (igračka) plejada…

„Doveo sam Raduljicu, Zorana Ercega, Mileta Ilića, Marka Marinovića, Radeta Jorovića, Miloša Teodosića, Aleksandra Rašića, Nikolu Vasića, Gorana Nikolića, Ognjena Aškrabića, Dejana Milojevića, puno i svuda ih ima. Kasnije su svi otišli i, svi su milioneri, što mene raduje, ali… Većina nema baš finu reč za FMP što me strašno nervira. Stvarno ne znam razlog. Sa Miloijem sam imao odličan odnos, mnogo me je pogodio njegov odlazak. Bio je poseban u svakom smislu, mogao je da bude vrhunski trener.“

Zamenici u Bahreinu

Raša Radovanović neće biti na svečanoj ceremoniji prijema u FIBA Kuću slavnih, koja će biti održana 17. maja u Bahreinu. Ali, imaće izaslanike, ćerku Saru i 14-godišnjeg unuka Luku, koga deda „pikira“ za naslednika pod obručima. Tu su i dva anđela, kako naziva unuke, Hanu (7) i Sofiju (2), ćerke sina Stefana. A kod Radovanovića, do kraja meseca, još jedna proslava, kada trofejnom reprezentativcu bude uručena Majska nagrada.

A kada se dobro odmorio, na red je stigla Sloboda, u proleće 2018.

„Saša Turović, koji živi i radi u Čikagu je „kriv“ što sam završio u Užicu. Startovao me je u kafiću, da ne verujete. Vidim čoveka sa frćkavom dugom kosom, malo hipijevski, a vidi se da ima godina, mada dobrodržeći. I hoće da me vodi u Slobodu. Ovako mi se obratio: “Hajde, koliko, hoću da platim da ideš i gotovo.“ Ko je ovaj, majke ti božije, onako se pitam u sebi. Ali, bio je uporan. A ja mislio da je neko nameštanje, skrivena kamera. Posle se ispostavi da je ono pravo što treba. Izuzetno mi je fino u Užicu, sjajni ljudi u klubu, dr Tošović, Grujičić, Hristovski, fini treneri… Imamo mlađe kategorije, kadete i juniore, igramo kvalitetnu ligu, izašlo je dosta igrača… Otišao je u Megu naš Bogoljub Marković, pa mali Pavle Bačko… ima dobrih klinaca. Zadovoljan sam i plasmanom u KLS, isti broj pobeda kao i Vojvodina, iako većim delom nismo igrali sa strancima, 19,5 prosek godina.“

Ima li nešto za one koji bi košarkaškim stazama i bogazama?

„Da se manje bave kompjuterima i telefonima, a više međusobno komuniciraju. Kada uđu u salu, predani košarci. Na kraju treninga, pogled u ogledalo da vide da su se oznojili. A ne da se neki „oznoje“ tek pod tušem. Ako dobro radiš, imaš talenta, nema šanse da nećeš uspeti. Nema tu velike filozofije. Mora da se ima i podrška porodice, roditelja ili kasnije u braku, žene, dece… Gde su trzavice, kada nemaš stabilan brak, nema ničega. Svi mi volimo da zujimo po kafanama, ovako, onako, ali mora da se čuva dom, pogotovo kada imaš dečicu.“

I kao što reče, njegova životna knjiga je povelika…

Bonus video