Jugoslovenski vaterpolo je prvu medalju, bronzanu, osvojio na Evropskom prvenstvu u Beču 1950. godine. Tada je i zvanično, vrhunskim rezultatom, počela priča uspeha sporta koji je postao jedan od zaštitnih znakova bivše SFRJ.

Povezane vesti

VAR ekspert godinu dana posle: Španski gol – regularan

Skener

8. avg 2022 0

Skener

8. avg 2022 0

Tri osmine – da li je vreme za reset srpskog sporta?

Skener

16. sep 2022 25

Skener

16. sep 2022 25

Nole – jači nego ikada

Skener

10. okt 2022 43

Skener

10. okt 2022 43

Sa odličnim plasmanima na Igrama i prvenstvima Evrope (igralo se na četiri godine), jugoslovenski vaterpolisti su nastavili u narednom periodu. Smenjivala su se srebrna i bronzana odličja, ali zlata nije bilo. Nije ga bilo do Olimpijskih igara u Meksiku 1968. Dakle, na najviši stepenik na pobedničkom tronu Jugoslavija se našla 18 godina od bečkog uspeha. Bilo je u međuvremenu propuštenih velikih prilika, kada bi gol razlika bila slabija od potrebne, kada bi se promašivao odlučujući četverac, kada bi, jednostavno rečeno, sreća okrenula leđa.

Pre tri dana je obeleženo 54 godine od kada je 25. oktobra 1968. Jugoslavija u finalu Olimpijskih igara pobedila SSSR 13:11 i prvi put, u istoriji, osvojila zlatnu medalju. To je bio istorijski dan za vaterpolo. Punih 16 godina ranije na Igrama u Helsinkiku osvojeno je srebro, a 16 godina kasnije stiglo se do drugog zlata na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu.

Vratimo se Meksiku. Aleksandar Sajfert, koji je sa klupe komandovao ekipom, stvorio je sastav sa šestoricom igrača Mladosti (Stipanić, Poljak, Hebl, Lopatni, Bonačić i Trumbić) i petoricom vaterpolista Partizana (Janković, Perišić, Sandić, Dabović I Marović). Logičan izbor, ekipe koje su pripadale evropskom vrhu su dale prvoklasan sastav.

Bila su to druga vremena. Veliki rivali u vodi, još veći prijatelji van bazena sanjali su zajedno zlato.

„Bili smo veliki protivnici, znalo je u žaru borbe da bude i grubosti. Jednom, pred početak priprema 1967. nismo govorili jedni sa drugima zbog tuče u prvenstenom duelu. Sajfert, taj veliki psiholog, je napravio sjajan gest. Krenuli smo na izlet od Šibenika do slapova Krke. U brodiću , na jednoj strani mi, parizanovci, na drugoj mladostaši. Bez priče. Možete da zamislite kakvo je druženje bilo za stolom punim vina, srdela, skuša… Sve se zaboravilo. U povratku smo bili kao jedan,“ često je pričao Đorđe Perišić.

Prilikom polaska na takmičenje u Meksimo Karlo Stipanić je poručio:

“Ne brinite, zlato je naše. Ući ćemo na gol razliku u polufinale a u finalu ćemo da pobedimo na produžetke.”

Ovde bi mogli da stanemo jer je upravo tako i bilo. Ipak, da nastavimo, jer “Meksikanci” to zaslužuju. U grupi, u najvažnijim utakmicama nesrećno ostaje Jugoslavija bez pobede protiv DR Nemačke 4:4 a protiv Italije, u samom finišu, Poljak iz četverca pogađa stativu gola i azuri slave 5:4.

“Italija je pobedila Nemce i nama je ostalo da u igri, koja traje 20 minuta, pobedimo Japan sa 13 golova razlike. Naš susret je bio poslednji u programu i sećam se da je svako od nas sam došao na bazen. Svako sa svojim mislima i rešen da pruži maksimum,“ priseća se Perišić.

Na prepunim tribinama ishod su čekali istočni Nemci, Mađari, Sovjeti. Svi su imali svoje računice.

„Da sve bude gore, na samom početku Japan je postigao pogodak, greškom Dabovića koji je skoro potonuo od muke.“

Ali, brzo smo se sredili. U prvoj četvrtini smo vodili 8:1, posle druge 11:1, posle treće 13:1.

Recepet je bio jednostavan. Snažan pressing na Japance je rezultirao da je rival rešenje tražio dugim loptama usamljenom napadaču. Te lopte je skupljao Perišić, slao u napad i golovi su se nizali jedan za drugim. Zoran Janković je postigao 10 pogodaka.

Kod 15:2, dva minuta pre kraja, bilo je drame. Dosuđen je četverac za Japan ali je Stipanić odbranio. Jugoslavija je do kraja postigla još dva gola za konačnih 17:2.

Rival u polufinalu je bila Mađarska. Perišić priča:

“Sajfert je imao sjajan sastanak.Sve je predvideo. Plan je bio da osvojimo prvu loptu i da mirnim dugim napadom povedemo. Taj napad je trajao preko dva minuta a gol je sa devet metara postigao Sandić.“

Poseban detalj u drugoj četvrtini se pamti:

Mađari su vodili 3:2. Janković je dobio loptu na sedam-osam metara od gola. Čuvao ga je ogromni Sivoš. Zoran je počeo svoju igru, finta, jedna, druga, treća. Kako se približavao golu, tako je mađarski golman Štajnmec izlazio sa gola. Video je to Zoran i majstorski, parabolom je pogodio mrežu. Sudija, jedan je tada delio pravdu, je svirao pogodak, stavio zastavicu ispod pazuha i potom aplaudirao Zoranovom majstorstvu.

Na kraju, velika pobeda 8:6, Jugoslavija se spremala za SSSR.

„Imali smo pravilo da nema primljenog gola iz igre. Tako je bilo. U regularnom delu bilo je 11:11 a Sovjeti su sve golove dali iz četverca. Mi smo čak četiri postigli iz igre. Stipanić na golu je sve hvatao, zvali smo ga hobotnica. Imali smo u finišu tri gola razlike, pa 11:9 u poslednjem minutu. Barkalov je smanjio, nama je ostalo da čuvamo loptu. Ali, sudija Fuks je oduzeo Sandiću posed, oni dobijaju faul za četverac četiri sekunde pre kraja. Tada se Fuks uhvatio za glavu svestan da se drama nastavlja i da nije morao da sudi potapanje lopte.“

U produžetku junak je bio Uroš Marović. Postigao je pet golova u finalu, dva poslednja iz četverca.

“Kada je plivao po loptu da izvede četverac pitao sam ga zna li kako će. Lakonski je rekao “znam, kroz glavu”. I tako dva puta do velike pobede.”

Perišić pamti i sledeće:

“Bila je sramna dodela medalja. Već je bilo veče, Lopatni i Bonačić su bili na doping kontroli. Kasnije je Lopatni stigao, uzeo medalju i potom je okačio o vrat Bonačiću. Slavlje je bilo veliko, kod starog prijatelja Pepea gazde restorana u koji smo stalno dolazili godinu dana ranije. Ne znam kako ali na finalu se Pepe našao na našoj klupi. Niko, zaista, ne zna kako. Puzeći smo se vratili u selo. Ali tada smo se setili još jedne Sajfertove igre. Kada smo došli u Meksiko, dosta pre početka Igara, rekao nam je da idemo u grad i dodao “Nemoj neko da se vrati trezan”. Znao je šta radi. Nismo bili alkoholičari i posle te večeri prepune tekile, limuna i soli nije nam padalo na pamet da pomirišemo alkohol, sve do večeri posle osvojenog prvog mesta”.

Godinama su “Meksikanci” obeležavali zlato. Jednom se išlo u Zagreb, drugi put u Beograd. Na 50. rođendan zlatnig prvenca u Beogradu je 2018. u Skupštini grada održana lepa svečanost.

Svestan životnih zakona, Perišić je rekao:

„Nama je svaka sledeća godišnjica stota.“

Od večitih mladića, danas su živi sa srpske strane samo Perišić, sa hrvatske Bonačić i Stipanić Ostali su u legendi u koju su zapravo ušli 25.oktobra 1968. u Meksiko sitiju.