Siniša Labus: Od kimona do poglavara Ruske pravoslavne crkve

Skener 11. apr 202410:00 1 komentar
Privatna arhiva

Poruka je glasila kratko i jasno: "Dođi!".

U potpisu Siniša Labus, a u ilustraciji pozivnica za izložbu slika u galeriji na Andrićevom vencu 6 koja će trajati od 11. do 21. aprila. Otvaranje je u 19 časova. Pravi povod je 25 godina uspešnog umetničkog rada.

Povezane vesti

Nema nikakve dile da je Labus najbolji slikar među džudistima. Teško da ima neki bolji džudista, a da je majstor za rad na platnu. Prvo malo o biografiji sa kimonom. Počeo je da trenira u 13. godini.

Najveće uspehe sam postigao trenirajući u Rekord Rakovici. Bio sam drugi na Univerzijadi, deveti na Svetskom prvenstvu. Pojedinačno i ekipno bar deset puta prvak. Proveo sam u reprezentaciji 12 godina i danas sam srećan što je, najviše zahvaljujući Ivanu Todorovu, Srbija priznata džudo sila,“ priča Labus.

Kada je počeo da slika, pre svega životinje, zatražio je mišljenje Vuka Bojovića. Znali su se sa strunjača, bio je izvor mnogih saznanja za Labusa.

Rekao mi je da to nije za mene. Ocena slaba. Pogodilo me. Uzeo sam knjige, platna, boje i počeo ponovo. Sledeća ocena je bila da nije loše. Odveo me je kod čuvenog Tapija koji me je primio kao rod rođeni. Kada sam mu odneo sliku tigrova koji se dodiruju glavama sa odrazom u vodi oduševio se. Prelakirao je i pitao da li bih je prodao. Dobio sam 900 maraka, moje dve stipendije. Tako je počelo i još traje. Dnevno po šest sati slikam.

Privatna arhiva

Džudsta koji iz benča diže 200 kg sa osećajem za boje, platno, kičicu. Potpuno se posvetio slikarstvu, posećivao je slikarske kolonije. Počele su i samostalne izložbe, pamti onu u Arhivu Vojvodine 2002. u prisustvu znamenitih umetnika, sportista, prijatelja.

Imao sam veliku pomoć Đorđa Kadijevića. Uputio me je na ruske realiste. Do tada sam obožavao Velaskeza a onda sam proučavao Ruse. Rjepin, Šiškin, Polenov… Raspametio sam se tom energijom, filosofijom.“

Tražen i u inostranstvu

Postao je tražen u inostranstvu, veliki broj slika su danas ukras domova ljudi van granica Srbije.

„Slikam sve, to je moj život. Obožavam Srbiju ali i mesta gde su živeli Srbi. Ličanin sam, zna se kakvi smo.“

Od slikanja žive supruga Marija, deca Nina, Vanja i Nikola.

Ponosna je i majka koja je predivno crtala. To je jedna vrsta borbe. Na strunjači ne smeš da napraviš pogrešan pokret. Tako je i kada vodim borbu na platnu. Nema greške.

Privatna arhiva

Na kraju priča o velikoj inspiraciji Patrijarhu Pavlu:

Veliki sam njegov poštovalac. Na osnovu fotografije napravio sam veliki portret. Vuk Bojović mi je rekao šta da ispravim. Nova slika je ostala kod njega nekoliko dana. Patrijarh Pavle je preminuo te godine, a ljudi iz Patrijaršije su izrazili želju da preuzmu sliku, što je za mene bila velika čast. Naslikao sam preko 70 portreta Patrijarha i ponosan sam što je jedan poklonjen Alekseju, poglavaru Ruske crkve.

Priči nikad kraja. Sinišin problem što se u slikastvo ne razumem baš ništa.

Privatna arhiva

Nema veze, dođi, biće lepo.

Neko će reći da je ovo reklama. Njemu ne treba a uveriće se svako ko 11. aprila u 19 časova bude na Andrićevom vencu, da čestita čoveku uspešnom u dve vrste umetnosti – džudou i slikarstvu.

Bonus video

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare