Katastrofalan rezultat reprezentacije Srbije na Evrobasketu. Posle poraza u osmini finala, svi postavljaju identično pitanje – šta se dogodilo?

/od reportera Sport kluba iz Rige

„Orlovi“ su u Letoniju otputovali kao prvi favoriti, a iz nje se vraćaju kao tim koji nije imao odgovor na energiju Finske.

„Izvinite ljudi, šta da vam kažem“, rekao je u miks-zoni srpskim novinarima Ognjen Dobrić, verovatno košarkaš koji ima najmanje povoda da se izvinjava posle kraha srpskih ambicija u „Šaomi areni“.

Emotivan je bio novi kapiten Zvezde, a onda je šepajući krenuo da se pridruži ostatku tima. Očito je bilo da u drugom poluvremenu igra uz bol, ali je očito bilo i da selektor Pešić nema bolje opcije.

A u isto vreme, pedesetak metara dalje, Svetislav Pešić se obraćao javnosti putem konferencije za medije.

„Nismo potcenili rivala, dobro smo se spremili“, poručio je trofejni stručnjak.

O ISPADANJU SRBIJE

Javio se Bogdan: Evo šta je poručio kapiten posle debakla

Frapantna statistika iz poraza Srbije

Pešić se (ne)pravda: Ušao nam je virus u ekipu, povrede…

Avramović: Svašta smo prošli u poslednja 72 sata

A ipak, ništa od toga više nije bilo bitno. Tim predvođen najboljim košarkašem sveta nije bio ni blizu nivoa svojih kvaliteta. Epilog je najveće rezultatsko razočaranje srpske košarke od 2005. godine.

Atmosfera u timu nije bila narušena, to su odmah rekli svi akteri srpske reprezentacije.

„Taman posla“, odmah je poručio Dobrić na pitanje da li je sve okej među igračima nacionalnog tima.

„Nismo mi medalje prethodnih godina osvajali na atmosferu“, rekao je Pešić i – verovatno je u pravu.

Može to da se nazove ovim ili onim imenom, ali ishod je isti i loš. Radi se o mentalnoj nepripremljenosti. „Orlovi“ dozvolili Fincima 20 skokova u napadu i tako im omogućili da ubace 92 poena na meču na kojem su šutirali ispodprosečno.

Srbija je bila smušena, a u poslednjoj četvrtini zbunjena i uplašena mogućnošću da se dogodi ono što se dogodilo. Za oko je zapao jedan detalj iz poslednje četvrtine. Gudurić je ulazio u igru, a Micić je pitao „Umesto mene?“, na šta je Marko samo slegnuo ramenima ne znajući umesto koga ide na parket. Sve je ubrzo razjašnjeno, ali takvi šumovi u komunikaciji su indikativni da Srbija nije bila dovoljno oštra za ono što nosi konkurentna takmičarska utakmica.

O odbrani je pred nokaut fazu govorio kapiten Stefan Jović. Priželjkivao je pritisak srpskih bekova sličan onom koji je donosio rezultat u Manili i Parizu. Iz ove perspektive, iluzorno je pričati o tome.

Zapravo, besmisleno je pričati o bilo kakvom košarkaškom segmentu jer je tolika razlika u kvalitetu i reputaciji Srbije i Finske…

Ne može se reći da igrače Srbije nije bilo briga da li pobeđuju ili gube. Niti može da se kaže da nisu trenirali, da nisu gledali snimke rivala. Posvetili su i vreme i pažnju ovom Evrobasketu, kao i stručni štab na čelu sa Pešićem.

Videlo se da im je stalo. Zašto nisu bili najbolje verzije sebe – to će se nesumnjivo analizirati.

Međutim, jednu stvar srpska javnost može da zameri.

Ona je bila vidljiva i pre i posle poraza od Finaca.

Srpska košarkaška reprezentacija, najvoljenija sportska ekipa koju ova država ima, kao da je bila odsečena od ostatka sveta. Normalno je da igrači ne mogu da provode vreme sa navijačima i da udovoljavaju svakoj njihovoj fiks-ideji, ali Srbija je u Rigi otišla u drugu krajnost.

Igrači Srbije, velike zvezde svetske i evropske košarke, mahom nisu nalazili za shodno čak ni da mahnu navijačima koji bi se okupili samo da ih vide izbliza kako ulaze u autobus. Pognuta glava i pogled u telefon…

Selektor Pešić je nalazio neprijatelje tamo gde ih apsolutno nije bilo – neopravdano oštro je reagovao na sasvim legitimna pitanja novinara. Odnos prema medijima je posebna priča, ali dovoljno je reći da je nedostupnost zvezda Srbije na čelu sa Nikolom Jokićem šokirala strane kolege, kao i da takva praksa nije zabeležena ni u jednom drugom nacionalnom timu.

Posle eliminacije selektor je davao izjave u stvarnosti potpuno paralelnoj sa onom u kojoj su se nalazili utučeni navijači. Publika u Srbiji stvarno nije očekivala izgovore, već razumevanje, iskrenu reč i izvinjenje.

Jedini koji je imao sluha bio je Ognjen Dobrić. Što se videlo i u nastupu na parketu, dok je ćopajući trčao za Fincima u subotu.

Kad se sve sumira, reprezentacija Srbije nije ni mogla da zna puls svojih navijača jer nije svojski ni pokušala da ostvari to zajedništvo.

Mitska vrednost srpske košarkaške reprezentacije bila je u tome što je prate svi. I što je svi doživljavaju kao svoju. Zbog tog osećaja povezanosti su ljudi pre 30 godina i počeli da se skupljaju na trgovima posle velikih pobeda.

Taj osećaj je u Rigi iščezao. Ako neko ozbiljno ne „zapne“ da ga vrati, pitanje je kakva je dugoročna budućnost onog najvrednijeg što srpski sport ima.

Anketa Sport kluba

Nije da nisu pokušavali igrači…