Volimo da Srbiju nazivamo zemljom košarke, nepresušnim vrelom talenata, trenera, čvrstih, baznih temelja, čak i kada su rosteri najboljih (muških) klubova prepuni stranih igrača, diskutabilnog kvaliteta, koji polako, ali sigurno osvajaju i prostore domaće (KLS) lige. To što nam ne „uspevaju“ organizatori igre, krilni (centri), ma sve pomalo „made in Serbia“, kao i da nije ozbiljan, bazičan problem.

Pročitajte još

Pređi brigo na drugoga: Srpski klubovi – legije stranaca

ABA liga

19. jul 2022 44

ABA liga

19. jul 2022 44

Trifunović za SK: Trofeji su uvek Partizanov cilj

Euroleague

23. jul 2022 13

Euroleague

23. jul 2022 13

Onda valjda nije problem što je stasala čitava generacija 20-godišnjaka, koja ne zna za navijačku radost seniorskog reprezentativnog zlata. Ili, još gore, njihovi vršnjaci, koji odavno „kojekude“ šutiraju, asistiraju, blokiraju, po belom svetu, u nadi da će izrasti do novih Jokića, Micića, Teodosića… Pa još i da jednog dana „biraju“ kada će u nacionalni dres. Najtrofejniji evropski trener, Željko Obradović, znao je da kaže da i on voli domaće igrače, ali da ne voli da bude sedmi (sa Partizanom) na kraju sezonske balade. Nije bio ni prvi sa legijom stranaca, kao što ni Crvena zvezda, sa nešto manje stranaca (2021/22), nije oborila s nogu Evroligu, ali je ispunila regionalne ciljeve (tripla kruna). Večiti će se potruditi da za predstojeću sezonu obore „internacionalne rekorde“, a i ostatak srpske klupske „sekte“, manje, više će ih slediti. Svako prema budžetnom guberu, sa punim košem razloga i opravdanja da domaći mladi igrači greju kraj klupa, ili potraže sreću, daleko od Srbije.

„Ima više razloga zašto više dobro ne pokrivamo neke od pozicija. Kao prvo, promenila se košarkaška klima. Čim su poslovi u vezi sa ovim sportom postali unosni, ubacuju se oni koji od svega, najmanje znaju košarku.Što je slučaj i u nekim drugim profesijama. Onda takvi počnu da prave ’projekte’, a kolektivni sport je sve osim ’projekta’. Guraju se dobra, talentovana deca u te ’projekte’, koji podrazumevaju mnoge stvari, ali ne i da oni igraju. A vrhunski se ne postaje bez igranja, takmičenja, pa ni ’običan’ prvak“, počinje priču Đorđe Jovičić, trener juniora Partizana, za Sport Klub.

Nedostatak mladih srpskih igrača po (najboljim) ovdašnjim klubovima, nije muka od juče, kao ni rezultat dejstva jednog faktora.

„Postoji i dimenzija uticaja menadžera bez kojih se realno ne može, a u kolektivnom sportu usko gledaju, zato što, ponoviću se, imaju ’projekat’. Košarka je mnogo širi prostor, pa ’projekat’ možeš da imaš u tenisu. Ne slažem se da nemamo respektabilnih plejmejkera, oni ’samo’ prolaze pored naših klubova, dokazujući se u inostranstvu. Upečatljiv je primer Vasilija Micića. Skrenuo bih pažnju kako se oni ’školuju i vaspitavaju’ kod nas, pogrešno. Da bi uspešno gradili igru, podrazumeva se nesebičnost, a uglavnom dobijaju smernice da uzmu loptu i, poentiraju. A i nemaju prostora da postanu pravi, bez obzira na količinu talenta. Mladi plejmejkeri moraju da imaju minutažu odnosno strpljenje svih relevantnih klupskih faktora. Na putu takvog sazrevanja, moraju da igraju, ali i ’brljave’ dok ne postanu pravi“.

Džaba kvalitetniji trio

„Kada uporedite Aleksu Radanova, Borišu Simanića i recimo Aleksu Uskokovića, sa praktično njihovim vršnjakom Alesandrom Pajolom (Virtus), sva trojica su kvalitetniji, ali se Italijan iz Virtusa naigrao značajnih utakmica, učeći od Miloša Teodosića, a ranije i od Stefana Markovića. Imao je prostor i minute. Slično je i sa Džoelom Para (Huventud) ili Serhijem Martinezom (Barselona). Pa, primer iz regiona, tiče se Slovenije, oni imaju mesta za svoje mlade igrače. Ili slučaj nekadašnjih zlatnih juniora, generacija 2000. Od nosilaca te selekcije, samo je Filip Petrušev dobio adekvatnu minutažu, što nije bilo slučaj sa Urošem Trifunovićem ili Markom Pecarskim. Naši kvalitetni igrači se vaspitavaju da su asovi, pa se razočaraju ako ih pošalju u Igokeu, a ne zaigraju odmah u Zvezdi ili Partizanu, dajem samo primer“.

Kao razlog „nestajanja“ igrača, na prelazu iz mlađih u seniorske kategorije, gde je sve više stranaca, sagovornik Sport Kluba nastavlja:

„U tom procesu, ne beznačajnu ulogu igra i Košarkaška liga Srbije. To je možda i najveći, skoro nerešiv problem. Sa izuzetkom večitih, koji se uključuju u samom finišu, većina ostalih klubova je u teškoj finansijskoj situaciji. U njima bi talentovani klinci trebalo da igraju, grade karijere, grabe da postanu ’neko i nešto’ pod obručima, ali bez značajnije nadoknade, pa još neredovno. A davno su prošla vremena stipendija, dobijanja stanova od ’pokojne’ SOFK-e, pa su sportske brojke mogle da budu simbolične. Pa, kako igrački opstati u klupskim uslovima na ivici egzistencije, a ne poželeti da odeš daleko od kuće…“.

Tako dolazimo do obećane zemlje, da se ispune i košarkaški snovi…

„Jeste, Amerika, teško joj je odoleti. Mnogi roditelji, pa i oni koji su dugogodišnji sportski radnici, na konto talenta klinaca, pomisle: ’Treniraće, napredovaće će košarkaški, možda upali i NBA, učiće školu, steći neko životno iskustvo, zašto da dete ne proba’.A niko se nije vratio kao bolji igrač. Primeri Nikole Jokića ili Letonca Kristapsa Porzingisa, izuzeci su koji potvrđuju pravilo. A oni bi u NBA stigli i sami. Ali, iskreno, i ja bih bio u dilemi šta da savetujem rođenom detetu“.

Iza Jovičića je trenersko iskustvo duže od dve decenije, uglavnom sa mlađim kategorijama, od beogradskog Radničkog, preko nekadašnjeg Atlasa, Superfunda (i prvi tim), juniorske reprezentacije, pa Rumunije, Grčke, Kine, sa poslednjom profesionalnom adresom u Partizanu.

„Imao sam sreće da sam trenirao Vladimira Lučića, Savu Lešića, Marka Ljubičića, Marka Kešelja, Marka Simonovića… Ali, kada pričamo o ovoj ’nezgodnoj’ temi, trebalo bi se pogledati i u ogledalo, odnosno, moramo i mi treneri da ’počistimo’ u svom dvorištu. Kao što je generacija profesora Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice brinula o trenerima, ali, već njihovi naslednici, nisu ostavili nijednog velikog stručnjaka. Možda je opravdavajući faktor da je prvopomenutim bilo lakše da ’uređuju’ trenerski kadar u jednoj izuzetno jakoj ligi, kao ona što je bila u SFRJ“.

Da nije ni njegova struka abolirana krivice za hronični proces „manjka“ kvalitetnih domaćih igrača, Jovičić konstatuje:

„Ne bismo smeli samo da razmišljamo u stilu ’menadžeri su za sve krivi’, pa oni ne sahranjuju našu decu. Morali bi da se svakodnevno trenerski iskazujemo u duhu košarke vremena. Pogledajte samo Španiju. Odavno su nas takmičarski pretekli, a nisam siguran da nam se nisu opasno primakli i u sferi trenerske obučenosti, ako situacija nije još teža po nas“.

Da nije programer, socijalni slučaj

„Mnogo smo dezavuisali KLS, krajnje je vreme da se vrati pod okrilje nacionalnog saveza. Na raznim televizijskim kanalima, imamo priliku da gledamo evropske i svetske košarkaške duele. Sramota je da nacionalni šampionat pratimo putem ’lajv strima’ sa izuzetkom završnice Superlige. Valjda se nešto igra i mimo ABA lige i pet srpskih predstavnika. Da ne spominjem primer nekoga ko je nekoliko puta bio MVP KLS, a da je samo malo imao bolju ruku, bio bi evroligaški ili bar evrokupaški igrač. Danas bi bio bi socijalni slučaj, da nije programer. Pa da se ne čudimo što nam talenti odlaze tamo gde će imati šansu da igraju i, zarade. Naravno, nije sve tako jednostavno, ali ima veze“.

Kako sve to uskladiti sa (visokim) klupskim ambicijama, često po principu „sad i odmah“?

„Klubovi bi morali da preuzmu odgovornost u selektiranju trenera, stanu iza njih i da ih poštuju. A treneri bi trebalo da ostavljaju pisani trag, posebno o talentovanima, od selekcije do poslednjeg detalja. Pa, ako se taj talenat ne prepozna u seniorskom sastavu, da odgovorni u klubu reaguju: ’Čekajte, neko je dokumentovano garantovao za to dete da će biti vrhunsko za dve, tri sezone, mora li baš da se kašira’. To je prava, unutar klupska saradnja, da se talenti tek tako ne ’troše’ na ovim prostorima“.