Za vreme praznika nekoliko dana proveo sam sa porodicom kod ženine sestre i zeta u Vrnjačkoj Banji. Tokom boravka u gradu u kome se i dalje može popiti kvalitetna „česmovača“, u više navrata razgovarali smo o poslovima — najviše zbog toga što nam svima deca rastu, a neka od njih već su u godinama kada moraju da biraju čime će se baviti.

Nažalost ili na sreću, u zavisnosti od ugla iz kog se gleda, zanatlije su definitivno povratile primat nad fakultetlijama, jer se vratilo vreme u kome su ljudi sa „znanjem u prstima“ traženiji od onih koji umeju da prodaju priču, često bez ikakvog pokrića u praksi.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

„Duejn Vašington ne želi iz Partizana, zadovoljan je“

Obradović: Zašto Miljenović ne igra? Petorica mogu da pitaju isto

Marić: Zapanjujuće ponašanje igrača Partizana, gde im je ponos?

Danas su ponovo na ceni veština, znanje i sposobnost da se posao uradi kako treba — bez izgovora i improvizacija. I upravo tu, na tom mestu gde se znanje ne meri diplomom već učinkom, počinje i priča o sportu. Jer, šta je sportista ako nije zanatlija? Godinama trenira i usavršava tehničke i taktičke elemente kako bi ono što radi obavljao na najbolji mogući način, jer konkurencija mu svakim danom diše za vrat, spremna da u sekundi uskoči na njegovo mesto.

Pravi problem nastaje onog trenutka kada se od sportiste očekuje rezultat, a zanemaruje proces, ili kada se zanat podrazumeva umesto da se svakodnevno brusi. A sport, baš kao i svaki ozbiljan posao, ne trpi prečice — samo rad, ponavljanje i odgovornost prema sopstvenom umeću. Kako su govorili neki naši stariji sportski radnici: „U sportu i u seksu nema minulog rada“. Jednostavno i prosto — da prostije ne može da bude. Jer samo se setite koliko je talenata, pa čak i vrhunskih sportista, dostiglo određeni zenit u karijeri, nakon čega su počeli da treniraju manje, da slabije vode računa o sopstvenom telu, zdravlju i ishrani… i veoma brzo bili su zamenjeni i gurnuti u zaborav. Takvih ćete se setiti bar pet do kraja ovog teksta — a ima ih u neverovatno velikom broju.

Zamislite samo podatak da se danas na kvalitetnog majstora svog zanata čeka kao na pregled kod vrsnog ortopeda, jer je velika većina onih koji su svoj posao radili kako treba uhlebljenje pronašla van granica ove zemlje. Baš zbog toga se na one vrhunske koji su ostali ovde — a koji, na vašu sreću, ne žele da vam oderu kožu s leđa — toliko dugo čeka na red. Setimo se samo koliko smo u košarci, u nekim ranijim godinama, imali kvalitetnih igrača na poziciji organizatora igre — upravo zato što se sa klincima radilo na usavršavanju osnovnih elemenata u svakom mogućem trenutku, na svakom treningu, pod budnim okom najboljih trenera koji su svoj posao obavljali odgovorno i predano, baš poput pravih zanatlija.

Talenat bez rada nije temelj

Danas i oni koji hoće i žele da rade sa mlađim igračima sve češće priliku traže u inostranstvu, jer teško mogu da naplate svoj trud, volju i znanje na pravi način, bez dodatnih poslova kojima bi sebi i porodici obezbedili makar osnovne uslove za normalan život. Oni odlaze, a ono što ostaje zateže lanac koji je već pred pucanjem. A kada se jednom prekine lanac zanata, posledice se ne vide odmah — ali se neumoljivo pojave onda kada postane kasno. Tada shvatimo da talenat bez rada nije temelj, već slučajnost, i da se vrhunski sport ne stvara improvizacijom, već strpljivim i poštenim učenjem zanata, iz dana u dan.

Taj predan, mukotrpan i pošten rad trenera neće, naravno, od svih igrača koji prođu kroz njegove ruke napraviti profesionalce. Ali će ostaviti nešto mnogo važnije — osećaj pripadnosti, poštovanja i ljubavi prema sportu. Takvi klinci će se uvek rado vraćati tom svetu, bilo kao rekreativci, sportski radnici, treneri, sudije, kondicioni treneri, sportski novinari, komentatori, sponzori… Zato uvek treba gledati tu širu sliku, naročito onda kada neko olako pusti kvalitetnog radnika da ode i sa sobom odnese znanje koje se godinama taložilo i prenosilo s kolena na koleno.

U jednom delu razgovora u Vrnjačkoj Banji, dok smo pričali sa klincima, shvatio sam da sam i sam tokom godina rada u medijima postao zanatlija. Dugo sam sebi prebacivao što od pokojnog oca, koji je bio izuzetan autoelektričar, nisam naučio bar deo onoga što je on znao. Nažalost, nisam imao talenat za taj posao, ali ispostaviće se da jesam za neke druge stvari. Da me je upravo sport oblikovao, uvukao u svoju mašinu i naveo da kasnije zavolim poslove kojima sam se bavio.

Sport jedno od retkih mesta gde zanat još ne može da se odglumi

Jer zanat imam i ja u svojim prstima — nekada se on otkrivao na pisaćoj mašini ili na vrhu nalivpera, a danas na dirkama tastature. Suština, naravno, nikada nije bila u alatki, već u onome ko upravlja prstima. Zanat imam i kao košarkaški trener, ako ikada poželim da se vratim tom pozivu, mada čisto sumnjam — ali nikad se ne zna. Zanat imam i kao autor emisija, jer sam, poput svakog dobrog šegrta, gledao, slušao i skupljao znanje od pravih virtuoza iza kamere — organizatora, režisera, snimatelja, novinara…

I baš tu negde, u toj tački gde se svi ti zanati dodiruju, shvatim da nijedan put nije bio slučajan. Da je sve imalo svoju cenu, ali i svoj smisao. I da se, bez obzira na profesiju, na kraju ipak sve svodi na isto pitanje — koliko si spreman da radiš, učiš i svakog dana ponovo zaslužuješ ono što radiš. Jer sportista, baš kao i zanatlija, nema kome da se sakrije iza leđa. Njegov rad je ogoljen, javan i merljiv — ili znaš, ili ne znaš. A u svetu u kome se sve češće prodaje forma bez suštine, sport ostaje jedno od retkih mesta gde zanat još uvek ne može da se odglumi.

Zato i dalje treba postavljati isto pitanje, bez ulepšavanja i bez zadrške: Šta je sportista ako nije zanatlija?

Bonus video