Srpskoj košarci odavno nedostaju kvalitetni igrači na pojedinim pozicijama, pre svih, plejmejkeri. Kao da nije puno bolje ni sa službenim licima. Čitavu deceniju smo čekali da se naš predstavnik (Časlav Čukalović) nađe među kontrolorima suđenja Evrolige, dok je kvintet arbitara proveren i uglavnom vremešan.

Da li je i domaća trenerska struka (škola) na udaru? Nestaje li nešto po čemu smo bili prepoznatljivi?

Povezane vesti

Crvena zvezda objavila detalje o sezonskim ulaznicama

Euroleague

16. jul 2026 6

Euroleague

16. jul 2026 6

Partizan ostao bez još jedne mete: NBA igrač izabrao Pariz

Euroleague

16. jul 2026 14

Euroleague

16. jul 2026 14

Aleksa Avramović napustio Dubai, ali i Evroligu! Ide kod legende

Euroleague

16. jul 2026 28

Euroleague

16. jul 2026 28

Nije da nema (mlađih) srpskih trenera, od NBA do Japana, sve sa aktuelnim selektorom Dušanom Alimpijevićem u Bešiktašu, ali nije ni da je sistemski sve pod konac. I kao na filmskim špicama, svaka sličnost sa angažovanjem dva španska stručnjaka, Đoana Penjaroje i Ibona Navara, na klupama Partizana i Crvene zvezde, čista je slučajnost. Ili nije…

„Suština u vezi naših trenera koji rade u Evropi, Srbiji, kao što se stvaraju igrači, tako se stvaraju i stručnjaci. To je bilo aktuelno u staroj, velikoj Jugoslaviji, i to je najbolji put da dobijemo dobre kraj aut linije. Mi smo to počeli da preskačemo, a način je sledeći – kao i u svakom poslu, stažiranje uz vrhunske, naše najbolje trenere. To je garancija na duže staze. Navešću dosta primera, kada se išlo preko reda, da to nije bilo to. Nisam protiv da se daje šansa mladima, pa i ja sam to prošao, ali, neki red mora da postoji. Imali smo situacije da u našim vrhunskim klubovima, uprave postavljaju trenere za prvi tim, talentovane momke, koji nikada nisu vodili međunarodne utakmice,“ priča Stevan Karadžić za Sport klub.

Stručnjak sa višedecenijskim iskustvom (Crvena zvezda, Hemofarm, Jenisej, Šopron), klupskim i reprezentativnim uspesima, osvrnuo se na bližu prošlost kluba gde se igrački i trenerski kalio.

Šta je propušteno

„Nikoga ne favorizujem, ali kao trener samo podsećam na jedini put da mlađe kolege nauče košarku i dobiju neophodno iskustvo za ovaj poziv. Opet se vraćam na Maljkovića, nije više na čelu nacionalnog Olimpijskog komiteta, pa, uostalom, nije to radio deceniju i duže. Već sam spomenuo i Pešića, Šakotu, Vujoševića… Koliko je moglo trenera uz njih da stasava. Njih kao savetnike, ne da oni vode utakmice, ali da su prisutni na svim treninzima, aktivno učestvuju u dovođenju igrača…To je nemerljivo iskustvoi put kako bi trebalo da se guraju mladi treneri u vatru.“

„Tako su svojevremeno, na Malom Kalemegdanu, priliku dobili Milivoje Lazić, pa Vlada Jovanović, Vlada Vukoičić, koji je tada još i imao pomenutog iskustva, ako se vratimo u dalju prošlost. Tu je bio i Dušan Alimpijević, kasnije je doveden Milan Tomić, opet bez staža prvog trenera u najvišem takmičarskom (evroligaškom) rangu. Svi su bili bez internacionalnog iskustva ako ne računamo Jadransku ligu u tom trenutku. Onda su brzo potrošeni. Alimpijević je tada sagoreo kao šibica, ali, na svu sreću, izvukao se, probio, našao neki svoj put, svaka čast, i došao do mesta selektora Srbije.“

Osećajući šta može da peče ovdašnje ljubitelje trofejnog sporta, ali i da bude alarm da se više ne uljuljkavamo, Karadžić nastavlja:

„Zbog onih, a nije ih malo, koji se pitaju zašto sada na klupi Zvezde i Partizana stranci, zar mi nemamo boljih trenera, jer, obojica nisu u klasi najboljih španskih kolega. Po meni, najbolji put za stvaranje adekvatnog kadra je stara jugoslovenska škola. Tada smo imali princip, stariji, prvenstveno Aleksandar Nikolić, kao savetnik Željku Obradoviću dve sezone u Partizanu (1991-93). Zato nije bilo toliko čudo neviđeno zbog osvajanja evropske titule (1992). Pa, imao je najjačeg mogućeg mentora. Božidar Maljković, krajem 80-ih, kao afirmisaniji trener odlazi u splitsku Jugoplastiku, isto uzima čuvenog profesora za savetnika. Pa, Bogdan Tanjević, koji je 1979. osvojio Kup šampiona sa Bosnom, a kasnije je svuda vodio sa sobom profesora Nikolića. Ne, nije bio u pitanju samo finasijski momenat trenerske legende, svi su znali da će da im pomoći. Pa, ko je pametan, to će i danas da uradi. Tako su stasavali uz profu. Neki su trenerski odrastali uz Ranka Žeravicu, da li u ulozi savetnika ili pomoćnog trenera. E, u vreme sadašnje, nisu više nema, ostali su u ozbiljnim godinama. A imamo sad čitavu plejadu španskih kolega, koji su rasli uz Aita Garsiju Renesesa.“

Navodeći kako su nekada stasavale kasnije trenerske legende sa ovih prostora, Karadžić podseća šta je praktično, nepovratno propušteno:

Sjajnog Džikića zaboravili

„Generalno, imamo dobre trenere, koji rade dobar posao u inostranstvu, to nije ništa sporno. Ali, sve se gleda kroz Crvenu zvezdu i Partizan. Da li bi neki naš mogao da vodi večite. Pa, Aleksandar Džikić, mogao bi da predvodi crno-bele, s obzirom na iskustvo, znanje, rezultate… Ali, njega niko nije spomenuo. Dobro, to je stvar kluba iz Humske, ali… To je jedan izvanredan srpski trener, koji se dokazao u Humskoj, Budućnosti (Evroliga), ali nikome nije na kraj pameti. To nije moj posao, ali kada smo već u temi koji bi srpski treneri mogli da se nađu na klupama naših najtrofejnijih klubova ili mlađi uz mentorstvo.“

„Poslednjih desetak godina, dosta su bili slobodni i Dragan Šakota, pa Svetislav Pešić, reprezentaciju je kasnije uzeo u drugim navratu, pa pokojni Duško Vujošević, da mi neko ne promakne. Sve su to vrhunski treneri, uz koje bi mladi mogli da vode ekipe u Evroligi, ali da u pozadini imaju jedan ogroman autoritet. Onda bi sve bilo lakše, a i oni bi tako postali bolji u profesionalnoj vokaciji. A mentorstvo se izgubilo i niko na ovim prostorima ne poseže za isprobano korisnim modelom. Brzo smo zaboravili kako su se naši treneri nekada školovali i dobijali iskustvo. Automatski bi to bilo mnogo bolje za srpsku košarku. A u takvoj varijanti, imali bi srpske trenere i kod večitih. Preskočen je redosled poteza.“

Da je samo ovo poslednje…

„Ako bolje razmislim, u našoj košarci se odavno sve i svašta preskače, ide se nekim prečicama po sistemu: ‘Hajde da probamo ovo ili ono…’, a pozadina svega je da se ne ceni dovoljno značaj trenera za neki tim. E, zato se poseže za varijantama brzih smena. Pa, uz Vujoševića je mogao da stasava Nenad Čanak, to su već neka moja razmišljanja, šta je moglo, a neće nikada biti… Mnogo primera, jer smatram da je to jedini pravi put za one koji se odluče za trenerski posao. Imamo dobre, mlade, vredne trenere, primer Marka Baraća, koji je napravio dobar posao protekle sezone u turskom Bahčečehiru. E, sad mu je važno kako će dalje. Rekoh, ima raznih puteva, ali onaj uz kvalitetnog mentora (savetnika), najprirodniji i najsigurniji, to je nešto što je dalo rezultate u prošlosti u srpskoj košarci.“

Da li u Srbiji, ipak, postoji trenerska kriza?

„Ako se vratimo na večite, situacija je sledeća, specifična. Ogromni su pritisci na trenerima i igračima, jer se ulaže veliki novac, pa se očekuju i takvi rezultati. E, sad, naši koji su bili na tim mestima, Saša i Željko (Obradović), osećali su ogromnu tenziju. Njihovi naslednici, Španci, neuporedivo manje, kao prvo, ne znaju jezik. Ne čitaju domaću štampu, portale, ne bave se šta ko piše na društvenim mrežama… Onda su na neki način izolovani i koncentrisani samo na posao. Primera radi, počnu da skandiraju Đoanu Penjaroji, ma nema pojma da li je i u kojoj meri protiv njega. Prođe voz dok se prevede, ima još sličnih situacija. Oni su sa te strane u prednosti. Govorim o strancima trenerima kod Partizana i Zvezde, koji mnogima bodu oči. Ali, to su klupske odluke koje bi trebalo poštovati. Videćemo vrlo brzo kakvi će biti rezultati.“

Od Rajakovića do selektora

Ima naših trenera na sve strane sveta. Neki od njih. uslovno mlađe generacije, ime su pravili tamo daleko. Počev od onih u NBA i univerzitetima – Darko Rajaković, Ivo Simović (Toronto Reptorsi), Ognjen Stojaković (Denver), Nemanja Jovanović (UCLA)… U ostatku sveta, Dušan Alimpijević (Bešiktaš, Srbija seniori), Aleksandar Đorđević (Bahčešehir), Nenad Čanak (Lietkabelis, Litvanija), Tomislav Tomović (Lokomotiva Kubanj), Petar Božić (Ostin, pa London, Japan)…

Koliko je realno da se srpska košarka vrati nekadašnjem oprobanom putu za kaljenje mladih trenera?

„Jeste bilo davno, ali je korisna priča, ne moram sva imena da pominjem. Prvo su neke (mlađe) američke kolege samo snimale sa tribina delove treninga jednog legendarnog kouča, pa duži period pravili video zapise i slično. Na kraju, tokom mog boravka na usavršavanju u SAD, jedan od pomenutih, vodi trening. Neki lik, koga ne znam, a glavni šef samo stoji, sluša i posmatra, ne obraćajući se nikome. E, taj je, kasnije, postao najbolji kouč NBA, sa klupe Milvokija (2021), Majk Budenholzer. Iako smo duboko zagazili u 21. vek, mora da postoji neka škola uslovno rečeno. Znači, mora da se stekne (pred)znanje da bi se vodila ekipa u Evroligi ili bilo kom drugom vrhunskom takmičenju. E, za to je mladim trenerima neophodna pomoć. Ko to shvati, okej. Ima nekih izuzetaka, koji samo potvrđuju pravilo. Jer, sada pričamo o mladim srpskim trenerima (da li ih ima) i kako ih osposobiti da budu vrhunski.“

Nismo li svedoci da opada značaj trenera u evropskom (srpskom) smislu te reči? Počinjemo li da ličimo na NBA, gde su uloga i mesto kouča, sasvim druga priča?

„NBA je sličan Evroligi po tom pitanju, ali totalno drugačiji u odnosu na univerzitetsku košarku gde su (ranije) treneri provodili po 20 godina u istoj ekipi. Ali, sa ovolikim brojem američkih igrača u elitnom evropskom takmičenju, uticaj trenera na igru, u odbrani i napadu, je minimiziran. Nema više da se igrači prilagođavaju treneru već obratno. Zato što nema vremena za duge pripreme i formiranje igre, igra se po 80-ak mečeva po sezoni, to je neminovnost. Sada je uloga trenera svedena na pravljenje dobre hemije i odnosa sa igračima, a usput, moliš se Bogu da svi budu zdravi. Na ovakvom postulatu počiva karijera Ergina Atamana,“ završava duhovito Stevan Karadžić.