Njegov najveći kvalitet je ubacivanje iz drugog plana, a zaštitni znak mu je snažan šut desnom nogom. To umeće često je demonstrirao. Mnogi ga pamte po golu Crvenoj zvezdi sa više od pola terena, a novi projektil lansirao je pre nekoliko dana na utakmici MLS šampionata između Čikaga i Sinsinatija. Nova "bomba" je odjeknula i do Srbije. Bio je to već osmi gol sjajnog veziste Čikaga i povod da se osvrnemo na dosadašnju karijeru nekada velikog talenta.

Luka Stojanović je bio deo čuvene Partizanove generacije rođene 1994. i uz Aleksandra Mitrovića, Lazara Markovića i Nikolu Ninkovića jedan od najtalentovanijih dečaka iz te klase.

Rušili su rekorde i postavljali standarde. Nije dočekao da zaigra za prvi tim, a fudbalski je nastavio da se usavršava u Sportingu iz Lisabona uz Bruna Fernandeša, Vilijama Karvalja, Žoao Marija… U profesionalnom fudbalu, iako mu je tek 27 godina, već ima zavidno iskustvo. Sa Apolonom je osvajao trofeje, sa Muskronom se borio za opstanak, sa Čukaričkim rušio Partizan i Crvenu zvezdu golovima koji se pamte, a sada živi „američki san“ ubeđen da najbolje tek sledi.

Lukina priča počinje kada je iz lokalnog Konjanika stigao na Teleoptik, tamo gde Partizan već decenijama stvara igrače.

„Od prvog dana nas je vodio Zvonko Popović koji nas je sve selektirao. Od nas je pravio igrače koji su uvek tražili još i nikada nisu bili zadovoljni. Iako vodimo deset razlike, ne stajemo dok sudija ne svira kraj. Rušili smo rekorde, osvajali trofeje i veliki broj nas su postali profesionalni fudbaleri. Bilo je tu momaka koji su bili jednako važni ali nisu uspeli kasnije da naprave karijere. Bio je to zaista lep period gde sam mnogo naučio i o fudbalu i životu,“ priseća se Stojanović dana provedenih u mlađim kategorijama Partizana na početku razgovora za Sport Klub.

Onaj koji pada i ustaje,
je mnogo jači od onoga koji nikad nije pao! pic.twitter.com/jx82vunKLR

— Luka Stojanovic (@StojanovicLuka8) October 19, 2021

Priznaje da mu je žao što nikada nije zaigrao za prvi tim, ali ne odbacuje mogućnost povratka u Humsku.

„Ostaje žal zbog toga što nisam debitovao za prvi tim Partizana. Sa ove tačke gledišta, možda bih neke stvari drugačije uradio, ali opet svaki potez i odluka donosi određeno iskustvo. Ne isključujem povratak u Partizan. U Čikagu sam pri kraju ugovora i sve opcije su u igri. Ne bih bio prvi igrač koji je zaobilaznim putem stigao do prvog tima i ostavio trag. Nikola Drinčić je imao sličan put,“ ističe 27-godišnji fudbaler koji je tek što je postao punoletan otišao u redove još jednog velikana, Sportinga iz Lisabona.

Crno-bele je napustio jer nije bilo signala da bi mogao da dobije šansu u seniorskoj ekipi, a odlazak u klub čuven po radu sa mladima, gde uglavnom samo odabrani dolaze, jasan je bio pokazatelj velikog potencijala koji poseduje.

„Sjajno iskustvo, posebno kada se osvrnem na to sa kojim momcima sam igrao i kome je sve trenirao. Mnogo sličnosti imaju škole Partizana i Sportinga, insistiraju na pobedničkom mentalitetu u svim generacijama. Naravno, kao mlad fudbaler mislio sam da će sve ići mnogo lakše, ali kada vas dovedu kao neformiranog igrača morate da prođete sve, počevši od Druge lige koja je vrlo zahtevna jer se igra veliki broj utakmica. Period ulaska u profesionalni fudbal pamtim kao dosta težak. Trenirala su me ozbiljna imena i ranije igračke veličine, Sa Pinto, Abel Fereira, Leonardo Žardim. I danas se sećam nekih određenih saveta. Bili smo šampioni sa drugim timom, igrali polufinale Lige šampiona mladih timova. Tada su u ekipi bili Žoao Mario, Bruno Fernandeš, Žedson Fernandeš, Vilijam Karvaljo. Izuzetna generacija i većina njih je bila deo reprezentacije Portugala koja je bila evropski šampion,“ osvrće se na period u Lisabonu aktuelni fudbaler Čikago Fajera koji je u želji da igra u kontinuitetu otišao na Kipar, u ambiciozni Apolon.

Za mladog igrača dobar potez jer je igrao u klubu sa visokim ambicijama i imao vrlo dobar učinak na terenu.

„Želeo sam da igram redovno i izabrao sam odgovarajući klub. Došao sam u dobru sredina, u ekipu sa šampionskim ambicijama, igrao Ligu Evrope. Iskreno sam iznenađen kvalitetom lige. Apolon je izbacio Lokomotivu iz Moskve u kvalifikacijama, a potom pobedio i Nicu. Tu sam osvojio i prvi trofej i zbog svega toga nosim samo lepe uspomene. Imajući u vidu način života, možda bih tamo voleo da završim karijeru,“ iskren je Stojanović, koji potom pravi novi korak napred i odlazi u kvalitetniju ligu, doduše u Belgiji se suočio sa drugačijim izazovima.

„Još jedna velika škola. Pomoglo mi je što je u tom momentu u Muskronu bilo dosta igrača sa ovih prostora. Neobična situacija. Iz ekipe koja se borila za trofeje, stigao sam u klub koji se bori za opstanak. Drugačija vrsta pritiska. Ne bih menjao taj period jer na osnovu iskustva stečenog u Belgiji sada mogu unapred da prepoznam neke stvari i donosim bolje odluke.“

Ipak, tada su, kao i dok je bio na Kipru njegove dobre igre bile ispod radara. Za one koji fudbal ne prate temeljno bio je pravo iznenađenje kada je zablistao u dresu Čukaričkog i postao jedan od najboljih veznih igrača u ligi. Ustvari je samo konačno ispoljio nesporni talenat.

„Dok sam bio na Kipru upoznao sam čelne ljude Čukaričkog. Tada je uspostavljen kontakt i počeli smo da gradimo prijateljski odnos. I pre Čukaričkog sam imao dobru sezonu ali ne toliko medijski ispraćenu. Povratak u srpski fudbal bio je pravi potez da me ovdašnja javnost upozna na pravi način, iako nije u pitanju bio Partizan koji sam najviše želeo. I pored toga bio sam u mom gradu, prikazao sebe u najboljem svetlu. I danas sam u odličnim odnosima sa ljudima iz kluba. Žao mi je što te sezone, Lalatović je bio trener, nismo ušli u finale kupa. Sadašnji trener Čukaričkog Saša Ilić je u golom u nadoknadi vremena odveo Partizan u finale gde je bila Mladost. Krivo mi je što nismo uzeli trofej,“ sa setom govori momak koji je za dve sezone na Banovom brdu postigao više od 20 golova.

Neki su epski i već su mu obeležili karijeru. Posebno je upečatljiv gol na „Marakani“ sa više od pola terena.

„Taj gol je za sada najznačajniji u mojoj karijeri. Imao sam želju da igram na najvećem srpskom stadionu, da se oprobam protiv najboljih, zato sam se i vratio. Dva puta pre tog meča nisam dobio priliku protiv Crvene zvezde i onda taj poslednji meč i gol po kojem će me pamtiti večno,“ ponosno ističe vezista koji se najbolje snalazi na poziciji „osmice“ iako je često igrao kao „desetka“, a u poslednje vreme je pokrivao i poziciju „šestice“.

Pored izuzetno snažnog udarca, prepoznatljiv je po ubacivanju iz drugog plana.

„Obožavam da dolazim iz drugog plana i to je moja najbolja odlika koja me prati od prvog dana, čak sam u mlađim danima to koristio i to je bio sistem u Partizanu i ostalo mi je u DNK,“ ističe Stojanović koji je od malih nogu do srži u fudbalu. Otac mu je bio golman, najveći kritičar, ali i konstantna podrška.

Usledio je odlazak u SAD gde ga je Čikago doveo kao veliko pojačanje. Ipak povreda na drugoj utakmici uslovila je da izgubi gotovo celu sezonu. To je razlog zašto i ove nema veću minutažu, ali i pored toga jedan je od najboljih i najefikasnijih igrača ekipe. Impresionirao je sve u klubu i novi trener koji će zameniti otpuštenog Švajcarca Vikija trebalo bi da igru bazira na njemu.

Iako klub ima još jednu razočaravajuću sezonu i četvrtu godinu u nizu neće nastupiti u doigravanju, Srbin ima razloga za zadovoljstvo i veruje da će nastaviti kontinuitet dobrih igara.

„Generalno još jedna neuspešna sezona za klub, iako sam lično imao dobru sezonu, statistički gledano. Nisam bio u prvom planu, ali sam iskoristio šansu na pravi način. Verujem da mogu još bolje,“ realan je Luka, koji je sumirao utiske o klubu, ligi i gradu.

„Nisam imao mnogo informacija kada sam došao. Znao sam da su tu bili Veljko Paunović i Aleksandar Katai, a kada sam se upoznao sa ligom, uslovima, video kakva je posećenost, bio sam oduševljen. Ovde se još više radi na popularizaciji. Gradi se infrastruktura. Liga napreduje u svakom pogledu. Dolaze igrači u najboljim godinama. Kvalitet se podiže. U ekipi se najviše družim sa Slovencem Beričem, Borisom Sekulićem, rođenim Beograđaninom koji igra za Slovačku, a stigao je i jedan Bugarin. Tu je u klubu i Moma Momčilović, čovek koji je zadužen da nam pomaže oko svega i meni je u velikoj meri olakšao rehabilitaciju. Zadovoljan sam. Grad Čikago je sjajan, zbog velikog broja Srba nije bilo teško adaptirati se. I porodica i ja uživamo u životu ovde,“ poručuje Stojanović i dodaje da sinovi već sada pokazuju afinitet prema fudbalu i da mu je supruga, čiji je otac nekada igrao za Železnik, najveći vetar u leđa.

Luka priznaje da se ranije ugledao na Stivena Džerarda i da bi voleo da se oproba u nekoj od vodećih evropskih liga, ali mu to nije prioritet.

„Sad moram da razmišljam kroz prizmu porodičnog čoveka, šta je najbolje za sve nas. Ako bi stigla ponuda od nekog kluba iz jače evropske lige, sigurno da bih voleo da odem, ali ne po svaku cenu i ne u ovom trenutku,“, izričit je Stojanović koji dodaje da redovno prati i uživa u dobrim rezultatima Partizana i na kraju otkriva šta mu je najveća želja.

„San mi je da zaigram za reprezentaciju. To bih najviše voleo da se dogodi. To je nešto najvrednije u karijeri. Ako se ukaže prilike, ja sam spreman,* zaključio je Luka Stojanović u razgovoru za Sport klub.