Tango Argentino (9): Stvaranje Los Banditosa

Skener 22. maj 202110:00 1 komentar
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

Postoje klubovi čija veličina je odolela rubu vremena. To su oni klubovi koji su i u doba teških kriza znali da osvajaju trofeje. U tu grupu spadaju oni najveći, danas i najpopularniji klubovi. Postoje i klubovi koji će zauvek ostati u sećanju istinskih ljubitelja fudbala zbog jedne ili dve velike stvari koje su uspeli da urade, bez obzira gde se danas nalaze. Ali ipak, nekako se čini da se najviše pamte one ekipe sa jasno izgrađenim identitetom. Identitetom koji se modifikuje kako se fudbal modernizuje, ali njegova osnova ostaje.

Kada se takve ekipe pomenu mnogima će prva na pamet pasti Barselona, kojoj je još Johan Krojf iscrtao koordinate razvoja, sa kojih ponekad, ali veoma retko skrene i koje su žive i dan danas. Ili možda Bajern Minhen i generalno nemačke ekipe. A jedna od tih ekipa svakako je i Atletiko Madrid. Danas su Jorgandžije poznati i prepoznatljivi predstavnik gerilskog fudbala, zbog čega sa ponosom nose nadimak „Los Banditos.“ To je fudbal kojim se, naizgled iz defanzivne i učaurene postavke, na papiru nadmoćniji protivnik nizom kratkih, ali žestokih udara, ranjava i tera da krvavi, da bi na kraju potpuno iskrvario. Mnogi će da kažu da je taj fudbal uveo Dijego Simeone, ali to bi bilo previše uopšteno gledište. Nema sumnje da je on generisao ovo što danas vidimo od Atletika kada je preuzeo ekipu na razvalinama 2011. Nema sumnje da je on arhitekta ovog identiteta. Ali nije jedini. Osnova je već postojala, samo možda duboko skrivena u trenutku njegovog dolaska.

Alexander Hassenstein/Getty Images

Jer današnji Atletiko prava je slika i prilika onoga što zovemo argentinski šmek. Za razliku od komšija Brazilaca, Argentinci iako njihovi fudbaleri poseduju vanserijsku tehniku, imaju potpuno drugačije shvatanja fudbala od svojih najvećih rivala. Samba, dribling, lepota oličenje su brazilskog shvatanja. Sa druge strane Argentinci umeju da igraju i lepo i efikasno, ali u prvom redu u pitanju su veliki taktičari. To je donekle i logično s obzirom da su veliku ulogu u razvoju fudbala u Argentini igrali Italijani. Zbog toga se nijedan veliki argentinski tim ne može zamisliti bez bar šest radnika, žestokih momaka ili sublimirano – bandita. Najbolji primer te filozofije je Argentina iz Meksika 1986. Jedan veliki umetnik Dijego Maradona i ostali voljni da poginu, i da protivnika odvedu u „pogibiju“ kako bi se ostvario ultimativni cilj. A ni taj umetnik nije prezao od bitke. To je taj argentinski gerilski način.

A argentinski način prisutan je u Atletiku već više od šest decenija. Krajem 40-ih i početkom 50-ih godina, kada se Evropa obnavljala od razvalina Drugog svetskog rata, počeli su masovnije i argentniski fudbaleri, ali i treneri da dolaze na Stari kontinent. Bili su veoma cenjeni, pa su i u Atletiku pokušali sa njima. Prvi trener iz ove južnoameričke zemlje bio je Lino Trajoli. Ali on je ostao samo jednu sezonu 1948/49. i zamenio ga je zemljak, koji će biti mnogo više upamćen, ne samo u istoriji Atletika već i celokupnog evropskog fudbala.

povezano

Elenio Erera još kao igrač 30-ih godina doputovao je u Evropu, u Francusku. Tamo je i počeo trenersku karijeru, ali je 1948. došao u Španiju, prvo u Valjadolid, a posle samo godinu dana prešao je u Atletiko, gde je počeo da postaje trofejan trener. Do te 1949. Erera je pet godina bio trener i nije osvojio nijedan trofej. Sa Atletikom je za tri sezone osvojio dve titule nacionalnog šampiona, do ove sezone jedini trener pored Rikarda Zamore, u istoriji madridskog kluba koji je to uspeo, mada je njegov zemljak Dijego Simeone na pragu da i on uđe u to društvo posle ove sezone. Ali mnogo veća zaostavština Erere je identitet. Oni koji danas govore da pod Dijegom Simeoneom Atletiko igra bunker i antifudbal, ti govore da je Erera rodonačelnik Katenaća. U najmanju ruku to je veoma diskutabilna teza. Ererin fudbal se pre svega bazirao na presingu i automatskoj transformaciji iz faze u odbrane, u kojoj je najvažnije bilo što pre doći do poseda, u formaciju za što brži protivnapad. U toj igri bekovi, koji su bili prilično ofanzivni, igrali su veoma važnu ulogu, što je tada predstavljalo pravu malu revoluciju. Kao i danas Simeone i tada Erera nazivan je defanzivnim trenerom, ali kada se ukloni najveća magla fudbala – percepcija, ostaju gole činjenice, a one kazuju da je Atletiko u tri sezone koliko je vodio bio najefikasnija ekipa lige, a u poslednje dve, od kada je počelo da se igra 30 utakmica u šampionatu, u obe su Jorgandžije postigle po 80 i više golova. Sve do 1955. samo je još Barselona uspevala da završi sezonu sa 80 i više golova. Bandidtski fudbal mnogima nije lep za oko, ali se pokazao kao veoma produktivan.

Naravno, osnovno opredeljenje bandidtskog fudbala ipak je odbrana svoje tvrđave, u ovom slučaju čitaj svog gola. Jedan od onih koji je uradio pravi masterklas na tu tezu je i Huan Karlos Lorenco. Čovek koji je Argentinu vratio na veliku scenu plasmanom u četvrtfinale Svetskog prvenstva 1966. gde je ekipa primila samo dva gola na turniru, došao je 1973. u Atletiko Madrid. Jorgandžije su tada kao vladajući šampioni Španije krenuli u pohod na Evropu. Prvi put u istoriji Atletiko je došao do samog finala, a recept je bio jasan – betonska odbrana. Atletiko nije plenio u napadu, postigao je svega devet golova na osam utakmica do finala, ali je primio samo dva i to oba u revanš susretu drugog kola u Madridu protiv bukureštanskog Dinama. Na drugoj strani bio je Bajern iz Minhena koji je do finala dao 20 golova. Bajern koji je bio okosnica reprezentacije Nemačke koja će koji mesec kasnije biti šampion sveta.

Tim koji je mleo sve pred sobom u briselskom finalu nikako nije mogao da nađe put do gola. Los Banditosi su radili ono što su najbolje umeli, branili su se do poslednjeg daha čekajući pravu priliku da puste krv favorizovanom rivalu. Strpljivo su sačekali istek i 90. pa i 105. minuta. I dočekali su priliku. U 114. minutu legendarni Luis Aragones postiže gol, gol koji se činio kao istorijski. Gol koji bi već ostarelom 82-godišnjem diktatoru i najvećem navijači Jorgandžija Francisku Franku najzad doneo ultimativnu radost i konačno dao lep poklon za dugi san koji mu je predstojao. Nemci su delovali uništeno, bespomoćno. Da su igrali još tri dana ne bi na svoj način probili ovaj bunker. U takvim okolnostima postoji samo jedan način spasavanja. Da neko koga niko ne očekuje raspali po lopti, pa kud puklo. Bajern je imao najofanzivnijeg centralnog beka sveta Franca Bekenbauera, zbog čega njegov partner Hans Gerg Švarcenberg nije imao običaj da često prelazi na protivničku polovinu. Ali u tim 120. minutu jeste i pokazao kakav udarac ima. Bajern je došao do 1:1 i izborio ponovljenu utakmicu. To je bio ogroman psihološki udarac za Atletiko i dva dana su bila malo da se ekipa oporavi. Logičan epilog bila je pobeda favorita 4:0 i prva u nizu od tri titule za Bavarce.

Te sezone Atletiko je i u ligi završio na drugom mestu iako je primio samo 30 golova. Iako je bio blizu da osvoji dve najvažnije titule argentinski majstor bunkera nije uspeo da zadrži posao. Nasledila ga je klupska igračka legenda Luis Aragones, koji je klubu doneo titulu 1977. To je ujedno bio i poslednji veliki trofej za Jorgandžije sve do 1985. Tada je osvojen Kup kralja, a iako će se glavni pečat tom trofeju pripisivati legendarnom Ugu Sančesu, najboljem strelcu ekipe i strelcu oba gola u finalu protiv Atletik Bilbaoa, važan doprinos povratku trofeja u pomalo zapuštenu trofejnu salu imao je njegov partner u napadu Mario „Negro“ Kabrera. Došao je u klub 1980. iz Kasteljona, dok je u Argentini igrao za Urakan. Proveo je u Madridu šest godina, za kojih je odigrao 111 utakmica i postigao 41 gol. Učestvovao je i u pohodu u Kupu pobednika kupova naredne sezone sve do finala, gde je Atletiko poražen od kijevskog Dinama.
Ipak, kada pričamo o tragovima argentinskih fudbalera, treba početi od defanzivca Horhea Grife. Došao je u klub 1959. i za 11 godina provedenih u crveno-belom delu španske prestonice postao je prvi Argentinac koji je odigrao trocifren broj utakmica za klub, tačnije 227. Za vreme njegovog komandovanja odbranom Jorgandžije su osvojile jednu titulu, tri trofeja u kupu i Kup pobednika kupova 1962. što je bio prvi evropski trofej za madridski klub.

Koliko su u Atletiku poštovali argentinske fudbalere i trenere dovoljno govori da nisu mogli da odole da u jednom trenutku angažuju najcenjenijeg od njih Cezara Luisa Menotija. Ipak, Menoti nije doneo magiju, a i kratko je ostao ni čitavu sezonu 1987/88. Atletiko je preživljavao teške dane, sve više je padao u senku Barselone, Reala, Atletik Bilbaoa. Menotija je kao bombu doveo na početku mandata legendarni predsednik Hesus Hil, a do 1990. za svega tri godine 11 puta je menjao trenere. Te 1990. na užarenu klubu došao je ponovo Argentinac Iselin Santos Ovehero. Zadržao se jedva sezonu, ali ta jedna sezona bila je najbolja u poslednjih šest godina. Ekipa je završila na drugom mestu, iza neprikosnovene Krojfove Barselone, koja je godinu dana kasnije osvojila prvu evropsku titulu, ali je u Kupu kralja Atletiko u polufinalu izbacio tu istu Barselonu, a potom i osvojio trofej u finalu protiv Majorke. To je bio prvi trofej u eri Hesusa Hila, ali ni on nije omogućio Oveheru da nastavi misiju.

Nastavio je kontroverzni predsednik da menja trenere kao na traci i u naredne četiri godine čak 12 puta je promenio trenera. Doduše, primenjivao je Hil svoj omiljeni pristup, da vraća prethodno smenjene trenere pa je Ovehero i tokom 1994. sedeo na užarenoj klupi Jorgandžija. Na njoj su u tom periodu sedela još trojica Argentinaca, od kojih Ramon Eredia i Horhe d’Alesandro po dva puta, a jednom se na njoj našao i bivši selektor Gaučosa Alfo Koko Basile. Klupa Atletika pod Hilom konačno se stabilizovala jula 1995. kada je na nju seo Misrer Radomir Antić i uspeo čak tri godine na njoj da provede, što je bio rekord ere Hesusa Hila.

Clive Brunskill/Allsport/Getty Images

Već u prvoj Antićevoj sezoni osvojena je dupla kruna, prva u istoriji kluba. Atletiko se vratio „izvornim“ principima. Nije umirao u lepoti, ali je bio veoma čvrst pozadi, a posebno na sredini terena. A nju su držala dva najvažnija Antićeva vojnika. Jedan od njih je Milinko Pantić koji je bio drugi najbolji strelac ekipe sa 17 golova, a drugi veliki ratnik, čovek za prljave poslove, koji je uspeo da postigne i devet golova – Dijego Čolo Simeone. On je nasledio Antića i sa njim sarađivao dve godine. Simeone ni sa jednim drugim trenerom nije radio tako dugo i svakako se može reći da je Mister možda imao i odlučujuć uticaj na njegovu filozofiju. A govorimo o čoveku kojeg je u reprezentaciji trenirao veliki trenerski mag Marselo Bijelsa. Iz te saradnje sa Antićem Simeone je na „svom“ Atletiku preneo insistiranje na formaciji 4-4-2, koja se danas daleko ređe koristi nego 90-ih, kao i osnove „banditskog“ fudbala koje je usavršio. A to su jaka odbrana (Atletiko je u šampionskoj sezoni primio samo 32 gola) i jaki mobilni vezni igrači, poput Milinka Pantića, koji su dominantni u oba pravca.

Odlaskom Antića i Simeonea Atletiko je počeo da ponire. Bespoštedno menjanje trenera se nastavilo, ali ovog puta cena je bila mnogo veća od neosvajanja trofeja. Na prelasku dva milenijuma, Atletiko Madrid je doživeo da ispadnje u drugu ligu, prvi put od 1930. Uskoro se završila era Hesusa Hila 2003. i nasledio ga je sadašnji predsednik Enrike Sereso. Atletiko se u međuvremenu vratio u elitu i nekako stabilizovao, ali trenerska vrteška se i dalje vrtela. Od 2003. do 2011. u Atletiku je prodefilovalo devet trenera, a jedan od njih bio je, naravno Argentinac, Karlos Bjanki. Doduše, za to vreme pod vođstvom Kikea Sančesa Floresa osvojena je Liga Evrope, a tih godina ako ne na klupi, onda je na terenu glavna zvezda bio Argentinac.

Jedan od najboljih golgetera 21. veka Serhio Kun Aguero evropsku karijeru započeo je 2006. kao 18-godišnjak u Atletiku. Prethodno je za tri godine u seniorskom timu Independientea odigrao 54 utakmice i postigao 23 gola, a još je bio maloletan, pa se već tada videlo se da se radi o savršenom gol igraču. Nije ni čudo što je „razbijena kasa“ i uplaćeno Independienteu 20 miliona evra, čime je oboren dotadašnji transfer rekord. Klasu je brzo pokazao i na Visente Kalderonu. Za pet godina Kun je u Atletiku odigrao 234 utakmice i postigao 101 gol. Njegovi golovi su popeli Atletiko ponovo u gornji dom španskog fudbala, a i osvojena je Liga Evrope 2010, što je prvi trofej od Antićeve duple krune.

Odlazak Aguera poklopio se sa dolaskom Argentinca koji će ipak za dugo godina ostati broj jedan ime u Atletiku i to ne samo kada su igrači/treneri iz ove južnoameričke zemlje u pitanju. Dijego Simeone došao je treći put na Kalderon (2003. se vratio kao igrač), ovog puta u trenerskoj misiji.

Rođen u Buenos Ajresu a igračku karijeru je počeo u Veles Sasfildu. Tamo je i zaradio nadimak Čolo, koji mu je dao trener u mlađim uzrastima, jer ga je podsećao na nekadašnjeg igrača Boka Juniors Karmela Simeonea, koji je nosio taj nadimak. Inače, uprkos istom prezimenu, nisu Dijego i Karmelo u srodstvu. Sa 17 godina je debitovao za prvi tim i ono što se odmah moglo videti kod njega bile su dve stvari. Odlično razumevanje igre i ogromna energija. Posedovao je solidnu tehniku, ali je bio i veliki radnik i našao je mesto u samoj sredini terena. Po vokaciji je bio zadnji vezni, ali se njegova igra nije zasnivala samo na odbrani. Bio je veoma aktivan u napadu, i kao začetnik akcija, ali i kao veoma dobar finišer kada bi se ubacio iz drugog plana. Posebno je bio dobar u skoku, iako sa 180 cm nije bio među višima na terenu.

Prvi inostrani angažman imao je u Italiji, kada je 1990. došao u Pizu. Prve sezone ekipa je ispala u Seriju B, ali se naredne vratila a Simeone je u te dve sezone odigrao 55 utakmica i postigao šest golova. Tog leta 1992. prešao je u Sevilju, pa potom je imao već pomenutu epizodu u madridskom Atletiku. Žetvu trofeja započetu pod Radomirom Antićem nastavio je u Italiji. Prvo u Interu sa kojim je osvojio Kup UEFA 1998, a potom i u Laciju kada je došao kao jedan od najvažnijih delića u mozaiku Serđa Kranjotija. Lacio se 2000. konačno domogao titule, prve posle 26 godina, a možda i najvažniji gol na tom putu postigao je upravo Simeone i to jedini u Torinu u duelu sa direktnim konkurentom za titulu Juventusom. Naravno glavom.

U ta četiri angažmana do 2003. u svakom je postigao dvocifren broj golova, ali je prevashodno bio prepoznatljiv kao pit bul koji kada se nakači na nekog ključnog vezistu protivnika ne pušta ga. S obzirom na takav stil igre i energiju koju je emitovao brojka od svega osam crvenih kartona, od čega samo tri direktna, u klupskoj karijeri uopšte nije velika. Igrajući za reprezentaciju Argentine bio je još disciplinovaniji. Samo jedan crveni karton na 106 utakmice. Bio je stub reprezentacije punih 14 godina i postigao je šest golova. Igrao je na tri svetska prvenstva a bio je i član poslednje ekipe koja je donela neki trofej – Kopa Amerika 1993.

Od 2006. gotovo odmah posle kraja igračke karijere, počeo je sa trenerskim poslom. Pre nego što je došao u Atletiko gradio je trenersku karijeru u Argentini i Italiji punih pt godina. Odmah na početku karijere sa Estudijantesom postao je nacionalni šampion, prvi put posle 23 godine. Već tu je odmah krenuo da forsira 4-4-2 koji će biti zaštitni znak u Atletiku pod njegovim vođstvom. Ali nije se slepo držao te formacije svuda. Na primer, u Riveru sa kojim je u prvoj sezoni osvojio Aperturu forsirao je Bijelsin sistem 3-3-1-3, pošto je imao mnogo ofanzivnog talenta u vidu Aleksisa Sančesa, Radamela Falkaoa, Arijela Ortege. Bijelsa mu je bio mentor, a kada govori o trenerima koji su mnogo uticali na njega prvo pominje „Ludaka“ pa potom Svena Jerana Eriksona, Alfa Basilea, Viktorija Spineta, Luiđija Simonija, Karlosa Bilarda i naravno, čoveka koji ga je uveo u „veliku igru“ i možda najviše uticao na ono što je on danas u Atletiku – Radomira Antića.

David Ramos/Getty Images

Posle Rivera vodio je San Lorenco, Kataniju i Rasing. Ipak, nije se dugo nigde zadržavao. I kakva ga je sudbina čekala na Kalderonu? On sam koji se nigde nije zadržao duže od sezone dolazi u klub koji je za poslednjih 25 godina promenio 36 različitih trenera, a samo su se četvorica u jednom mandatu zadržala duže od godinu dana.

Simeone je prihvatio izazov. Odmah je počeo da prenosi sopstveni karakter na ekipu i tako joj je usadio svoj DNK. Isti onaj koji je prihvatio kada je došao na Kalderon 17 godina ranije. Prve sezone Atletiko je završio peti, postigao je 53, a primio 46 golova. Ali je osvojio Ligu Evrope. Imalo je na čemu da se gradi. Od tada više nijednom Atletiko nije završio ispod trećeg mesta, nikada više nije primio ni 30 golova, a samo prošle sezone postigao je manje golova od te prve sezone. Čolo Simeone je „banditski“ fudbal, koji je implementirao veliki Erera, do jedne krajnosti Huan Karlos Lorenco, potom ga reafirmisao Radomir Antić, doveo do savršenstva. Za ovih 10 godina koliko je Simeone u Atletiku Jorgandžije su na putu da osvoje drugu titulu La Lige i to u doba kada su Barselona i Real Madrid bili možda i najmoćniji u istoriji. Osvojen je i Kup kralja, španski superkup, a ekipa je dobila i međunarodnu verifikaciju. Osvojene su dve Lige Evrope, dva evropska superkupa i igrana su dva finala Lige šampiona. Oba su izgubljena od madridskog Reala, jedno posle produžetka, kada je Serhio Ramos golom u poslednjim trenucima odveo meč u dodatnih pola sata i jedno posle penala.

Nesumnjivo ovo je najuspešnije razdoblje madridskog Atletika, a istovremeno i razdoblje kada je potpuno zaokružen identitet koji su, mahom Argentinci, brižljivo gajili decenijama.

Nastaviće se…

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare