Toroman za SK: Najteže je raditi u Kini i Srbiji

Skener 9. jan 202117:00 > 17:58 0 komentara
Rajko Toroman
FIBA.basketball

Specijalista je za azijsku košarku i nezvanični rekorder, selektor čak četiri nacionalna tima, kao i klupski trener u još dve zemlje kontinenta. Poslednjih godinu i po dana, izazov je Indonezija, ne i poslednji. Jer, za Rajka Toromana još je daleko dan kada mu posao neće donositi radost. Do tada, priča teče po dalekim geografskim širinama, ne zaobilazeći ni domaće rivalitete i probleme.

Kada se nekom na delu životnog puta nađe najveća ostrvska država na svetu, udarno poznata kao egzotična turistička destinacija, a završi u nekoj dvorani sa diskutabilnim basket potencijalom, izleti ono jednostavno i, teško – zašto, kako…

SK Paketić21

„Uvek povuče izazov, da nešto može da se napravi i u prilično košarkaški, ma kompletno sportski nerazvijenoj sredini. Već sam radio, uslovno rečeno u regionu, pa je i to bila neka vrsta preporuke. Posao me je, inače, vodio na razne strane sveta, ali još se nisam susreo sa ovakvim „slučajem“. Indonezija ima oko 270 miliona stanovnika, ali nisu sportska, već rekreativna nacija. Gro stanovništva uživa u trčanju, vožnji bicikla, ali su badminton, uz nešto fudbala, usamljene sportske discipline. U prvoj grani prave i vrhunske rezultate,“ objašnjava Toroman za Sport klub.

Stručnjak bogatog iskustva i zavidnog renomea, u poslednjih 15-ak godina, već je počinjao od basket azbuke negde, tamo daleko, tako da se skoro pretplatio za takvu vrstu specifičnog posla.

„Indonezija će sa Japanom i Filipinima biti suorganizator Svetskog kupa 2023, ali je FIBA postavila uslov vezan za učešće. Reprezentacija neće imati pravo direktnog učešća kao domaćin, ako ne obezbedi plasman među osam na Azijskom prvenstvu. Ova mnogoljudna zemlja do 1990. nije ni bila na zvaničnoj rang listi svetske krovne organizacije. Trenutno je na 88. poziciji, a u poređenju sa Filipinima ili Južnom Korejom, slabije je rangirana za 50 i „kusur“ mesta. Ambiciozni Erik Tohir, biznismen i sportski funkcioner, koji je vodio nacionalni olimpijski komitet, ali je i član Centralnog borda FIBA, kao veliki zaljubljenik, ima želju da se košarkaški sport podigne iz pelena, ne samo zbog predstojećeg velikog takmičenja.“

Kinez (ni)je bolji od Tea

„Kina ima igrača koji ima bolju tehniku, skok, šut, brzinu, moglo bi se još naći elemenata, u kojima je bolji od Miloša Teodosića. Ne, ne šalim se. A Teo je zapravo deset puta jači igrač od njega. Nije samo stvar individualnih karakteristika, već kako su povezane i još puno toga. I ovo je još jedan primer za (ne)uspešnost košarkaškog sporta u toj zemlji.“

Toroman je sаkupio pun koš staža u Aziji. Odveo selekciju Irana na Olimpijske igre 2008. u Peking, dok je uz njega stasavala generacija Hameda Hadadija, Samada Bahramija, Mehdija Kamranija… („sada su u padu, izgubili su od Sirije“). Sa Filipinima do četvrtog mesta na kontinentalnom šampionatu, radio u Jordanu, Bahreinu, Kini…

„Osnovni problem je visina, Indonežani je nemaju ni za plejmejkera, da ne govorim o ostalim pozicijama u timu. Genetski nisu građeni za košarku, ali su pametni, disciplinovani, radni, solidni šuteri. Da ne mislim da ne mogu nešto da napravim, ne bih se ni prihvatio posla selektora. Ovde sam da ih nateram da plešu na parketu, ne sa turistima na Baliju. Ja ću valjda do kraja mandata uspeti da stignem na taj rajski deo arhipelaga.“

Na primeru poređenja sa Filipinima, gde je proveo pet godina (klubovi i reprezentacija), Toroman pokušava da objasni razliku u kvalitetu, razvoju igre…

„Indonežani će morati još puno da rade, ne samo da bi zaigrali na SP, već da bi ovaj sport stekao kakav, takav kontinuitet i popularnost. To već nije slučaj sa „komšijama“ od kojih su udaljeni pet, šest sati leta. Filipinci imaju neku vrstu košarkaške tradicije, veći talenat, fizički su bolje građeni, viši, brži… Za sada je to velika razlika. Kada talenat nije na tvojoj strani, onda moraš tri puta više da se trudiš.“

Sredine poput Indonezije, da bi napravile iskorak u ovom sportu, često dovode naturalizovane Amerikance „nekog“ kvaliteta, koji su najčešće oročenog boravka u novoj domovini. Tamošnji klubovi su do 2019. imali pravo na dva, a od prošle godine tri stranca, ali samo dvojica mogu istovremeno na teren.

„Nacionalnom timu će se sigurno priključiti igrač, koji ima bar malo NBA iskustva, ili Evropljanin, koji je osetio „miris“ Evrolige ili Evrokupa. Impuls je pobeda nad Tajlandom u staroj godini, ali kvalifikaciona iskušenja (Filipini, Koreja) tek predstoje. Nada u basket budućnost Indonezije je i 17-godišnji Berik (205 sm), poluafričkih gena, koji je otišao na NBA akademiju u Australiji, a selektovao ga je i čuveni američki univerzitet Gonzaga.“

Iako je nacionalna liga u povoju, podređena je reprezentativnim potrebama.

„Liga ima 12 klubova, od kojih su četiri iz prestonice Džakarte. U jednom od njih uspešno radi i moj mlađi kolega, naš Miloš Pejić. Među ligašima je prošle, kovidom prekinute, sezone bila i A selekcija kao gostujući tim. Sredinom januara počinje novo prvenstvo, a među učesnicima će biti mlada reprezentacija (do 22 godine) da bi se realizovao program kontinuiteta. Zbog epidemioloških razloga, igraće se u „balonima“, nekoliko kola, svi ligaši će biti u jednom gradu, istom hotelu 21 dan, uz maksimalne mere izolacije. U prvoj polovini februara počinju reprezentativne pripreme, a krajem istog meseca, treći kvalifikacioni FIBA prozor (tri meča u Manili) za azijski šampionat. Ligaške borbe se nastavljaju u martu, a kraj sezone je već sredinom aprila“.

Japanski fenomen

„Japan postaje zanimljivo košarkaško tržište u progresiji, sa mnogo igrača i trenera stranaca, veoma solidno plaćenih. Pored Luke Pavićevića i Branislava Vićentića u prvoj diviziji, tu je i Miodrag Rajković u rangu niže. A igrao je reprezentativac Milan Mačvan, a ove sezone još jedno zvučno igračko ime sa ovih prostora, Nenad Miljenović. Više nemaju „seleri kap“, dolaze sve bolji stranci. Ali, u nacionalnom timu, do pre dve godine, nisu bili dozvoljeni naturalizovani igrači, tek skoro je jedan, takozvanih japanskih korena, probio barijeru. Kao i Filipini, podeljenog domaćinstva Svetskog kupa, imaju ambiciju da ostave bolji utisak nego u Kini 2019. godine.“

Sagovornik je novogodišnju pauzu proveo u rodnom gradu, a bez radne dozvole (kitas) ne bi mogao da priviri u Indoneziju.

„Po povratku, bez obzira na negativni PCR test, ne stariji od 48 sati, morao sam pet dana u karantin, odnosno hotel po izboru državnih organa. Za sada, strancima, ako nisu radno angažovani, nije dozvoljen ulaz u zemlju. Kada su 15. marta prošle godine prekinute sve sportske aktivnosti, kao u većem delu sveta, sledeća dva meseca nisam mogao da pronađem način da se prebacim do Beograda. Inače, Indonežani veoma disciplinovano sprovode epidemiološke mere, nose maske i na otvorenom i, nemaju više od 6.000 do 7.000 zaraženih na dnevnom nivou. A turizam, po kojem su poznati, čeka bolja vremena, kao i svi mi.“

Toroman ima ugovorne obaveze do avgusta tekuće godine, sa opcijom dvogodišnjeg produžetka, najverovatnije u zavisnosti da li će Indonezija biti samo dobar domaćin svetskoj eliti 2023. ili i jedan od učesnika. Kada se uželi srpske, regionalne ili evroligaške košarke, tv ekran je prozor u svet, mada vremenska razlika od sedam sati ne ide u prilog.

„Kažu ‘nikad ne reci nikad’, ali ne verujem da ću se vratiti u domaću košarku, recimo, zbog razloga finansijske prirode,“ ne ostavlja dilemu Toroman.

U „radnom kartonu“ mu je zabeleženo i da je bio asistent Dude Ivkovića (EŠ 1995), trofejni trener mlađih reprezentativnih selekcija SRJ, ali i brojnih klubova (Sloga, Vojvodina, Spartak, Radnički, Igokea, Vevelgem, Amsterdam, Keravnos, Debrecin…). Upoznajući tolika podneblja, različite kontinente, na benignu provokaciju – ko ogovara najviše, uz osmeh, zanimljiv odgovor.

Rajko Toroman
FIBA.basketball

„Dva najteža košarkaška posla na svetu su Kina i Srbija. U najmnogoljudnijoj zemlji sveta, gde sam od 2016. do 2018, imao klupski angažman, to je totalno drugačija dimenzija odnosa rada sa igračima. Na stranu jezička barijera, jer relativno slabo govore engleski, kineski košarkaši su pretrenirani. Sa 12 godina, potencijalni talenti se smeštaju u sportske internate, krvnički se trenira, bez iole privatnog života, da bi sa 17 većina mrzela basket. Pokušavaju da treninge individualnih prenesu na kolektivni sport. Izvesni kineski visoki sportski zvaničnik, posle slabog rezultata na jednom velikom takmičenju pod obručima je zaključio da mora da se pojača intenzitet treninga. A oni već „povraćaju“ od vežbanja. Objašnjenje za problem da nađeš 12 solidnih igrača, za nivo internacionalnih takmičenja, u tolikoj zemlji, nemaju „žicu“ za taj sport. Ne mire se, ali teško da će nešto ozbiljnije napraviti.“

Svet se bolji vidi sa 60. sprata

„Džakarta je urbani megapolis sa 15 miliona stanovnika, mnoštvom visokih građevina, pa pojedini delovi podsećaju na Njujork. U jednom takvom, u zgradi sa 60 spratova živim i mogao bih da ne izlazim odatle (tržni centar, sauna, bazeni, teretane). Vlada Indonezije odavno ima ideju da „zameni“ glavni grad, da to više ne bude najgušće naseljeno mesto. Kao što se nekada Australija opredelila za malu Kanberu u odnosu na Sidnej. Ima saobraćajnih gužvi, ali i puno zelenila. Džakarta mi je lepša i organizovanija od Manile.“

Čekamo manje, više, očekivani odgovor na srpske (ne)prilike, a stiže uz diplomatski osmeh.

„Ne kažem da je najteže na svetu biti trener Crvene zvezde ili Partizana, ali nije ni previše preuveličano. Ne samo zbog učestalih trenerskih smena, u čije razloge ne bih ulazio. Da kažem da nisam informisan, kada je karijera mogla da me povuče na jednu od večitih strana, nije bilo ovakvo. Iako protok vremena nije veliki sa stanovišta prosečnog ljudskog veka, sve je drugačije. Mnogo više stranaca, ne bi li se što pre stiglo do značajnijeg međunarodnog rezultata. Kao da se odustaje od klupskih škola košarke, bez obzira što su pravili vredne međunarodne rezultate (juniorski evroligaški turniri). Retki su koji su zaigrali za prve timove večitih poslednjih godina. Generalno, Srbija ne bi trebalo da brine zbog popunjavanja reprezentacije, ima i biće kvalitetnih košarkaša. Naši klubovi su u problemu zbog ekonomske situacije. To se posebno reflektuje na manje sredine u unutrašnjosti.“

Osim što su mu daleki koševi radno bliži, ne bi skoro da stavlja ni tačku na karijeru.

„Ne osećam umor, zasićenje, to je najvažnije. Još uvek raspoloženo idem na treninge. Specifična energija je napredak, da si nešto uradio. Meni ni Indonezija nije nemoguća misija, iako je to totalno drugačiji pristup, ne samo u odnosu na Evropu, nego i na azijske regione gde sam bio angažovan.“

Đorđe naslednik

„Ne razmiljam više o svojoj karijeri, oduševljava me 13-godišnji unuk Đorđe (sin bivšeg košarkaša Mladena Šekularca, prim. aut.) kao kada sam praznike proveo u Beogradu. Pitanje je „života i smrti“ da stigne na trening, u Radnički. Iz tolike ljubavi, posvećenosti, a i visine (186 cm), kojom je već „nadvisio“ dedu, želim mu da pronađe mesto pod košarkaškim nebom. To me čini izuzetno srećnim.“

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!

Pošalji komentar Pročitaj komentare (0)

Najčitanije vesti

Najnovije vesti