Bio je pun iznenađenja, ne samo za rivale, to se podrazumevalo, velemajstor svog posla. To su mu svi priznavali, čak i oni koji bi teško preko usana prevalili njegovo ime. Nije bio „sladak“, a još nesrećniji bi bio da su ga samo dizali u nebesa i hvalili. Voleo je da podigne talase, ma i cunami, ako je potrebno, a jedan takav ga je prerano zauvek odneo. Duško Vujošević je 8. aprila stigao na kraj životnog puta.

Jugoslovenska, srpska, crnogorska, evropska i svetska košarka, izgubila je jednog od najposvećenijih vojnika, vizionara, a najviše stvaraoca, koji sa njim skoro, pa nestaju, globalno u ovom sportu. Mesto ostaje upražnjeno, jer je bio neponovljiv i, svoj u mnogobrojnim segmentima. Od obruča, preko knjiga, slika, pozorišta do politike. I nije pitao za cenu. Na žalost, pitalo je njegovo zdravlje, ozbiljno narušeno poslednjih godina. Sve do tragičnog kraja.

ODLAZAK DUŠKA VUJOŠEVIĆA:

Evroliga odaje počast Vujoševiću na svim utakmicama!

Bodiroga: Duško je bio čovek košarke, simbol posvećenosti igri

Pešić za SK: Dule Vujošević – jedan od najboljih u istoriji!

Partizan o Duletu: Odlazak učitelja i najtrofejnijeg trenera

Duško Vujošević – karijera od A do Š

Štimac odao poštu Vujoševiću: Takve stvari se ne zaboravljaju

Lovernj i poslednja poruka Vujoševiću: Generale…

Pamtiće se reči: Biće Partizana i kad ne bude Duška Vujoševića

Često je Duško bio ljut… Ali je stajao na pravoj strani

Kada se bavite našim najtrofejnijim sportom sa one druge (novinarske) strane više od tri i po decenije, da ne brojimo koliko je to sagovornika, od najnižeg do najvišeg ranga. Ali, ne postoji neko koga sam više puta citirala, ili parafrazirala ovom ili onom klupsko – reprezentativnom, ma ljudskom prilikom. A direktnim razgovorima, davno sam izgubila račun. I bilo je baš kakva je bio trenerska ala. I vrelo, i hladno, ali teško mlako. Nije to bila njegova, a ni moja priroda. Doživljavala sam ga maksimalno profesionalno, kao nekoga kod koga ne postoji alibi za nepripremljenost. Nisam išla dalje od toga…

Vreme oko novogodišnjeg praznika, ima godina. Pravim paralelni intervju sa njim i Predragom Danilovićem, trenersko – predsednički tandem u Partizanu, duplerica u nekadašnjem „Sportu“. Pričali smo koliko smo pričali, pozdravljam se, pa da krenem. Onaj koji ga je smatrao drugim ocem, napominje mi da pošaljem tekst na autorizaciju. Zastala sam, Dule me pogledao, pa presekao:

Jaka politička reč

Nije bežao od politike, ni od kritike vladajuće stranke, najvišeg rukovodstva, šetnji sa studentima…I nije prošao kao „kroz rosu.“ Pre nešto više od decenije, bilo je – ili njegov odlazak, ili od najtrofejnijeg, crno – belog kluba, osta samo sećanje. I posle toliko protoka vremena, nije se sa time mirio, niti dizao ruke od političke pobune, direktne kritike. Kao što je u poslednjem intervjuu (Sport klub), znao da kaže da nikada nije bio posebno dobar sa Bodirogom, ali da ceni njegov angažman u studentskim protestima.

„To nismo nikada tražili od Rade. Zna da pohvali, ali i kritikuje, ali nema potrebe da proveravamo. Ne slažemo se uvek, ali znam kako radi i kakav ima pristup.“

Bilo mi nekako višak da se zahvalim, samo sam požurila u redakciju. A mnogo puta su mi te reči Duleta proletele kroz glavu. Jer, on nije bio čovek koji je bilo šta prepuštao slučaju u Humskoj. A što ne bih nazvala pravim imenom, ne bi voleo da ga uvijam u oblande. Oduvek je morao sve da zna i na svoj način kontroliše, od portira do prve timske zvezde, klupske uprave, svega. Moje „radove“ sa njim u glavnoj roli, ili tek deseteak redova, nikada nije tražio na „cenzuru“.

A sa njim je počelo žestoko kada sam tek zakoračila u svet medija. Nisam imala „sreću“ da na jednom treningu zabeležim kada su se „uhvatili za gušu“ Sale i Saša (Đorđević i Danilović), ali sam zakačila „treće poluvreme“. Nesporazum na relaciji „Sport“ – Vujošević, za današnje prilike skoro nezamislivo, privremeno je ugašen „solomonskim“ rešenjem, da on direktno ne daje izjave za dnevne novine, a redakcija je umesto imena i prezimena koristila ono „poručuju iz Humske“. Potrajalo je čitavu sezonu 1990/91, a sve vreme smo zapravo normalno funkcionisali.

Nije on bio na hleb da ga mažeš, a kada sa onih nebeskih visina, baci pogled na ove redove, naljutio bi se da krenem po onoj našoj „Sve najbolje o onima koji više nisu sa nama.“ Ali, jeste bio moj, bez konkurencije, najbolji sportski sagovornik o kojima god još hoćeš temema, mnogo daleko od njegove košarke. Samo ste od njega mogli da tražite da preporuči listu knjiga na početku kalendarske godine za čitaoce. Ili da vas „provede“ kroz izložbu sa bilo kog meridijana. Da ne pominjem: „Šta bi trebalo pogledati na beogradskim pozorišnim daskama.“ Nije to bila samo posledica dugogodišnjeg druženja sa Božom Koprivicom, dramaturgom i piscem, koji nas je takođe nedavno napustio.

Bila je to univerzalna radoznalost, želja da se ne robuje samo košarci, a opet da bude u službi kraljice igara. Trudio se maksimalno da tu sportsko – umetničku širinu prenese i na one od kojih je pravio igračine, ali i one „obične“. Jer, kako je to umeo da kaže – košarkaški tim je kao posada podmornice, jedan iskoči i, potop.

Nije njegova karijera za konstantnu „desetku“ , ali je jedinstvena, nemoguća da bude reprizirana, sve sa zvezdama i gorkim pilulama. Košarkaški sport na ovim prostorima nije imao takvu figuru – originalnu, profesionalnu potkovanu, izuzetnog pečata. Do krajnjih granica izdržljivosti, ponekad i u korist svoje štete. Kao kada je po četvrti, a poslednji put, 2015. morao da ode iz Partizana.

Poput sante leda

Vujošević je predvodio reprezentaciju Srbije i Gore na Evropskom šampionatu 2003. godine. Uz brojne povrede (Jarić, Stojaković), nacionalni tim je ostao bez medalje (šesto mesto). Pre završne pres konferencije u Stokholmu, mnoge kolege su se „navile“ da ga počiste pitanjima, naročito onim vezanim za ostavku.
Posle uvodnog izlaganja selektora, svi „junaci nikom ponikoše.“ I da nisam primetila da se „spremio“ za takvo pitanje, ne bih ga preskočila. Izostao je povišen ton, podizanje obrve, upitan pogled, kako to zna da bude, sve u sekundi. Samo objašnjenje, bez dramatike, da će prvo predati izveštaj Stručnom savetu.

Mnogi će ga pamtiti i po nekim potezima, koji nemaju direktne veze sa košarkom. Poput „davljenja“ svojih prvotimaca (Bogdanović, Andrić) u trenucima „raspamećenosti“. Stoički je izdržao kritike, izvinuo se javnosti… Posle toliko vode koja je protekla Savom i Dunavom, kada sada vidim neke scene tokom tajm auta, nije „politički korektno“, ali prizovem Duletove pedagoške metode.

Takav kakav je bio, često bez dlake na jeziku, sa specijalnim darom da od potencijalnih brzopotezno napravi čistokrvne neprijatelje, stalno je bio pod nevidljivom lupom provere profesionalnih sposobnosti. Ali, za neuporedivo veći broj onih drugih, kojima pripadam, bio i ostao nešto posebno. Garancija za nešto što niko drugi ne može. I kada bih čula nešto originalno, i kada bi se zakačili (nikada nije potrajalo), i kada se ne bi slagali o bilo čemu pod kapom nebeskom.

Poslednji intervju Vujoševića za SK: Godina opasnog življenja

I znao je uvek da (me) iznenadi, da zatvorim(o) onaj beskrajni plavi krug Miloša Crnjanskog. Ovi redovi su mogli da sačekaju meka druga vremena, iako nas vreme smrti uvek iznenadi. Za to nikada nisi spreman, ni iz vedra neba, ni kada se bolest dugo, podmuklo prikrada… Kao u slučaju Duleta. U sećanja mnogo toga stane, a kao da je juče bilo, kraj decembra 2025. I tada me je iznenadio, pozivom u njegovu Njegoševu, pričom punom ličnog optimizma, sve ono što je ostalo nezabeleženo na portalu Sport kluba. Samo srce zna…

Putuj trenerska legendo… Ostaješ sa svima nama u mnogim (košarkaškim) rečenicama i još nebrojeno puta…

Kako je Vujošević pričao o Pekoviću, Todoriću, zahvalnim i nezahvalnim igračima, „izdaji“ u Partizanu…