Razlike u terminu nema. Druga polovina jula 2001. godine bila je rezervisana, u svetu sporta, za Svetsko prvenstvo u vodenim disciplinama, u Fukuoki. Za nekoliko dana počeće planetarni šampionat, biće zanimljivo videti kako će to izgledati 22 godine posle.

Te 2001, u junu Jugoslavija je na superioran način osvojila Evropsko prvenstvo u Budimpešti. Vujasinović i drugovi su održali lekciju Mađarima, Hrvatima, Italijanima, svih osam pobeda. Trijumf je doneo oduševljenje u Srbiji i Crnoj Gori, doček na terasi Skupštine Beograda je bio jedan od najvećih.

Vremena za slavlje nije bilo. Junaci sa naslovnih strana, praznih baterija, krenuli su sa pripremama za Svetsko prvenstvo koje je počinjalo nepunih mesec dana kasnije. Još 2003. su se evropski i svetski šampionat organizovali iste godine, u kratkom razmaku, da bi se posle toga našao konačno neko pametan da to promeni.

Savezni selektor Nenad Manojlović, svestan snage uspeha u Budimpešti sa jedne ali i zamora materijala sa druge strane, odlučio je da ekipu osveži pripremama u Hong Kongu, odigravanjem nekoliko prijateljskih utakmica. Želeo je da tim vrati u takmičarski ritam, svestan da je to teško izvodljiv zadatak. Vaterpolo mapa posle Sidneja 2000. i Budimpešte 2001. je bila raznolika pred Fukuoku. Jugoslavija je imala teret evropskog zlata, Mađari su bili šokirani neuspehom kod kuće, Italija i Hrvatska su se tražili sa novim selektorima Kampanjom i Kovačevićem, Španci su želeli povratak posle osvajanja SP u Pertu 1998, Amerikanci su čekali da protekle godinu dana kazne Ratku Rudiću posle Igara u Sidneju, Rusi su bili snažni, možda nikad snažniji…

U srednjoj klasi su bili uvek nezgodni Slovaci, Holanđani, Grci, Australijanci i Nemci dok su Kazahstan, Japan, Kanada i Brazil bili najslabiji.

Smešteni u prelepom hotelu „Morski soko“ reprezentativci su mogli da razmišljaju o takmičenju. Hotel kao grad, sa prostranim holovima, tržnim centrom, kafićima i restoranu koji je za goste hotela radio 24 sata. Nije bilo razloga da se izlazi, jer visoka temepratura praćena velikom vlagom nije bila baš poželjna kombinacija za obilazak japanske luke.

Kako vaterpolo na svetskim prvenstvima u vodenim sportovima nije baš u žiži interesovanja, vladala je neizvesnost oko kompletnog doživljaja. Znalo se da će se vaterpolo igrati na bazenu postavljenom na teniski teren. Igrači su tako nešto i znali. Dobar deo njih je šest godina ranije igrao na Univerzijadi koja je osvojena pobedom protiv Mađara.

„Bilo je sjajno. Na svakom događaju su tribine bile pune. Leva strana je navijala za jednu, desna za drugu selekciju. Svi su imali zastavice. Ko zna da li su znali pravila  ali je bio jedinstven doživljaj“ pričali su u danima pripreme za start.

Ispostavilo se da je to bila zabluda. Ne da nije bilo publike, nego su slike sa tribina Fukuoke delovale poražavajuće. Prva utakmica sa Slovačkom je igrana u devet ujutru. Prva na programu. Temperatura je bila visoka, voda u bazenu toliko topla, da je domaćin već tada za vreme odmora između četvrtina, sa četiri ugla bazena kroz velika creva ubacivao hladnu vodu. Nekolicina nas koji smo bili u vođstvu reprezentaciji što kao funkcioneri, što kao novinari tražili smo svoja mesta. Sva su bila na udaru sunca ali, ponavljam, kako nije bilo nikoga osim redara, smestili smo se ispod velike tende, u kakvu-takvu hladovinu. Ne lezi vraže. Redari su došli i ljubazno nam rekli da su ta mesta za „neke druge“, da moramo da se sklonimo i da će nam, da bude lakše, doneti vodu.

Suncobran nisu pominjali. Uzalud smo protestvovali, kao da smo pričali zidu. Ipak je to Japan, toliko uređena zemlja, koja sebi nije smela da dopusti da tamo neki Srbi i  Crnogorci poremete red i na praznim tribinama sednu gde god žele.

Počelo je.