Dok su naše kolege „teniseri“ leteli iz Madrida u Rim, Srđan i ja smo preko Minhena stigli do Bolonje. Italija je za Sport Klub prethodnih nekoliko dana bila centar sportskih događaja. Finale Evrokupa između Virtusa i Burse bilo je odlična prilika da već sedma epizoda podkasta „Uručenje“ izađe iz uobičajene forme i izgleda, Srki i više nego dobar sagovornik, a Crveni grad savršeno mesto da skoro ni na jednom koraku ne ugasite kameru.

U košarkaškom svetu, u bilo kom delu Evrope, „udari“ vas ponos kada čujete maternji jezik. Pomoćnik Dušana Alimpijevića u Bursi Mirko Petreski dočekuje nas već na recepciji, a ostalo, kao po staroj dobroj navici, prerasta u večernje druženje bez posebnog dogovora.

Srpske psovke već su postale uobičajene u evropskoj košarci, bez obzira odakle dolazite. Holand je za kameru Sport Kluba navežbao jednu, ništa čudno. Ipak, u prolazu sam načula i jednog od zaposlenih u Evroligi kako jasno i glasno izgovara „je*ote“ dok mu ispada lap top iz krila. Okej, ovo postaje ozbiljno.

Prava mala srećna porodica – to je ukratko Bursa ove sezone, bez obzira na ishod finala.

Virtus je, kako Srki kaže, ekipa „rutinera“. Od davanja izjava, treninga, atmosfere na istom, do odigranog finala, sve je izgledalo rutinski, kao po perfektno unapred zamišljenom planu.

Organizacione detalje će zaposleni u Virtusu tek morati da usavrše. Imaju celo leto za to, ali i opravdanje zbog kog su pomalo i zaboravili kako se to radi. Klub iz Bolonje igrao je u Evroligi poslednji put u sezoni 2007/2008.

Grad koji živi i diše košarku, neguje tradiciju, ali i slobodarski duh po kome je naširoko poznat. Studentarija koja na biciklima juri do možda i najlepše javne biblioteke u Evropi, zgrada prvog univerziteta u Evropi u kojoj je svaki korak parče istorije i najbolje taljatele u „al ragu“ sosu (to je ono što mi zovemo bolonjeze sos).

„Samo“ 498 stepenika do vrha tornja (Due Torri) i videćete zašto je zovu Crvenim gradom. „Due Torri“ je i ime picerije u kojoj parče košta evro i po do dva. Možda i najbolji marketinški potez koji sam videla, svako parče pice je posle 500×2 stepenika najukusnije na svetu. Sladoledžinica Đani i u blizini fine taljatele i belo vino. Gastronomska čuda oko tornja su sve što vam treba da osetite duh Bolonje.

Navijači Burse nisu izneverili svoje miljenike ni u Bolonji. Navijači Bolonje, sasvim očekivano, Srđan i ja bismo rekli i opravdano, uleću na teren, a dva dana kasnije i Pjaca Mađore oseća duh Evrolige.

Život uvek čudno pomeša karte, pa se ispostavilo da sam morala u Bolonju da bih upoznala vlasnika kultnog „Renea“, kafića pored novosadskog Spensa. Svako ko je nešto radio u košarci, zna ta to mesto. U tom kafiću sam, na neki čudan način, prvi put načula da Alimpijević preuzima Bursu, kada još potpis nije ozvaničen. Klasično srpsko kafićarenje bio je izvor te moje informacije. Priznajem, malo je neprijatno to tako reći kad te neko pita „odakle ti to“, ali uvek je tu ono dobro staro „ja čuvam svoje izvore“ opravdanje.

P.S. Bolonjska ekipo iz Lazarevca i Novog Sada, sledeća je na naš račun!

Uručenje #7 – Grazie Bologna: