Samo pola sata, toliko smemo ove godine da provedemo u cugu u kompleksu Žan Buen, u kojem igrači treniraju. Nemamo više pravo ni da fotografišemo, ali smo ipak rešili da odemo i da vidimo kako Novak deluje dan pred četvrtfinale.

Rezervisao je teren od 16 do 18 časova, sa Đokovićem se nikad ne zna, pa smo odabrali srednju opciju – oko 16.45 da budemo tamo, sigurno će dotad biti na terenu. Nije bio. Sad ni ne mora da žuri, može i da probije termin jer nema više toliko preostalih učesnika, ali za nas novinare je to čista lutrija.

„Evo ga“, rekao sam po treći put i uhvatio kolege nespremne. „Dosadno mi je, sine, stojim tu po ceo dan, treba zaustavljam neke ljude“, setili smo se legendarne uloge Nebojše Glogova iz filma Munje.

„Ćao, ljudi“, javio se Goran Ivanišević, dok je sa Čarlijem Gomezom prolazio do terena.

„Samo vam još pivce fali, laganica“, dobacuje Miljan Amanović minut-dva kasnije.

„Evo ga, stvarno“, rekoh jer se Novak približivao, ali kao dečaku koji je vikao „vuk“, niko mi nije verovao.

Eto ti Novaka: „Momci, evo čokolada iz Kazahstana – dobio sam, a ne smem jer je mlečna“, kaže nam i dodaje: „Taman da se odužim za poklon“.

Hvala, Nole, a i čokolada je dobra – klasika, mlečna, malo podseća na naš Galeb, ili nas je samo ambalaža asocirala.

Organizatori su imali sluha, pustili su nas još petnaestak dodatnih minuta jer smo čekali. Lepo je Novak udarao, standardno, a onda smo morali da krenemo jer smo u 18 časova imali zakazano „druženje sa legendama“.

Pisao sam vam i prethodnih godina kako to izgleda. Podele novinare u dve grupe – pisani mediji i televizija – pa se veterani koji igraju na turniru ređaju od jedne do druge grupe i daju izjave. Gužve, gurke, iskustvo iz rodne nam grude i ulaska u gradski prevoz dobro nam dođe u tim situacijama, ali svakako je daleko od idealnog konteksta za smišljanje originalnog pitanja.

No, dobro – experientia est mater studiorum: nisam džaba imao pet iz latinskog, iskustvo je stvarno majka znanja, i već sam znao šta i kako. Konfuzno počne, ali na kraju sve dođe na svoje uglavnom. I sada je bilo tako.

„Šta? Prestao sam tad. Ne sećam se. Prestao sam“, odgovorio je Serđi Brugera na pitanje o dvadesetogodišnici titule Huana Karlosa Ferera. Ponovio je kolega pitanje, ali Brugeri ništa nije bilo jasno – kao da je 2003. nestao sa lica Zemlje privremeno, a ne samo završio karijeru.

Dobar je Brugera, deluje mi kao tip sa kojim se može popiti pivce uz tapas, daje i dobre odgovore kad hoće, ali da se ne zadire preduboko. Recimo, posle jednog njegovog dobrog odgovora (čitaćete u utorak), hteo sam da produbim i pitao ga koji su njegovi metodi komunikacije s igračima. „Auuu, predugo je, nemoj to, ne mogu sada“. OK.

Majkl Čeng, koji je u prošlosti nekoliko puta bio odsečan, sad je baš bio govorljiv i analitičan, Flavija Peneta simpatična i duhovita, Andrej Medvedev takođe pronicljiv i originalan… Čitaćete sve to narednih dana, ali stvarno sam zadovoljan, ima materijala za teniske sladokusce brda.

Kada se sve završilo, Rune i Serundolo su taman bili u finišu petog seta. Brugera je gvirio, ali kada je video da postoji opasnost od ćaskanja sa nama, brzo je zbrisao.

„Ne smeju takve greške da se prave sada“, drukčije je bio raspoložen Medvedev, koji je tako prokomentarisao propust Serundola.

Malo klope za posle su nam spremili. „Sve zdravo, Sale, neće se tebi svideti“, zna me Vuk, ali posle je bilo i nešto slatko ipak.

Uskoro će večernji program, možda malo i da se pogleda.

Uzdravlje, drugari!