Za početak malo lično. Pojma nemam koliko sam priča o Dušanu Mandiću napisao, ne znam da li je bilo koji događaj iz njegove velike karijere protekao, a da ga nisam ispratio na neki način.

Bez obzira da li se to odnosilo na veličanstvene trijumfe sa Srbijom, sa Partizanom, Pro Rekom i posebno Ferencvarošem, ili pojedinačni dometi razna proglašavanja za najboljeg igrača Evrope, sveta ili sportiste Srbije. Bilo je tu i reprezentativnih neuspeha, ali i ličnih događanja sa Novim Beogradom o kojima je toliko toga napisano. Mnoge priče su u kategoriji klasika, poput problema sa ušima u finalu Evropskog prvenstva 2014, do egzibicije u finalu Rija, do čuvanja krompira po Nikićevom zadatku, preko „Ima Boga, Bog sve vidi“…

Novogodišnji paketić Sport Kluba

Izborna 2026. i ko će na čelo FSS? Posle Kokeze svako može…
Batler za SK: Kalinić me je naterao da mi je više stalo do Zvezde
FIFAntino

I eto, u tih 14 godina se svašta promenilo. Tako je i Manda od talenta postao igračina, od momka koji vole sve što vole mladi, do muža i oca dvoje dece. Zreo čovek.

Šta da se priča o Beogradu i Evropskom prvenstvu, a da već nije rečeno, ili šta bi to Manda Nacionale mogao da kaže, a da nije kazao pre ko zna koliko godina. Bio je član one generacije koju sam zvao „Neponovljivi“, ostao je da čuva tradiciju, da odoleva četvrtim mestima ili ispadanjima u četvrtfinalu, uvek čvrsto ubeđen da taj vaterpolo igraju sjajne reprezentacije, ali da je jedna Srbija.

Pričati o uspesima prethodnika sada nema nikakav smisao. Ova generacije je pokazala da može.

“Mi smo aktuelni olimpijski šampioni. Dovoljan dokaz koliko ova generacija može”.

Da, Rio, Tokio, Pariz, tri istorijske, olimpijske, priče u kojima su stalni glumci bili samo Mandić, Jakšić i Ranđelović.

Ali, postoje priče vezane za tri evropska zlata, pa se na vaterpolo mapi Dušana Mandića zlatnim slovima pišu imena Budimpešte, Beograda, Barselone.

“To je lepa prošlost koja me čini ponosnim, ali mi ne daje pravo da danas i sutra budem bez ambicija koje su nad dovele na pijadestal svetskog vaterpola. Imam iste ambicije, motiv, želju i verujem da ćemo na svim usputnim stanicama graditi sastav koji bi u Los Anđelesu bio ponovo broj jedan. Ništa nas ne košta da ne pokušamo, da damo sve od sebe”.

Kako je Beograd 2026. nova priča koja obavezuje najviše zbog same psihologije tima tako i zbog huka sa tribina, zbog javnosti koja će očekivati mnogo.

“Bilo je uvek tako. Teško je bilo u Budimpešti 2014. Moje treće veliko takmičenje, imao sam veću ulogu. Mučili smo se u grupi. Posle je došlo čuveno polufinale gde smo gubili od Crnogoraca tri razlike pred poslednju četvrtinu. Nismo odustajali, nismo se predali i dobili smo. Kada smo prošli, počeli su moji veliki problemi sa ušima. Imao sam upalu oba uha, vatu natopljenu lekovima. Nisam nikog čuo na predstavljanju da bi mi Gocić i Filipović rekli da moram da izvadim sve iz ušiju da bismo mogli da se čujemo. Nezaboravna utakmica, bili smo ubedljivi protiv Madjara i od publike koja zna šta je vaterpolo smo nagradjeni ovacijama”.

Dve godine kasnije Beograd, u godini kojoj je cilj bio olimpijsko zlato u Riju. Ali, kod kuće je uvek drugačija pesma.

“Nije to bilo realno za gledanje. Mislim na bazen, na atmosferu, na hiljade navijača. Gledao sam pre toga košarkašku utakmicu, ali kada sam izašao na bazen prizor je bio neverovatan. Ogroman je bio pritisak, sećam se da su nam zakazali slavlje na balkonu i pre odigranog finala sa sjajnom Crnom Gorom. To je bilo užasno. I kada smo pobedili nismo se mnogo radovali jer je Rio bi tu”.

U TOP 4

Na turniru u Trebinju Dušan Mandić je bio najefikasniji srpski igrač sa devet golova. Protiv Francuske je
postigao dva gola a prvi je bio jubilarni 500. pogodak u nacionalnom timu. Do kraja meča je postigao još
jedan.

Na listi najboljih svih vremena je sada četvrti iza Šapića 981, Filipovića 677 i Milanovića 540.

Treće zlato Barselona 2018, pobeda na peterce.

“Imao sam loša sećanja iz 2013. kada smo na svetskom bili sedmi. Pet godina kasnije smo bili rasterećeniji, iskusniji, mnogo bolji. U finalu nas je čekao domaćin, Španija je tada počela da pravi veliki tim. Pobedili smo na peterce. Mnogo su nas namučili, nikako nismo mogli da prelomimo. Ipak, kod peteraca nismo promašili i to je neki kvalitet”.

Osam godina kasnije Mandić će opet pred Beograđane. Nema potrebe podsećati se prošlosti, ovo je novo vreme.

“Tada smo bili samo Ćuk, Ranđelović, Jakšić i ja. Imamo to iskustvo i pokušaćemo da ostatak ekipe pripremimo. Zapravo mi smo svi tu jedni za druge. Imamo kult reprezentacije, svi se njoj podređujemo. Mi, stariji, smo tu za mlade koji mogu da iskoriste priliku da uče od nas kao što smo i mi učili od prethodnika.Vraćaju mi se neki fleševi iz Beograda, i znam samo da ćemo imamo još jednu privilegiju da igramo pred našom publikom. To se ne zaboravlja, ali ne smemo da izgorimo”.

Manda ne krije da je negde na kraju igračkom tunela Los Anđeles. Ta želja za petom medaljom, po mogućstvu zlatnom mu viri iz očiju, iskazana je kroz svaku rečenicu, kroz ogromno poverenje koje ima u momke sa kojima danas sve deli.

“Do Igara imamo tri ispita, dve evropska i jedno svetsko. Svaki moramo pametno da iskoristimo, da posle svakog budemo bolji, da budemo jači za korak koji nas približava dobro poznatom cilju”.

Pored promenjenih pravila igre i sistem takmičenja je promenjen. Teže se stiže do polufinala.

“Biće to zahtevno za nas jer smo navikli da zalet hvatamo u grupnoj fazi. Prostora za kiks skoro i nema. Konkurencija je žestoka, osam reprezentacija ima pokriće za svoje ambicije. Da nabrajam? Španci su glavni favoriti, Mađari i Hrvati su odmah tu, Grci jure prvu evropsku medalju, Crna Gora željna dokazivanja može svakoga da iznenadi, Italijani imaju nov sastav koji ima vrednost i bez pritiska će biti težak protivnik. Očekujem veliki broj zanimljivih utakmica, pravi spektakl”.

U takvoj galeriji velikih timova svoje mesto ima i Srbija. Mandić lakonski ponavlja misao sa početka razgovora.

“Mi smo aktuelni olimpijski šampioni. Tako treba da se ponašamo prema svim izazovima koji nas očekuju”.

Bonus video