Prezime Nikolić. Možda i najkošarkaškije u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije. Mnogo trenera i asova nosilo je i nosi to prezime, dovoljno je pomenuti samo oca srpske i jugoslovenske košarke profesora Aleksandra Nikolića, a dalje je spisak podugačak.

Ovom prilikom izdvojićemo samo jednog sa te „rođačke“ košarkaške liste. I to ne bilo kog, već istinsku legendu. Možda pomalo nepravedno zaboravljenog, u stvari, ne zaboravljenog, nego malo ređe pominjanog u medijima. Nekog, čije ime večno sija na zvezdanom nebu. Sija… Miodrag Nikolić – Sija.

Na današnji dan pre 83 godine rođen je jedan od najboljih igrača svih vremena na ovim prostorima. Uzdanica krstaša, zatim klonfera i jugoslovenske reprezentacije, a kasnije vrstan trener. Rano je otišao sa životne scene, sa svega 66 godina, a saigrači, kolege, rođaci, prijatelji i novinari ga pamte sa ogromnim poštovanjem i neskrivenim divljenjem. Svi o legendarnom Siji pričaju isto, da je bio savršen, da je tako izgledao, tako se i ponašao i igrao košarku i ostale sportove, kojima se bavio. I svi se slažu da je bio sjajan čovek, a takav i stručnjak i pedagog.

Sijin saigrač iz OKK Beograda, Milorad Erkić, svojevremeno ga je ovako opisao:

„Sija je bio košarkaški maneken, njegova igra se mogla upoređivati sa vrhunskim baletskim takmičenjem. Izvodio je pravi skok šut među prvima u Jugoslaviji i to veoma precizno i imao fantastična rešenja dok je leteo poput gazele“.

Miodrag Sija Nikolić je rođen je 22. avgusta 1938. godine u Beogradu, u skromnoj porodici na Crvenom krstu, od oca Božidara i majke Sofije, u prizemnoj kući sa dvorištem u ulici Todora od Stalaća. Imao je starijeg brata Đorđa.

Kao dečak, Sija je gutao sve novo što je tih posleratnih godina stizalo u Beograd, prve filmove, muziku, sport, fudbal, rivalstvo između Partizana i Zvezde. Povremeno je učestvovao u radnim akcijama obnavljanja starog i izgradnje Novog Beograda. Naročito ga je zainteresovala igra pod obručima, koju je često posmatrao šetajući među zidinama Kalemegdana. Zastao bi i posmatrao košarkaške utakmice, maštajući da se oproba u tom novom sportu i dečački snovi su mu se ubrzo ispunili.

Dok je Sija maštao o košarci njegovi roditelji imali su za sinove druge planove, kako bi im osigurali što bolju budućnost. Primetili su da im je mlađi sin muzikalan, a pošto nisu imali novca za klavir, malom Siji su kupili violinu i upisali ga u muzičku školu. Svaki dan bi spakovao crnu violinsku torbu, odlazio i vraćao se posle dva sata na zadovoljstvo roditelja, koji su ga već videli u prepunoj dvorani „Kolarčevog narodnog univerziteta“, kako se rukuje sa dirigentom. Nisu ni slutili da će njihov sin uskoro da postane prva violina, ali pod obručima…

Naime, Sija je u futrolu za violinu svakodnevno tajno, uredno slagao ispumpanu kožnu loptu i hitao na stadion Radničkog sa Crvenog krsta, gde je počeo da trenira košarku kod legendarnog stručnjaka Bore Cenića, a imao je sreću da ga kasnije treniraju trenerski magovi poput Slobodana Pive Ivkovića i Ranka Žeravice, a važne korake pod obručima napravio je i pod nadzorom Mite Reljina. Sijini roditelji nisu ni sanjali da će baš košarka od njihovog sina načiniti svetski poznatu ličnost, da će puniti dvorane mnogo veće od Kolarčeve i učiniti celu naciju ponosnom.

Bogata, trofejna karijera

Miodrag Sija Nikolić je rođen 22. avgusta 1938. godine u Beogradu, na Crvenom krstu. U Radnički dolazi 1953. godine sa 15 godina, a 1957. godine prelazi u OKK Beograd. Nikolić je igrao za vreme zlatne ere klonfera, krajem pedesetih i prve polovine šezdesetih u jugoslovenskoj elitnoj ligi. U tom periodu osvojili su četiri domaća prvenstva (1958, 1960, 1963 i 1964) i dva Kupa Jugoslavije. U OKK Beogradu je ostao 10 sezona, odigrao 159 utakmica, postigao 2.182 poena (prosek 13,7 po utakmici), taj učinak ga svrstava među najbolje strelce kluba svih vremena.

Od 1967. je igrao u Turskoj, u Altinordu iz Izmira i u ITU Istanbul. U prvom klubu je osvojio nacionalno prvenstvo i Kup, da bi sledeće dve sezone sa ekipom ITU iz Istanbula dva puta bio državni prvak i jednom osvajač Kupa.

U reprezentacij Jugoslavije debitovao je 1957. godine, na EP u Bugarskoj, a igrao je i na EP u Turskoj, Jugoslaviji i Poljskoj. Kao akter najvećih planteranih takmičenja osvojio je dva srebra (evropsko 1961. u Beogradu i svetsko 1963. u Brazilu), kao i jednu evropsku bronzu, 1963. u Poljskoj.

Sa selekcijom SFRJ na OIimpijskim igrama u Rimu 1960. godine zauzeo je šesto mesto, a na OI u Tokiju 1964. sedmo. Na Mediteranskim Igrama 1959. u Bejrutu osvojio je zlato, a učestvovao je i na Balkanijadama 1960, 1961, 1962, 1963 i 1964. godine, na kojima je četiri puta bio zlatni i jednom srebrni.

Za nacionalni tim je odigrao 128 utakmica, što ga čini jednim od igrača sa najviše nastupa u istoriji jugoslovenske košarke, pri čemu je postigao 756 poena.

Igrao je u timu Evrope 1964. godine na revijalnom meču sa madridskim Realom.

Od 1970. do 1975. godine je u nemačkom Ludvišafenu igrao i započeo trenersku karijeru. Zatim je radio u Crvenoj zvezdi, pa u zrenjaninskim klubovima, Servo Mihalju i Naftagasu, da bi otišao na Arabijsko poluostrvo i vodio timove i selekcije Katara, Bahreina i Kuvajta.

Preminuo je u UAE 17. februara 2005. godine u 67. godini.

Inače, Nikolić je bio svestrana ličnost, od malena talentovan za sve sportove. Počeo je fudbalom u Crvenoj Zvezdi, kod legendarnog stratega Miše Pavića, već sa 14 godina bio je kandidat za omladinsku selekciju, bavio se atletikom kod trenera Dragana Petrovića, čak jedno vreme zamenjivao reprezentativca Đanija Kovača, trčeći u dresu Partizana u štafeti 4×400 metara.

U KK Radnički, dakle, dolazi 1953. godine sa 15 godina, ali 1957. godine odlazi u OKK Beograd. Krivac za prelazak bio je professor Radomir Šaper, u to vreme vođa tima OKK Beograda, sa kojim se Sija družio i često svraćao do njega u Vasinu ulicu, gde je Raša stanovao, na putu za Kalemegdan. Šaper je uspeo da ga nagovori da pređe u OKK Beograd, odvezao ga vespom u “Koraćevu Avliju” i dodelio mu dres sa brojem tri. Međutim, KSJ nije dozvolio taj transfer i Nikolić je bio prinuđen da čeka šest meseci da bi zaigrao u novom klubu. Tokom pauze je trenirao i igrao odbojku u beogradskom Železničaru i zahvaljujući treneru Savi Grozdanoviću povećao je skočnost za 12 centimetara, što mu je kasnije mnogo koristilo u košarci.

Od 1958. godine je počela Nikolićeva blistava karijera pod obručima, tada OKK Beograd postaje šampion Jugoslavije predvođen čudesnim Radivojem Koraćem i ubitačnim strelcem Miodragom Sijom Nikolićem, koji je te sezone imao prosek od skoro 17 poena po meču. Isti podvig klonferi su ponovili i dve godine kasnije, kada su u timu igrali: Korać, Lučić, Nikolić, Gordić, T. Rajković, Erkić, Pavelić, Jovanović, B. Rajković, Kosović, Miloradović, Tošić… Treneri tima iz Žućkove avlije su u to vreme bili Borislav Stanković i profesor Aleksandar Nikolić, a sportski direktor Radomir Šaper.

Miodrag Sija Nikolić se rado sećao tih čuvenih šampionskih godina u plavo-belom dresu.

„Pretežno smo svi bili iz siromašnih porodica. Veliko drugarstvo brisalo je sve granice. Živeli smo i trenirali složno kao braća u siromašnom klubu. Umesto tuševa, koristili smo ogromno limeno bure koje je vodom redovo punio naš legendarni ekonom Milan Obradović – Badža. Osvojili smo titulu šampiona sa samo dva poraza u sezoni. Bili smo prava napast za sve… Počeli smo da postižemo prve ’stotke’. Pobedili smo Olimpiju sa 105:67, Zadar 111:84, Partizan 104:89. Posle toga smo krenuli u Evropu“, sa ponosom se Nikolić jednom prilikom prisetio druge titule, osvojene sa klonferima.

Bio je tri puta drugi strelac tima, iza Radivoja Koraća, a 1961. godine i najbolji klupski košgeter, kada je Žućko pauzirao pola sezone. Sa OKK Beogradom je osvojio četiri puta titulu prvaka Jugosalvije, dva nacionalna Kupa i igrao tri puta u polufinalu Kupu evropskih šampiona. Teška povreda kolena ga je sprečila da odigra čuveno polufinale KEŠ u Madridu protiv Reala, koje je praktično odlučilo pobednika, jer Beograđani u revanšu nisu uspeli da nadoknade zaostatak iz prve utakmice.

Nikolićev saigrač iz vremena kada su 1963. i 1964. godine iskovane dve titule državnog prvaka Momčilo Pazman sa ogromnim pijetetom se seća starijeg košarkaškog saborca i idola.

„Bio sam dečak u Sijino vreme, ali sam imao čast da budem dve sezone deo šampionskog tima u kojem je i on igrao. Sija je jedna od tri največe legende kluba. Ikona. Pored Koraća i Gordića najbolji svih vremena. Bio mi je uzor, ideal… Nedostižan ideal. Veliki igrač, izdvajao se lakoćom, elegancijom, neponovljivim stilom. Posle njega tako elegantno i lepršavo je igrao samo Mirza Delibašić. Bio je savršeno građen, vajari su mogli da vajaju po njegovoj figuri. Nadaren za sve sportove“, započinje Pazman emotivno sećanje za Sport Klub.

Pazman: Borin i profin miljenik

Koliko je Miodrag Sija Nikolić bio poseban svedoče i ove reči Momčila Pazmana:

„Igrao je savršeno, svaki element je izvodio, po knjizi, a sa neverovatnom lakoćom. Profesor Aleksandar Nikolić ga je dovodio na DIF, na predavanja, da studentima demonstrira košarkaške poteze. Time sam dovoljno rekao o Sijinom stilu i veštini“.

Još jedan velikan je bio zadivljen Sijinm talentom i umećem, legendarni Borislav Stanković, a na tu temu je Pazman ispričao zanimljivu zgodu.

„Bio sam prisutan kada je Bori Stankoviću dodeljivana jedna od mnogobrojnih nagrada, tada u amfiteatru beogradskog Mašinskog fakulteta. Imali smo priliku da mu javno postavljamo pitanja i ja sam ga pitao ko mu je omiljeni igrač od svih koje je trenirao. Očekivao sam da će da kaže Milorad Ivačković jer mu je bio komšija ili Pjer Luiđi Marcorati, ali Bora kao Bora, vrhunski diplomata, odgovorio je ’meni je Sija Nikolić bio najinteresantniji’. Nije rekao omiljeni da ne uvredi ostale, ali je u svom čuvenom diplomatskom stilu kazao sve“, dodao je Momčilo Pazman.

Respekt, toplina i iskrene prijateljske emocije izviru iz svake Pazmanove reči.

„Bora Stanković ga je doveo u OKK Beograd iz Radničkog, a da je ostao na Crvenom krstu Radnički bi sigurno imao mnogo više titula osim one iz 1973. godine, daleko ranije bi sa njim postali prvaci. Sija je osvojio sve četiri titule koje ima OKK Beograd u kolekciji. Postigao je 2.182 poena za deceniju u našem klubu, a to je u današnjim uslovima igre više od 4.000. Nije završio karijeru onako kako je zaslužio jer ga je omela povreda meniskusa, zbog koje se u to doba dugo odsustvovalo sa terena. Zbog te ozlede, nažalost, nije igrao u čuvenom, poslednjem polufinalu KEŠ protiv Real Madrida. Posle je u Izmiru igrao sa steznikom na kolenu, a bio je kalibar za Real ili Injis iz Varezea, vrhunske evropske timove“, dodao je Pazman.

U sličnom tonu o drugu iz Radničkog i reprezentacije izgovorio je za Sport Klub i Nemanja Đurić, legendarni jugoslovenski centar.

„Moj prvi susret sa Sijom dogodio se tokom naših odbojkaških dana. Sija je igrao u beogradskom Železničaru, a ja u Partizanu. Dobro pamtim, dok se još nismo ni poznavali, kako me je na jednoj utakmici smečujući pogodio loptom u glavu. Eto, to je bio naš prvi kontakt“, uz dobroćudan osmeh je ispričao Đurić.

Posle „upoznavanja“ preko mreže kasnije su se zvanično upoznali na košarci u Radničkom na Crvenom krstu.

„Bio je sjajan, pre svega kao čovek, ali i kao igrač. Nismo dugo bili zajedno u ekipi, možda malo duže od godinu dana jer je on ubrzo otišao u OKK Beograd, ali mogu da kažem sve najlepše o njemu. Kasnije se nismo toliko intenzivno družili, ali putevi su nam se ukrštali i uvek su naši sureti bili srdačni. Kao na primer, kada smo obojica bili treneri u Kuvajtu, ili kada sam mu radeći u Kataru, 1988. godine, tamo našao posao. Teško sam podneo njegov prerani odlazak. Bili smo u kontaktu poslednjih godina, posećivao sam ga u njegovom stanu u Novom Beogradu, nikad se nije žalio na neke zdravstvene tegobe. Njegova smrt me baš šokirala, teško sam to podneo“, dodao je Đurić.

Miodrag Sija Nikolić je debitovao u reprezentaciji Jugoslavije 1957. godine, dakle, kao 19-godišnjak i osvojio dva srebra, evropsko 1961. u Beogradu i svetsko 1963. u Brazilu, kao i jednu evropsku bronzu, 1963. u Poljskoj. Igrao je na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine i u Tokiju 1964. godine. A brojna zlatna odličja osvojio je na Mediteranskim igrama i na Balkanijadama. Igrao je u timu Evrope 1964. godine sa Koraćem i Gordićem na revijalnom meču sa madridskim Realom, a treneri su bili Sandro Riminući i Bora Stanković.

A domaća publika je dolazila da gleda klonfere zbog furioznog Koraća, horoga Gordića i lepršave igre Nikolića. Superiorne atletske predispozicije omogućavale su Nikoliću da filigranskim potezima prevari rivala, da ga nadskoči. Gledao je i učio od Vilmoša Locija, Borisa Kristančića, Bob Kuzija, Džeri Vesta i Oskara Robertsona. Po sopstvenom priznanju, Radivoj Korać i Krešimir Ćosić su za njega ostali nedostižni, neprevaziđeni igrači.

Đurić: Nikolić je bio igračina!

Jugoslovenska košarka je posle II svetskog rata postepeno stasavala, ali prvu veću ekspanziju doživela je 1961. godine, tokom EP u Beogradu, kada je osvojeno srebro. Posebna draž je za tadašnje reprezentativce SFRJ bilo igranje pred domaćom publikom, a sjajne partije na tom šampionatu i veliko finale sa moćnom reprezentacijom SSSR privuklo je rekordan broj gledalaca na Sajmu. A perjanice tog sastava bili su Korać, Nikolić, Đurić, Daneu… Naravno, tih dana se rado seća tadašnji prvi centar nacionalne selekcije Nemanja Đurić, koji se osvrnuo na važnu ulogu Miodraga Sije Nikolića:

„Sija je bio izvanredan igrač. Možda mu je nedostajalo malo agresivnosti, u stvari, da je imao taj neophodan sportski bezobrazluk bio bi naš najbolji bek svih vremena. Ali i ovako je ostao upamćen kao jedan od najuspešnijih u istoriji. Bio je igračina! Bili smo saigrači i u reprezentaciji, igrali smo u petorci, Sija, Korać, Daneu, Gordić i ja. Sa lepim emocijama se sećam našeg zajedničkog igranja u reprezentaciji, to su nezaboravni dani“.

Taj sjajni tim su činili: Sreten Dragojlović (Crvena zvezda),  Miodrag Nikolić, Slobodan Gordić, Radivoj Korać (OKK Beograd), Zvonko Petričević (Lokomotiva), Nemanja Đurić (Radnički), Vital Ajzelt, Marjan Kandus, Miha Lokar, Ivo Daneu (Olimpija), Željko Troskot (Zadar) i Radovan Radović (Partizan).

Selektor je bio Aleksandar Nikolić, trener Ranko Žeravica, pomoćni trener Boris Kristančić, a kondicioni trener Slobodan Konstantinović.

Međutim, ako je suditi po sećanjima njegovih ispisnika i po sačuvanim video zapisima i po mišljenju istinskih košarkaških znalaca, Miodrag Sija Nikolić je, bez dileme, bio i ostao velikan igre pod obručima na ovim prostorima. Teška povreda ga je omela da u velikom stilu završi blistavu igračku karijeru, ali je i u Turskoj, gde je igrao od 1967. godine (Altinord iz Izmira i ITU iz Istanbula) ostavio dubok, trofejni trag.

Boraveći u Nemačkoj, od 1970. do 1975. godine posle igranja u Ludvišafenu, u istom klubu je započeo uspešnu trenersku karijeru. Posvećeno i predano je prenosio bogato znanje potom i igračima Crvene zvezde, zrenjaninskog Servo Mihalja i Naftagasa, a zatim se otisnuo na Arabijsko poluostrvo, gde je takođe imao zapaženu košarkašku misiju. Za pamćenje i poštovanje. Nažalost, tamo daleko od otadžbine prerano se i završio njegov životni put. A mogao je i bio je spreman kao zapeta puška da još mnogo pruži kraljici igara na svim meridijanima…

Miodrag Sija Nikolić je upamćen kao jedan od pionira jugoslovenske košarke, igrač koji je među prvima na ovim prostorima pravilno izvodio skok šut, a virtuoznošću i elegancijom prevazišao mnoge savremenike. Kao čovek, čiji je doprinos začecima igre pod obručima u bivšoj SFRJ i šire – nemerljiv. I kao košarkaški pregaoc, vredni vojnik i strateg u službi voljenog sporta.

U mnoštvu košarkaških legendi njegovo ime ne sme da ostane zaboravljeno i zapostavljeno. Zato što je jedan od najvećih. I zato što je sijao i Sija na poseban način.