U martu 1970. godine u Mostaru je sahranjena Anka Slipčević, a najveći venac na grob su joj položili fudbaleri Veleža. Sirota Anka je otišla na onaj svet sa 75 leta, a bila je kao svi Mostarci i Hercegovci veliki navijač „Rođenih”, kako su im tepali. Iza nje su ostala dva sina koje je odmah po rođenju „upisala” u najdraži klub, a isto to je uradila i kada je dobila četvoro unučadi. Poslednjih deset godina života nije propustila nijedno gostovanje Mostaraca, a da sa stanice nije ispraćala svoje ljubimce.

Takav je bio Velež. Klub mostarske raje, ljubavi, prkosa, ponosa. On je uvek bio daleko više od sporta, institucija života. „Crveni” su pripadali intelektualcima, radnicima, proleterima, omladini, đacima, sirotinji, a među takvima su se uvek rađali apostoli. „Mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja, rođeni, rođeni”, bila je čuvena pesma koja je redovno odjekivala pod „Bijelim brijegom”, gde je Velež igrao kao domaćin. Zbog lepote igre „rođenih” radio komentator Mirko Kamenjašević je taj stadion u jednom prenosu nazvao „čarobni brijeg”.

Povezane vesti

Čava Dimitrijević Bulbuderac kojeg je i Maksimir obožavao

Skener

20. mar 2025 19

Skener

20. mar 2025 19

Žestoki momci jugo fudbala – Hatunić, Najdoski, Banković

Skener

4. mar 2025 11

Skener

4. mar 2025 11

Jovan Šurbatović – genije ili preletačević

Skener

22. feb 2025 27

Skener

22. feb 2025 27

Na stadionu JNA meč Partizan – Sarajevo prati Jordan Ivanović…

Skener

4. feb 2025 55

Skener

4. feb 2025 55

Na goloj krševitoj istoimenoj planini, koja se ponosno uzdizala iznad najtoplijeg grada po celzijusima nekadašnje Jugoslavije, ali i po toplini duše njegovih žitelja, bilo je ispisano Titovo ime. Ispisano belim kamenjem da se moglo videti i iz Avaksa. Prelepa zelena Neretva je tekla ispod mostova, a favoriti iz velike četvorke su padali na kolena. Mostarci su se, kao niko tih godina, nauživali fudbala dok je trajao meteorski uspon Veleža.

Po opštem mišljenju Beograđana, Nišlija, Sarajlija, Novosađana, Velež je bez ikakve dileme bio najbolji jugoslovenski klub koji nikada nije osvojio šampionsku titulu. Dva puta su osvajali kup, ali je to bila mala uteha. Ko god ih je u ta vremena, makar jednom, gledao morao je da se zaljubi u njihovu igru. Imali su sve; lepotu, šarm, zanos, duhovitost, ali nisu imali ono što za čim su najviše žudeli – titulu prvaka SFRJ. Tri puta su bili vicešampioni, jednom samo zbog slabije gol razlike. Kolosalna je nepravda i božiji greh da nisu bili ispred svih na tabeli. Više je razloga zašto Mostarci to nisu ostvarili.

Prvi je svakako taj što su ih mnogi smatrali provincijskim klubom. Kako će tamo nekakva družina iz malog gradića, maltene veće varoši (ni 50.000 stanovnika), ili kako su ih podrugljivo zvali „mahalaši”, da nadmaše „veliku četvorku” od kojih je svako imao bar jednog svog predstavnika i simpatizera u Centralnom komitetu i u vrhu vlasti.

Sudije nikada nisu gurale Velež. Ljudi u crnom su i tada preferirali imućne. U glavnim gradovima tadašnjih republika su i neke mesne zajednice bile brojnije i veće. Kao takvi Mostarci nikada nisu imali ni novca da se nadmeću sa „velikima”. Samo se u dečijim bajkama može dogoditi da siromašni pobede bogate. U stvarnosti je to bila samo iluzija.

Drugi razlog zašto nisu bili šampioni je u njima samima. Oni su se igrali fudbala, a upravo je igra ono po čemu se razlikuju umetnici od diletanata. Veležovci nipošto nisu odrađivali i shvatali fudbal kao posao i obavezu. Njima je bilo najvažnije da uživaju, da se „zezaju”, da „nakantaju” Crvenu zvezdu, Hajduk, Partizan, Dinamo. Davali su im i po pet lakih komada. Pod „čarobnim brijegom” su uvek insistirali na lepoti, šarmu, vicu, a ne na sadržaju. Duša i vrhunac zadovoljstva im je bila odigrati „štiklom”, proturiti protivniku loptu kroz noge, „namagarčiti” rivala.

Kada bi savladali, a često se dešavalo i ponizili klubove velike četvorke, oni bi danima meračili i uživali u vlastitoj pobedi. Ceo grad bi samo pričao o tome, ni o čemu drugom. Da su se kojim slučajem brojali samo dueli protiv „velikih” Velež bi se okitio sa nekoliko titula. Kao od šale su pobeđivali sve one za koje se smatralo da su kvalitetniji, bogatiji, moćniji od njih, ali njima su daleko više muka zadavali dueli protiv Čelika, Olimpije, Vardara, takozvane „boranije” kako su ih oslovljavali fudbalski sladokusci.

Ničija fudbalska tuga nije tako golema kao mostarska. Niko nije imao toliki broj reprezentativaca, „mađioničara” kao „rođeni”. Mujić, Zelenika, Hadžiabdić, Slišković, Halilhodžić, Kodro, Kajtaz, Tuce… Svaka generacija „Rođenih” je imala vanserijske igrače. As do asa. Za njih nije bilo fudbalskih tajni. „Jeli” su loptu. Radili su to zavodljivo, sa ličnim pečatom, sa mnogo strasti i ljubavi.

Ipak, vrhunac je bio sredinom sedamdesetih kada je Velež sa klupe vodio Sulejman Rebac polularni Sula, a na terenu „BMV” (Bajević, Marić, Vladić). To je bio fudbal bez kalkulacija, divan, raskošan, gledljiv, efikasan, lagan, brz. Prava uživancija. Upornost, vera i zanesenost na jednom mestu.

A, onda su došle proklete devedesete i ratovi. Velež je u svakom slučaju najveća klupska žrtva bivše Jugoslavije. Ratni arbitri su im pokazali crveni karton. Postali su izbeglice u sopstvenom gradu, sa druge strane Neretve. Oni su beskućnici. Pod Bijelim brijegom im je okupiran stadion. Trofeji i fotografije su završile na smetljištu. Počeli su igrati, a zatim graditi i novi stadion u Vrapčićima, selu na domak Mostara iz pravca Konjica. Ispod Veleža im je „otišla do đavola” i petokraka. Jedni su im opljačkali sadašnjost, drugi prošlost.

Mostar je postao, pa prestao biti višegodišnje bojište. Kad se dim od bombi i granata razišao, vatra ugasila, pepeo slegao, dva su kluba prestala biti samo sportski kolektivi i nametnuta im je druga uloga. Velež i ponovo aktivirani Zrinjski postali su nacionalni simboli. Zrinjski je postao uglavnom klub mostarskih Hrvata i zapadne obale Neretve, koja je umesto kičme postala nevidljiva granica.

Velež je od svačijih i najmilijih „rođenih” mutirao u klub istočne obale i kolektiv u kojem uglavnom igraju Bošnjaci, koji je ostao bez stadiona, bez trofeja. Mnogi njegovi najveći asovi nikada više neće sesti za isti kafanski sto, zameziti, zagrliti se i zapevati uz pršutu, jagnjetinu, Žilavku, Blatinu, hercegovačku lozu, pivo…

Ipak, Mostarci su ostali uz svoj Velež. Više nisu na tribinama ni pod Bijelim brijegom ni u Vrapčićima. Mostarska raja ustvari, nikada nije ni napustila „Rođene”. Nisu se od njega „odrodili”. Samo su tribine premeštene širom sveta, proširene. Od Kanbere u Australiji do SAD i Kanade. Od Norveške na severu Skandinavije do Južne Afrike i rta Dobre nade na krajnjem jugu. Svi oni umiru sa velikom tugom u duši noseći u srcu uspomenu na svoj Velež, Mostar, Stari most, Neretvu, Rondo, Bunu.

Kada je daleke 1924. godine u Mostaru preminuo po mnogima najbolji srpski pesnik Aleksa Šantić „Politika” je pisala:

„Na kućama vise crni barjaci, čak su i ulični fenjeri obavijeni crnim krepom. Pesnikov kovčeg nosili su članovi srpskog pevačkog društva Gusle i hrvatskog Hrvoje. Dok je pet kilometara duga povorka prolazila kroz ucviljeni Mostar, avioni su nadletali grad u znak žalosti. A narod, bio on pravoslavni, katolički ili muslimanski, podjednako je oplakivao svog velikog pesnika. Ovakvu žalost i ovakav pogreb, Mostar nikada nije video”.

Velež je tada tek ušao u treću godinu postojanja i svi igrači su bili na ispraćaju čuvenog pesnika. Kada danas čovek pomisli na Velež i Mostar uvek oseti prazninu. Mostarci, ali ne samo oni, već mnogi stanovnici drugih gradova na prostorima bivše Juge žive u nekim čudnim, istetoviranim vremenima, na opustošenim prostorima, a jedino i najveće njihovo bogatstvo su sećanja. Današnji fudbal u kojem i ne znam odakle koji igrač dolazi mi i nije baš toliko zanimljiv.

„Čarobni brijeg” je u međuvremenu ostao samo Bijeli. Čarolije je nestalo za sva vremena, nakon što je sprovedena radna akcija najširih razmera, temeljna radna akcija sejanja mržnje i netrpeljivosti koja je u potpunosti rasturila Mostar, kao što su „rođeni” nekada „rasturali” veliku četvorku. Bilo je to još u prošlom veku, onom u kojem su se rađale sve naše današnje radosti i nevolje. Kao neko ko je pripadao tom vremenu mogu da konstatujem da su oštećeni svi oni koje je Veležovo vreme mimoišlo.