Finale Eura 2000, 76. minut. Francuzi gube 1:0 od Italije i očajnički im je potreban gol.

Viltor je zamenio Digarija, Anri je i dalje na terenu. Italijani, predvođeni Totijem, drže stvari u svojim rukama od momenta kada je Delvekio postigao vodeći gol. Selektor Francuza Rože Lemer mora nešto da menja, inače je finale izgubljeno.

Na klupi čekaju Anelka, do ovog meča uglavnom standardan u timu Francuske i David Trezege, koji je jedinu utakmicu kao starter odigrao još u grupnoj fazi protiv Holandije. Lemer donosi hrabru odluku i baca „u vatru“ ovog drugog.

Stigli smo do poslednjeg minuta nadoknade. Sviran je ofsajd Totiju, a Italijani već čekaju pored aut-linije da sudija označi kraj i počne fešta. Bartez šalje loptu ka polovini Italijana, iz čistog očaja. Poslednja šansa.

Trezege uspeva da nadvisi Marka Julijana u skoku i prosledi loptu do još jednog rezerviste, Viltora. Kanavaro ne stiže da izblokira. Lopta prolazi ispred ruke Frančeska Tolda, najboljeg golmana turnira, i završava u mreži – 1:1. Produžeci u kojima odlučuje „zlatni gol“.

Oba tima su iscrpljena, sve se svodi na pokušaje iz daljine. Trezege u velikoj želji da stigne do lopte ostavlja Tolda sa raskrvavljenim nosom.

Na dva minuta pre kraja prvog produžetka, Rober Pires, koji je priliku takođe dobio sa klupe, ubacuje sa leve strane u šesnaesterac, gde čeka Trezege. Snažnim udarcem šalje loptu u gornji levi ugao. Toldo je već poleteo u desnu stranu i više ništa ne može da učini.

Bio je to Davidov tek peti kontakt sa loptom u finalu, ali Francuskoj je doneo titulu evropskog šampiona. Pre dve godine osvojili su i Svetsko prvenstvo, tako da su sada neprikosnoveni na planeti.

U timu Italije, sedam budućih Trezegeovih saigrača tuguje. Još ranije, pre početka Eura, dogovorio je prelazak u Juventus iz Monaka.

Dolazi nova sezona, Del Pjero i Inzagi imaju prednost u napadu „Stare dame“. Junak Evropskog prvenstva ponovo čeka šansu sa klupe.

Još od samog početka karijere, navikao je da bude „autsajder“. Došao je u Monako iz Argentine u kojojo je odrastao. Nije znao francuski. Dugo je bio u senci Tjerija Anrija. Na dva velika turnira samo tri puta je bio starter za reprezentaciju.

Iako je prvu sezonu u Juventusu završio sa 14 postugnutih golova, i dalje je u drugom planu, iza dveju domaćih zvezda. Postojala je mogućnost da u leto 2001. pređe u Liverpul koji je sa klupe vodio još jedan Francuz Žerar Ulije.

Ali sreća u Torinu okrenula mu se odlaskom Inzagija u Milan (navodno je bio u lošem odnosu sa Del Pjerom) i dolaskom Marčela Lipija na klupu umesto Karla Ančelotija.

Partnerstvo sa Del Pjerom u napadu počelo je da donosi plodove. Odveo je Juve do Skudeta, postigavši 24 gola u Seriji A, a još osam puta je tresao mrežu u Ligi Šampiona.

Odlično se služio obema nogama, krasila ga je brzina kojojm je golmane ostavljao nespremnim da reaguju na njegove šuteve, bio je dominantan i u igri glavom.

„Trezege je kao zmija, vrlo je tih, a onda vas iznenada ubije“. Ovim rečima opisao ga je zemljak Arsen Venger.

Požalio se u jednom intervjuu pre nekoliko godina da modernom fudbalu fale „pravi centarfori“.

Na vrhuncu karijere, od 1997. do 2006, Trezege je za klubove postigao ukupno 218 golova, ili 25 po sezoni. Za to vreme osvojio je četiri ligaške titule, plus dva Kupa.

Osetio je i gorčinu neuspeha. Mundijal 2002. i debakl sa nacionalnim timom. Sledeće godine, u finalu Lige Šampiona bio je tragičar zbog promašaja u penal-seriji, kao i u finalu SP 2006, kada je sa penala pogodio prečku, pa su Italijani stigli do svoje velike „osvete“ Francuzima.

Priznaje da više žali zbog onog promašaja iz 2003, kada je Milan slavio protiv Juvea na Old Trafordu i stigao do evropske titule.

U eri „bombastičnih“ likova, kakav je bio i Zlatan Ibrahimović zbog koga je jedno vreme morao da se vrati na klupu u Juventusu, Trezege možda nije uživao slavu kakvu zaslužuje. Verovatno je i njegova skromnost odigrala ulogu u tome.

„Zlatnu loptu zaslužuju igrači koji mogu da zabave publiku, poput Ronaldinja i Ibrahimovića„, smatrao je.

Najveće individualno priznanje koje mu je uručeno bilo je za najboljeg igrača Serije A 2002.

Ostao je veran „Staroj dami“ i u onim mračnim vremenima. Nakon skandala „Kalčopoli“ 2006. i izbacivanja kluba u Seriju B, bio je jedan od retkih koji su odlučili da ostanu u klubu. Pet samuraja (Del Pjero, Trezege, Kamoranezi, Bufon i Nedved) vratili su Juve u prvu ligu. Naredne sezone je potvrdio klasu sa 20 golova u elitnom rangu.

Kada je 2010. napustio Juventus, otišao je kao najbolji strelac kluba među svim inostranim igračima, i ukupno četvrti strelac u istoriji.

„Kobra“, „Trezegol“, „Re David“ (Kralj David) neki su od nadimaka koji su obeležili njegovih deset godina u crno-belom dresu.

BONUS VIDEO