Živimo u vreme kada su lepe vesti retkost, a loših je na pretek. Lepe stvari se teško dostižu, a loše brzo usvajaju. Jugoslavija, a zatim i Srbija kao i sve zemlje nastale na tim prostorima su imali samo jednu jedinu svetsku rekorderku u atletici. To je bila Vera Nikolić. Sama činjenica da je još kao tinejdžerka bila neprikosnovena na zemaljskoj kugli kao i njen život nude obilje građe za pisanje.

Rođena u selu Grabovica kod Despotovca (1948.). Odrasla u siromaštvu, bedi, željna svega i svačega. Nikada se toga nije stidela i nije krila. Bila je svetao primer posleratnog sirotinjstva. Ponela je u život čestitost i poštenje, a to je najvažnije. Davno mi je pričala, a ja upamtio.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Bivši košarkaš Partizana osvojio NCAA titulu!

Rim potvrdio povratak Sinera, na spisku i Đoković i Alkaras

Nova povreda u Zvezdi: Sferopulos ponovo nema visoke

„Počela sam ozbiljnije da treniram zbog bureka i jogurta. Kući smo najčešće jeli kupus, pasulj, krompir, a meni je čika Aca Petrović, koji mi je bio trener, svako jutro kupovao burek i jogurt i to me najviše privlačilo. Kada sam počinjala igrala sam se atletike, trčkarala, a ne ozbiljno trenirala”, govorila je Vera Nikolić.

Bila je šesti razred kada je ubedljivo pobedila na školskom krosu posle kojeg je čuveni trener, inače profesor geografije, Aca Petrović zapazio i nagovorio da trenira. On joj bio i otac i mati i učitelj. Prvo je krila od roditelja, ali je zbog „mita” bureka i jogurta počela da svakodnevno trči. Svako jutro se dizala u zoru i pre šest sati počinjala sa trčanjem. Još pre nastave u školi je imala zavidnu kilometražu.

O sportu svako ima svoj sud. Na moj je i te kako uticala čuvena Ćuprijka, a onog ranijeg se uvek bolje sećam. Bio sam dete i sećajući se tih dana neki tragovi detinjstva nailaze kao da su juče bili. Vera Nikolić je u septembru davne 1966. godine na prvenstvu Evrope u Budimpešti osvojila zlatnu medalju i već na početku karijere ušla među besmrtne. Bila je još maloletna, kada je imala čast da na pobedničkom postolju sluša himnu „Hej Sloveni”. Veći deo stanovništva tada nije ni imao TV prijemnike, a njeno ime je ušlo u sve svetske atletske almanahe. Te godine je proglašena i za najboljeg sportistu Jugoslavije.

„To se ne zaboravlja. Vraćala sam se kući vozom iz Budimpešte i na granici su ušla trojica carinika i predala cveće. Tek tada sam shvatila da sam učinila nešto veliko. Kada sam stigla u Ćupriju nisam mogla da verujem svojim očima. Cela Ćuprija je izašla na ulice, bilo je 10 hiljada ljudi, a ja sam im otpozdravljala. Prvo su mene pozdravljali sa balkona pa je ta praksa decenijama kasnije uvedena u Beogradu”, odlično je upamtila svaki detalj sa dočeka legendarna Vera.

Taj uspeh je osim po zlatnoj medalji upamtila i po još jednoj stvari. Tek tada su njeni roditelji Milan i Mila dobili dozvolu da prošire kuću i konačno dograde kupatilo. Prva jugoslovenska atletičarka koja je osvojila zlato na Evropskom prvenstvu nije imala kupatilo u roditeljskom domu.

Sa nepunih 20 leta (1968.) je na poznatom mitingu u Londonu na Kristal Palasu postala najbrža žena na planeti u disciplini 800 metara. Njen rezultat je bio 2:00,5. Taj rekord je držala skoro tri godine. Pre nje nijedna žena na svetu nije istrčala brže dva kruga na atletskom stadionu. Samo dva meseca kasnije bile su i Olimpijske igre u Meksiku gde je sve otišlo do đavola.

U polufinalu je odustala. Od najvećeg favorita za zlato preko noći postala je najveća „bruka”. Život je pisao svoj scenarij. Pretvorio se u pakao. Brojna priznanja, hvalospevi koji su ranije stizali sa svih strana su je psihički potpuno slomili. Nije mogla sve to da izdrži i umesto kao heroina vratila se uplakana.

Prigovarali su joj da je na njene pripreme u Sent Moricu potrošen ogroman novac. Dušebrižnici su pričali i da je trudna i da je tokom trke bacila i verenički prsten. Izmišljali su svašta. Kući se vratila potpuno slomljena, rešena da napusti sport i atletiku. Danima je plakala i skrivala se od javnosti.

Da se to ne desi direktni je krivac, bivši predsednik SFRJ Josip Broz Tito lično. On je priredio prijem za osvajače medalja iz Meksika 1968. Glavne zvezde su svakako bili „zlatna” splićanka Đurđica Bjedov i vaterpolo reprezentacija koja je posla prave drame pobedila SSSR i trijumfovala. Nije bilo planirano da se na tom prijemu pojavi i Vera Nikolić, najveće razočarenje. Međutim, Tito je poslao kola i vozača po nju u Ćupriju. To joj je vratilo veru u sport, a bogami i život koji joj se tih dana smučio.

„Tražila sam najudaljenije mesto u sali. Bila sam negde u ćošku. Nisam se osećala ni malo prijatno. Onda su mi rekli da Tito pita za mene i hoće da malo porazgovaramo. Prišla sam mu i on mi je rekao: ,Glavu gore. Vera ti imaš samo 20 godina i biće još medalja. Hoću još da slušam himnu kada pobeđuješ. Ti si najmanje kriva. Biće još medalja. Samo napred’. Onda se okrenuo novinarima i rekao da nisu smeli toliko da me opterete pisanjem da sam najveći favorit za zlato. Moram da priznam da me Tito vratio u život i da sam posle tog susreta ponovo dobila veliku želju da treniram – više puta je Vera pričala o susretu sa Titom.

U zimu 1968. usledio je odlazak u Zagreb gde je prešla u Dinamo, a trener joj bio jedan od najboljih srednjeprugaških stručnjaka u svetu Leo Lang. Sa njim su ponovo počeli da se redaju uspesi. Godinu dana kasnije na Evropskom prvenstvu u Atini je osvojila bronzanu medalju, a 1971. godine ponovo zlato na šampionatu Starog kontinenta u Helsinkiju. Bilo je to drugo evropsko zlato za Veru Nikolić. To niko ni pre, a bogami ni do dana današnjeg nije uspeo da ostvari.– Tu trku ću zauvek pamtiti i velike zasluge za drugo evropsko zlato pripadaju Langu. On me pre trke upozorio da trčim spolja da se ne petljam sa Falkovom i Hofmajster glavim favoritkinjama. Negde na 250 metara od cilja one su se međusobno spotakle i pale tako da mi je put do zlata bio otvoren – rado je Vera prepričavala finalnu trku iz Finske.

Mnogi su osporavali to zlato tvrdeći da nije zaslužila najsjajniju medalju jer su njene najveće rivalke Falk i Hofmajster odustale i da je jugoslovenka ni kriva ni dužna trijumfovala. Leo Lang, čovek poliglota, koji je govorio šest svetskih jezika se nije dao zbuniti već je samo poručio da će on i Vera za dve nedelje doći na miting u Berlin gde će evropska prvakinja da dokaže kako nije slučajno pobedila u Helsinkiju. Rečeno učinjeno.

„Nemam nikakvu dilemu da mi je to najdraža trka u životu. Draža i od onih na kojima sam osvajala zlatne medalje i postigla svetski rekord. Stadion je bio krcat, kao da se igrala fudbalska utakmica. Jedno 25 hiljada Nemaca je navijalo za Falkovu i skandiralo: „Hilda, Hilda..”. Na tribinama je bilo i tri hiljade naših gastarbajtera koji su bodrili mene. Posle fantastičnog prvog kruga kojeg smo istrčali daleko ispod minute, bila sam strašno umorna i razmišljala da odustanem, ali su mi onda naši zemljaci sa tribina pomogli svojim bodrenjem i stekla sam nedostižnu prednost od skoro 30 metara. Na kraju sam u sred Berlina pred nemačkom publikom pobedila, a njihova Hilda je bila tek peta. Ta trka mi je sigurno bila najdraža u životu – uvek se rado sećala trke u Berlinu.

Godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Minhenu je bila peta, a zatim je sa 26 godina prestala sa aktivnim trčanjem. Zaposlila se u zagrebačkoj opštini Dubrava i udala se za Paju Ćasića koji je radio u MUP-u. „Šarmirala” ga je kulinarskom kvalitetima. Na jednom druženju Vera Nikolić je postigla i svetski rekord u kuhinji. To je bilo presudno za brak. Za samo sat vremena je skuvala kompletan ručak. Na stolu je bila supa, pohovane šnicle, restovani krompir i palačinke. Gurmanu kakav je bio Paja to je bilo dovoljno. Posle konsultacija sa roditeljima venčali su se.

Dobili su troje dece (Jelena, Dejan, Milan), ali kada su počele grozne devedesete i ratovi, Vera je bez razloga kao tehnološki višak dobila otkaz. Paja je 1991. godine uhapšen. Ona se sa decom pokupila i otišla kod roditelja u Ćupriju. U šestoj deceniji života našla se ponovo na početku. Muž u pritvoru na nepoznatom mestu, troje dece, bez posla, bez stana.

Opet teški dani, slični onima iz 1968. godine i debakla na Olimpijadi u Londonu. Bilo je dana kada je sa decom legala gladna, a nikakvih prihoda nije bilo. Jedno vreme je sa decom živela u garaži. Ipak, pred Novu godinu 1992. suprug je pušten i porodica Nikolić se u Kruševcu ponovo našla na okupu. Život je ponovo krenuo uzlaznom putanjom. Vera i Paja su dobili šestero unučadi. Oni su im predstavljali najveću sreću i zadovoljstvo. Čuvena atletičarka je počela da radi kao trener, a zatim i da ode u penziju.

Bez obzira na svu netrpeljivost koja je sa svih strana ispoljavana, „reklamirana” iz medija i na sve što je strefilo u životu Vera Nikolić nikada nije nikog mrzela.

„Provela sam predivan period života u Zagrebu. U tom gradu sam živela 22 godine. Tu sam rodila i troje dece, udala se. Imali smo stan, vikendicu, bez svega ostali. Međutim, na Jarunu i danas stoji moja slika gde piše Vera Nikolić svetska prvakinja. U tom gradu sam imala dosta prijatelja. Uvek sam to govorila i delila ljude na dobre i loše. Nacionalnost nije bitna ili si dobar čovek ili si jednostavno jadan i bedan, bez obzira na naciju kojoj pripadaš – to je bio životni geslo Vere Nikolić sa kojim je i otišla na onaj svet kada je 21. juna 2021. godine sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Ništa tako brzo bez razloga ne prolazi kao vreme. Priče ne nastaju slučajno. Vezane su za stvarne likove i događaje. Bez sećanja sport nema prošlosti. Vera Nikolić je bila žena posebnog kova koja je u jednom trenutku karijere došla u dodir sa Bogom. Sve polako, ali sigurno nestaje kao da nikada nije ni bilo, a bilo je i te kako je bilo. Tako je nekada Srbija i Jugoslavija imala svetsku rekorderku Veru Nikolić. Bilo je to vreme kada je sport bio daleko važniji od politike. Pišem ono što mlađe generacije ne smeju da zaborave.