Vla­di­slav Bo­gi­će­vić zva­ni Ble­ki (1950.), bio je sjajan fud­ba­ler i do­bar čo­vek. Za­to ga pam­te i pri­ča­ju o nje­mu. Da je bio epi­zo­di­sta odav­no bi se ću­ta­lo, svi bi je­dva do­če­ka­li da ga za­bo­ra­ve, po­go­to­vo što je oti­šao sa na­ših te­re­na pre više od če­ti­ri de­ce­ni­je. Ni­ko­me i ni­ka­da se ni­je uli­zi­vao, du­bo­ko sve­stan svo­jih igrač­kih i ljud­skih kva­li­te­ta. Bio je je­dan od onih ko­je su svi vo­le­li i svu­da ga, od Bi­to­le do Ble­da, do­če­ki­va­li apla­u­zi­ma. Ka­ri­jer­ni džen­tlmen.

A sve je po­če­lo na Bul­bul­de­ru u uli­ci Bra­će Rib­ni­kar gde je od­ra­stao i po­čeo sa klin­ci­ma iz kra­ja da jur­ca za lop­tom. Još u de­tinj­stvu je upo­znao su­ro­vost ži­vo­ta i nje­go­vu ru­žnu stra­nu. Ra­no je ostao bez oca Mi­lo­ra­da, ko­ji je umro ka­da je išao u osnov­nu ško­lu. Od­ra­stao je sa maj­kom Ol­gom i dvo­ji­com bra­će. Živeli su skromno, majka službenica je vodila računa o svakom dinaru. Trebalo je izvesti na put tri sina i Olga je u tome u potpunosti uspela. Bio je naj­mla­đi u ku­ći, ali zbog to­ga ni­je imao nikakve pri­vi­le­gi­je. Završio je srednju mašinsku školu, zatim upisao i fakultet, ali je zbog fudbala batalio dalje školovanje.

Povezane vesti

Vera Nikolić; Sjaj, očaj, Tito, Zagreb, Kruševac

Skener

8. apr 2025 46

Skener

8. apr 2025 46

Velež, Mostar, ljubav, mržnja….

Skener

30. mar 2025 28

Skener

30. mar 2025 28

Čava Dimitrijević Bulbuderac kojeg je i Maksimir obožavao

Skener

20. mar 2025 18

Skener

20. mar 2025 18

Žestoki momci jugo fudbala – Hatunić, Najdoski, Banković

Skener

4. mar 2025 10

Skener

4. mar 2025 10

Od ka­da zna za se­be na­vi­ja za Cr­ve­nu zve­zdu. Lop­ta mu je bi­la naj­dra­ža igrač­ka. Sa de­set go­di­na je po­čeo da tre­ni­ra u Mla­dom Pro­le­te­ru. Če­ti­ri le­ta ka­sni­je je oti­šao na Ma­ra­ka­nu gde ga je u pi­o­ni­ri­ma tre­ni­rao Žar­ko Ne­delj­ko­vić. U ju­ni­o­ri­ma je to bio Mi­ljen­ko Mi­hić kod ko­jeg je naj­vi­še na­pre­do­vao. Ka­da je do­bio pra­vo gla­sa pot­pi­sao je pr­vi pro­fe­si­o­nal­ni ugo­vor sa naj­dra­žim klu­bom, ali po­što ni­je mo­gao da iz­bo­ri me­sto u pr­vih 11 ustu­pljen je Ma­ri­bo­ru (1969/70.), gde je bio na „če­li­če­nju”.

Još na po­čet­ku ka­ri­je­re je do­ka­zao da spa­da u ka­te­go­ri­ju lju­di sa sta­vom, a ne bes­kič­me­nja­ka i pol­tro­na. Ove dru­ge, pol­tro­ne, ni­je or­gan­ski pod­no­sio. Sva­kom je go­vo­rio isti­nu u li­ce, svi­đa­lo mu se to ili ne. Ni­je vo­leo ni ka­da ga ra­zni li­ko­vi pre­te­ra­no hva­le, a to go­vo­re iz kur­to­a­zi­je. Mno­ge ver­bal­ne su­ko­be bi iz­be­gao da je umeo da diplomatski kal­ku­li­še, ali ni­je hteo da ide is­pod gra­ni­ce ko­ju je se­bi po­sta­vio. Ni­je bio la­žov, što je na ovim pro­sto­ri­ma kraj­nje ret­ka po­ja­va. Kantov moralni imperativ je za njega bio svetinja.

– Ako bih jed­nom ustuk­nuo, bio bih ma­li čo­vek u sop­stve­nim oči­ma, a ne­ma ni­šta go­re od to­ga – pri­čao je Bogićević u jed­nom od pr­vih in­ter­vjua.
Po po­vrat­ku iz Slo­ve­ni­je se iz­bo­rio za dres pr­vo­tim­ca. Tim Cr­ve­ne zve­zde ni­je mo­gao da se za­mi­sli bez Ble­ki­ja. Na po­čet­ku je igrao na po­zi­ci­ji le­vog be­ka, a ka­sni­je je prešao u sredinu terena i po­stao ko­man­dant, voj­sko­vo­đa, li­der. Tu je bio neprikosnoven. Bi­lo ga je mi­li­na gle­da­ti. Zbog nje­ga je fud­bal bio lepa i ma­gič­na igra.

Nenadmašni flegman, us­pra­van kao čem­pres, po­no­san, sta­sit, fe­no­me­nal­nog pre­gle­da igre, ele­gan­tan, du­gog ko­ra­ka, ko­rek­tan do bo­la. Ka­da se igra­lo po bla­tu i ka­lju­zi Ble­ki je na te­re­nu, kao i u ži­vo­tu, bio i ostao ne­u­ka­ljan. Ni­ka­da ni­je ne­sport­ski star­to­vao, ne daj bo­že sa le­đa obo­rio ri­va­la. To je bi­lo is­pod ča­sti.

U nezaboravnim dvobojima protiv Liverpula iz 1973. godine kada je Crvena zvezda oba puta pobedila „crvene” u Beogradu (2:1) i na Enfildu (2:1) je najavio veliki potencijal. U prvoj utakmici na Marakani je čak početkom drugog poluvremena zatresao mrežu čuvenog Reja Klemensa. Samo pravi majstori mogu da tako, na školski način, izvedu takav volej. Bila je to izvedba za fudbalske udžbenike. Mi koji smo ga gledali na terenu imali smo tu čast da živimo lepotu napisanog.

Be­o­grad i Be­o­gra­đa­ni ne pam­te ta­kvo vi­te­štvo na na­šim te­re­ni­ma kao što ga je pre­zen­to­vao Ble­ki u če­tvrt­fi­nal­nom du­e­lu Ku­pa šam­pi­o­na, u mar­tu 1974. pro­tiv Atle­ti­ka. U Ma­dri­du je bi­lo 0:0. „Cr­ve­no-be­li” su eli­mi­ni­sa­ni zbog po­ra­za kod ku­će (0:2). U jed­nom tre­nut­ku na­pa­dač Atle­ti­ka je po­be­gao od­bra­ni Cr­ve­ne zve­zde, Bogićević ga je u pu­nom sprin­tu pra­tio, a sa svih stra­na se čuo po­vik: „Ble­ki, obori ga, fa­u­li­raj, šta čekaš”, ali ni­šta od to­ga. Go­spo­din to ne ra­di, go­spo­din se nad­me­će.

– Ne že­lim da igram „pr­ljav” fud­bal, že­lim da igram i da pro­tiv­ni­ka pu­štam da igra. Mi­slim da je igra bu­duć­nost fud­ba­la, a pre­te­ra­na oštri­na i gru­bost ne vo­de ni­če­mu – lakonski je, u sti­lu So­kra­ta, oca eti­ke, od­go­vo­rio Ble­ki.

Ju­go li­ga je tra­ja­la 46 le­ta. Ni­ko ni­je ta­ko su­per­i­or­no osvo­jio ti­tu­lu kao Zve­zda u se­zo­ni 1976/77. Šest ko­la pre kra­ja „cr­ve­no-be­li” su i te­o­ret­ski po­sta­li šam­pi­oni is­pred Dinama. Ka­pi­ten i idej­ni vo­đa je bio Vla­di­slav Bogićević. Je­di­ni je od­i­grao sve utak­mi­ce (34) i po­sti­gao se­dam go­lo­va. Te­ško po­no­vlji­vo, bli­sta­vo. Bila je to generacija Pižona, Šestića, Savića, Filipovića, Muslina, Jovanovića…

Međutim, okoreli zvezdaši mu nikada neće zaboraviti 19. oktobar 1977. i težak poraz od Borusije iz Menhengladbaha na Marakani kada je bilo 0:3. Zlobnici tvrde da je namerno igrao slabo jer je bio ljut na upravu koja mu je tog leta oduzela kapitensku traku i ponovo dodelila Dragan Džajiću, koji se vratio iz Bastije.

„Kontroverzna mišljenja o meni su uglavnom posledica toga što me ljudi ne poznaju dobro kao čoveka, druga, pa i fudbalera. Za većinu sam još zagonetka, ali ja sam i želeo to da budem. Nikada nisam hteo da se poveravam i da se do kraja otvorim jer nisam siguran da li bi to kod drugih ljudi probudilo ljubav ili ljubomoru. Običan sam mladić koji je rano u životu upoznao ono što u njemu nije baš veselo, ali i ono što ga čini lepim”, zagonetno je odgovarao Bogićević brojnim dušebrižnicima.

Iz pe­ri­o­da igra­nja za Cr­ve­nu zve­zdu vre­di is­ta­ći der­bi pro­tiv Par­ti­za­na iz sre­di­ne se­dam­de­se­tih, ka­da je u se­kun­di uti­šao „gro­ba­re”. „Cr­no-be­li” su ima­li go­le­mu šan­su. Ispred go­la Zve­zde se stvo­ri­la ve­li­ka gu­žva. Ble­ki je na sa­mo pet, šest me­ta­ra od go­la gurnuo lop­tu po­red Bje­ko­vi­ća hlad­no­krv­no, la­ga­no kao da se to nje­ga ne ti­če, iz­neo lop­tu da­le­ko od go­la, pri to­me ru­ka­ma po­ka­zu­ju­ći sa­i­gra­či­ma gde da se kre­ću.

Bio je uvek spreman i za zezanciju. Nekadašnjeg saigrača Duleta Savića je često zadirkivao govoreći:

„Dule reci buranija i vodim te na večeru”, pošto se čuveni golgeter mučio da pravilno izgovori slovo „r”.

Hla­dan kao Gren­land, ne­pre­va­zi­đen u naj­kri­tič­ni­jim tre­nu­ci­ma. To je do­ka­zao i na Svet­skom pr­ven­stvu u Ne­mač­koj. U du­e­lu pro­tiv Škot­ske ri­va­lu je od­go­va­ra­la sa­mo pobeda. U fi­ni­šu utak­mi­ce Škoti su ste­gli obruč is­pred Ma­ri­će­vog go­la. Ne zna se od ko­ga pre­ti ve­ća opa­snost, da li od Dal­gli­ša, Džor­da­na, Lo­ri­me­ra… Sve maj­sto­ri.

Na­ši se gr­če­vi­to bra­ne, a Bogićević u sa­mom fi­ni­šu utak­mi­ce ne­ki­ma skra­ću­je ži­vot, a ne­ke do­vo­di do ek­sta­ze, za­vi­si ka­ko ko gle­da na fud­bal. U še­sna­e­ster­cu op­šta paniku, tu su svi igra­či oba ti­ma, šut Džor­da­na je klizećim startom iz­blo­ki­rao Ka­ta­lin­ski, gol vi­si u va­zdu­hu, a on­da ne­stvar­na sce­na. Na de­se­tak me­ta­ra od go­la Ble­ki pri­ma lop­tu, 99 od­sto igra­ča bi je izbilo da­le­ko u po­lje ili ne­gde u 28. red tri­bi­na, ali ne i on.

Le­žer­no, kao da je na Bul­bul­de­ru na par­ti­ji sa dru­štvom, što­pa lop­tu na ko­le­no i mi­li­me­tar­ski tač­no, po­red dvo­ji­ce za­be­zek­nu­tih Ško­ta, vra­ća Ma­ri­ću u ru­ke. Uči­nio je to ne­pod­no­šlji­vo la­ko, kao ne­ko ko ne zna u ka­kvoj dra­mi uče­stvu­je. Okre­će se ne­haj­no, na­me­šta ga­ći­ce i trči ka cen­tru. Ju­go­sla­vi­ja je sa­ču­va­la 1:1 i plasirala se među osam najboljih, Bogićević ja na delu do­ka­zao ka­ko to ra­de ge­ni­jal­ci.

Nje­gov po­zdrav na pri­pre­ma­ma na­ci­o­nal­nog ti­ma je ušao u ana­le. Fud­bal­ski „nehajko” je re­kao ču­ve­nu re­če­ni­cu, ko­ja će se pre­pri­ča­va­ti dok je sve­ta i ve­ka. Do­la­ze­ći na do­ru­čak, Ble­ki je re­pre­zen­ta­tiv­ne ko­le­ge po­zdra­vljao sle­de­ćim re­či­ma:

„Zdra­vo Dža­jo dok­to­re, Mo­co maj­sto­re i osta­li tr­ka­či”.

Osta­la je upam­će­na i „kra­đa” auto­bu­sa na re­pre­zen­ta­tiv­nim pri­pre­ma­ma u Spli­tu uoči čuvene „majstorice” protiv Španije u Frankfurtu. Dok su igra­či i struč­ni štab če­ka­li auto­bus za od­la­zak u hotel gde su bili smešteni, Ble­ki se sa Mostarcem Fra­njom Vla­di­ćem ma­lo pro­vo­zao u blizini restorana, gde su bili na ručku. Pošto je šofer kasnio Bogićević je preuzeo ulogu vo­zača, a popularni Ku­lje je bio lič­ni kon­duk­ter. To je mo­gao sa­mo Bleki. Ni­ko vi­še. Vladić jednom prilikom u Sarajevu pričao tu anegdotu i tom prilikom je „umirao” od smeha iako su od toga proletele decenije.

„Kakav je to šeret i fudbalski majstor bio. Tada me ,kupio’ za sva vremena”, govorio je Vladić.

Ka­da je ste­kao pra­vo za od­la­zak u ino­stran­stvo imao je vi­še po­nu­da. Od­lu­čio se za onu ko­ju su mno­gi pri­mi­li sa ču­đe­njem. Oti­šao je u Ko­smos iz Nju­jor­ka, u naj­bo­ljim igrač­kim go­di­na­ma. Za se­dam se­zo­na, ko­li­ko je igrao za Ko­smos, sa 166 asi­sten­ci­ja je ušao u ana­le kao naj­bo­lji asi­stent u isto­ri­ji li­ge. Ta­mo je do­bio na­di­mak „Ma­e­stro”. Igrao je u ti­mu sa aso­vi­ma kao što su Be­ken­ba­u­er, Ne­skens, Ki­na­lja, Kar­los Al­ber­to…

Za vre­me igra­nja u Nju­jor­ku Ble­ki je re­dov­no bio deo pr­vog ili dru­gog Ol-star ti­ma li­ge. Osvo­jio je če­ti­ri ti­tu­le i vi­še pu­ta pro­gla­ša­van za igra­ča go­di­ne. Zbog ogrom­nih zasluga za raz­voj fud­ba­la u SAD 14. ok­to­bra 2002. go­di­ne je pri­mljen u ame­rič­ku Ku­ću slav­nih. Od fud­ba­le­ra tu su Pe­le, Be­ken­ba­u­er, ko­šar­ka­ši Džor­dan, Me­džik Džonson, La­ri Bird, bok­se­ri Mu­ha­med Ali, Džo Frej­zer. Ne­ma šta, oda­bra­no dru­štvo i poznati bulbuderac među njima.

Ka­ko bi olak­ša­li ne­ve­se­lu fud­bal­sku sa­da­šnjost, čo­ve­ku se va­lja dobro napiti ili se­ti­ti le­pe i bezbrižne pro­šlo­sti. Za­to su i na­pi­sa­ni ovi re­do­vi. U spor­tu je va­žna be­smrt­nost. Ona se za­ra­đu­je de­li­ma. Ble­ki­ja je od­go­vor­nim pred isto­ri­jom uči­ni­la ve­šti­na, zna­nje i fer-plej. Bio je go­spo­din, a go­spo­da su uvek ma­lo dis­tan­ci­ra­na, sr­dač­no dis­tan­ci­ra­na. Nje­gov ži­vot i ka­ri­je­ra bi se mo­gli tre­ti­ra­ti kao po­ka­zna ve­žba iz go­spo­šti­ne. Ortodoksni be­o­grad­ski šme­ker; vr­sta ko­joj pre­ti iz­u­mi­ra­nje.