Svi ste čuli za čuvene američke koledže. Ima ih na stotine podeljenih u tri divizije. Prva je, logično, elitna, najprivlačnija i najskuplja, druga je za nijansu slabija, dok je treća najmanje izazovna za sportiste a njoj pripadaju neki od najjačih fakulteta u Sjedinjenim Državama.

Sigurno ste na televiziji gledali neki film ili seriju koje (uglavnom) na najlepši način predstavljaju studentski život u Americi. I poželeli ste da budete deo toga. Bar dok ste bili mladi. Odmah se setite žurki, punih dvorana, čirlidersica… a ponekad i amfiteatra. Priznaćete, mesta u učionicama nikada nisu bila najpopularnija.

Povezane vesti

Pred Topićem duža pauza, Bolomboj spreman za Olimpiju

Euroleague

5. jan 2024 11

Euroleague

5. jan 2024 11

Uhvaćen zalet koji je Zvezda dugo čekala

Euroleague

5. jan 2024

Euroleague

5. jan 2024

Partizan sada mora da pokaže reakciju

Euroleague

5. jan 2024

Euroleague

5. jan 2024

Zgrada fakulteta je ovde kod nas samo zgrada, a u SAD su to gradovi za sebe. Izolovani, sa sijaset obejakata, fudbalskih terena, bazena, košarkaških dvorana, atletskih stadiona… I učenicima iz svih krajeva sveta.

Na našim kanalima možete da pratite studentska takmičenja u američkom fudbalu, košarci i odbojci, a kako se stiže u taj svet, odnosno kako se opstaje daleko od kuće odgovore smo pokušali da dobijemo od Gorana Popovića, čoveka koji je već skoro dve decenije sarađuje sa srednjim školama i koledžima u Sjedinjenim Državama.

„Ceo prosec nije lak, ali nije ni težak. Šta to znači? Dakle, potrebno je da se u proces uđe mnogo ranije zbog polaganja ispita neophodnih za odlazak u SAD, zbog pripreme videa i ostalih formalnosti. Treneri na Diviziji I pored hajlajtsa, koji je reklama čisto da ih zainteresuješ, tražiće od tri do šest utakmica, statistike sa zvaničnih mečeva, ma sve živo. Ukoliko su baš ‘zagrejani’, a veliki fakulteti imaju ogromne budžete, sešće u avion i doći u Beorgad da bi videli igrača. Oni idu onom logikom da je bolje da potroše 3, 4 hilajde dolara da dođu da uživo vide igrača pa ako nije za njih to mu i kažu nego da ga neko drugi uzme,“ počinje priču Popović iz agencije „Coast2coast„.

Koliko je NCAA ogromna organizacija potvrđuju sledeće činjenice: najjača Divizija I se sastoji od 362 koledža i učestvuju sve američke države (sa distrihtom Kolumbija) osim Aljaske, divizija II ima 304 fakulteta iz 44 države plus pojedini kanadski koledži i iz Portorika, dok su u Diviziji III 436 univerziteta iz 34 države.

„U Diviziji III su uglavnom najbolje akademske škole,“ pojašnjava naš sagovornik i nastavlja:

Nije koledž kao na filmu…

Da li je koledž približno ono što gledamo u filmovima?

„Četri godine studiranja na Pen Stejtu su definitivno jedne od najlepših godina u mom životu. Nije koledž baš kao što gledamo u filmovima ali sigurno da ima sličnosti. Pored ozbiljnog pristupa i profesionalizma što se košarke tiče, akademski su takođe mnogo odgovorni i zahtevni. Koledž je pravo mesto za sticanje dobrih radnih navika. Ako niste dobri u školi i nemate određeni minimalni prosek, nećete imati pravo da igrate za ekipu. To je odličan sistem koji je razvijen u Americi i to podstiče sve sportiste da budu uspešni na oba fronta.“

„Studentska, amaterska liga u principu je za sve sportove ista. Nemaju posebno košarkaški ili fudbalski savez, već je jedna liga za sve sportove koji se dešavaju na univerzitetima u Sjedinjenim Državama. Prva i Druga divizija imaju pune sportske stipendije, dok Treća ne daje sportske stipendije. Oni nemaju opciju da dovedu igrača na sportsku stipendiju, ali mogu da kompenzuju sa nekom akademskom ako je kandidat odličan đak i ako je odradio dobro prijemni ispit.“

Put od ideje do realizacije ima svoje faze, a najvažnije je da se u startu ne okasni.

„Potrebno je bar godinu dana ranije da se uđe u proceduru. Ukoliko u septembru upisuješ četvrtu godinu tada je najbolji trenutak da se reaguje. Ima tu papirologije, prijave na sajt NCAA, potom dobijanje dozvole da mogu da igraju ligu… A za to je potrebno da prođeš „šičćenje“ kroz sajt lige. Prva stvar koju proveravaju je akademska, prosek ocena mora da bude iznad 2.5 po američkom sistemu (u SAD ocene su od 0 do 4) da bi uopšte mogao da razmišljaš o stipendiji. Posle idu testovi, pa univerzalni prijemni ispit koji je isti za sve fakultete. Kad se sve to završi i uspešno prođe, šalju se papiri, prevodi se šta je potrebno, ide se kod notara… Sledeći deo je amaterski. Pitaju da li si igrao za novac, ako si dobijao koliko si dobijao jer se oni i dalje vode kao amaterska liga.“

Međutim, i to se promenilo u takmičenju u kome se pravila vrlo retko menjaju. I u NCAA je moguće da igrači zarade i to ozbiljan novac.

„Pre dve godine pojavio se NIL program (NIL deal). NCAA je organizacija, kako volim da kažem, gde sedi desetak čikica od 70 godina, i u fazonu su da ne menjaju ništa. Mislim da su za 50 godina promenjena samo dva pravila. Međutim, pojavio se NIL, jednostavno morali su da ga uvedu jer je ustavnu sud u SAD odlučio da igrači imaju pravo na kompenzaciju na korišćenje svog imena. Mnogo igrača koji idu na vrhunske fakultete sada može da naplati taj deo fakultetima. NIL program nisu prihvatile sve države, ali većina jeste. Primera radi, studiraš na Djuku, koledž prodaje tvoje dresove sa imenom i brojem, Najk njima ozbiljne novce daje za sponzorstvo, i fakultet je dužan da napravi kompenzaciju. Koliko je to novca? Cifre idu od 10 do 50 hiljada dolara, do 100, pa čak i 200 hiljada godišnje. Dakle, igrači nisu plaćeni za to što igraju već je to kompenzacija za korišćenje njihovog imena. Novitet je i da imaju pravo na Instagramu da reklamiraju neke brendove što ranije nije bio slučaj. Igrač koji ode iz Srbije i dobije 100.000 dolara po sezoni, plus plaćenu školarinu, to je ozbiljan novac. Retko ko to može da zaradi u Srbiji ili bilo gde sa 19 godina. To je postalo ekstremno atraktivno u Americi i većina naših igrača koji su otišli prošle i ove godine, a bili su reprezentativci, imaju taj NIL dil sa fakultetima. Koliko je to tačno novca, ipak znaju samo koledži i igrači, to je tajna.“

Školovanje u Sjedinjenim Državama je skupo, a Popović naglašava da svaki igrač fakultet godišnje košta oko 50.000 dolara.

„Zavisi od koledža do koledža, ali prosek je negde oko 50.000 dolara. Nije to samo školarina. Još toliko ih za svakog igrača košta oprema, putovanja, hoteli… Pojedini univerziteti imaju svoje privatne avione i ne lete komercijalnim letovima, a to košta. Kada se sve to stavi na papir dođe se do cifre od 100.000 dolara po igraču godišnje. Plus NIL dil ko ima. Onda je to ozbiljan novac koji koledži moraju da izdvoje.“

U Prvoj i Drugoj diviziji trenutno ima oko 80 srpskih košarkaša. Zavidan broj, a trend je takav da će ih narednih godina biti još više.

„Za Treću diviziju nemam podatke jer se ne vode kao sportske stipendije. Ima dece koja su otišla na klasične studije, a u isto vreme se bave i košarkom. Mnogo klinaca ima i u NAIA diviziji, to je totalno druga organizacija i oni imaju dve divizije. U prvoj daju pune stipendije, a u drugoj polovične. Ima i Džunior koledž, to je viša škola, gde se takođe daju stipendije za košarku. U sredjnim školama ima još više naše dece.“

Rivali Dejvis, Grin, Kazins

Borovnjak je na Pen Stejtu igrao protiv brojnih igrača koji su sada zvezde u NBA ligi.

„Iz moje konferencije (BigTen) mnogo igrača je završilo u NBA ligi protiv kojih sam igrao. Neka od zvučnijih imena su Entoni Dejvis, Drejmond Grin, Viktor Oladipo, Tim Hardavej Junior, Demarkus Kazins… Od saigrača sa Pen Stejta najzvučnije ime koje je zaigralo u NBA ligi je Tim Frejzer, a Džef Bruks je otišao u Evropu i igrao je više godina za Olimpiju iz Milana u Evroligi.“

A šta ako neko želi da se u drugoj ili trećoj godini iz Srbije „prebaci“ na koledž u SAD.

„Može, ali NCAA ima pravilo da do 25 godine možeš da se baviš košarkom da bi bio pod stipendijom. Treneri imaju mogućnost koja se zove „Redshirt“ (crvena majica). Treneri dodeljuju crvenu majicu kada procene da igrač još nije spreman da igra na tom nivou, ali je talentovan. Crvena majica isključivo služi tome da bi ti sačuvao tu godinu igranja. Ta godina se ne računa u godinu igranja iako treniraš sa ekipom i ideš normalno u školu. Druga crvena majica je medikal. Onog trenutka kada se povrediš fakultet mora da te stavi na listu povređenih. Ta godina se, takođe, ne računa u igračku godinu. Mnogi fakulteti kada dovode ‘frešmena’ gledaju da ih dovedu na prvu godinu. Košarkaši imaju pravo četiri godine da igraju, ne više od toga, i maksimalno do 25 godine.

Moguće je u Srbiji završiti prvu godinu i potom krenuti put SAD, ali nije preporučivo.

„Ne znam šta bi m na koledžu priznali od ispita. To više ne zavisi od trenera već isključivo od fakulteta. Završiš ovde prvu godinu, pošalješ spisak od 15 položenih ispita i oni ti kažu da priznaju tri. I šta si uradio? Opet si na prvoj godini.“

Popović od 2005. sarađuje sa srednjoškolskim i visokoškoliskim ustanovama u SAD.

„Ogromno je interesovanje, svake godine sve veće i veće. Osim naše dece imam klijente iz Rusije, Kazahstava, Španije, Češke i Grčke. Ne samo kod nas, interesovanje se povećava u svim zemljama koje nisu stabilne, kako volim da kažem. Fince i Norvežane, na primer, ne možeš da nagovoriš da odu u Sjedinjene Države. Oni imaju takav sistem školovanja da im je nepojmljivo da idu preko Atlantika. U SAD dobiju polovične stipendije, a onda kažu što bih platio kad ovde imam besplatno školovanje. U Švedskoj je ista priča, ta deca nisu zainteresovana. Najveće interesovanje je iz Istočne Evrope,“ kaže Popović.

„Iz Evrope prednjače Litvanija i Srbija. Ne znam koliko tačno ima Litvacana jer oni konstantno odlaze.“

Jedan detalj Popović posebno ističe, a vrlo je važan.

„Naše dece mnogo više ima u srednjim školama nego na koledžima. Postoje različiti tipovi srednjih škola, da li je akademski nivo, da li košarkaški, da li i jedno i drugo… Sarađujem sa više od 10.000 srednjih škola u Sjedinjenim Državama, ali ima pet sa kojima bih uvek radio. Fantastične škole i fantastičan košarkaški rad. Imate Radeta Džambića koji drži Internacionalnu sportsku akademiju (ISA) u Husaku, u državi Njujork. On ima četiri naša trenera i mnogo naše dece. Za poslednjh pet, šest godina desetak njegovih igrača je našlo mesto u Prvoj NCAA diviziji. Kod njega su bili Vlada Pavlović iz Zvezde koji je sad na Berkliju, pa Vukašin Mašić na Portlandu, Novak Perović na Meinu, Marko Šarenac na Maršalu, Nemanja Šarenac na Veber stejtu… Džambić i njegovi saradnici vrhunski rade i mogu uvek da ih preporučim jer imaju sjajan košarkaški program. I naša deca obično biraju da idu kod njih. Prvo, naši su treneri i lakše se uklapaju u celu priču, a trenutno su među 20 najboljih škola u Americi što se tiče košarke. Ima mnogo naših trenera po srednjim školama i u diviziji II. I još nešto, uvek prepručujem srednju školu pre fakulteta. Znate kako, deca se rukovode onim što vide na televiziji i kad odu tako nije to to. Kažem im da je bolje da završe srednju školu u SAD, nauče jezik, upoznaju ljude, a i mnogo je bolje kada te skauti vide uživo.“

Idite u SAD!

Nekadašnji igrač Gran Kanarije, Porta, Palensije, Alikantea… ima savet za igrače koji razmišljaju da li da odu na koledž.

„Odlazak u Ameriku je bila moja najbolja odluka, i nijednog trenutku nisam razmišljao da odustanem. Savetovao bih svim mladim sportistima koji ne mogu da se pronađu i zaigraju na profesionalnom nivou u Srbiji ili Evropi da odu u SAD na studije. To je sjajno iskustvo koje može da vam donese samo pozitivne stvari. Ukoliko je moguće, savetovao bih im da odu na jednu ili dve godine u srednju školu jer će na taj način usavršiti jezik i imati veće šanse da upišu bolji i prestižniji univerzitet. Ukoliko se odluče da krenu mojim stopama moraju da znaju da neće biti lako, moraju da budu vredni, odgovorni i ono najvažnije, da veruju u sebe,“ poručio je Saša Borovnjak.

Sa našim sagovornikom slaže se i Saša Borovnjak, koji je pre odlaska na koledž Pen Stejt srednju školu završio u Americi.

„Velika je prednost ukoliko neko ima priliku da ode u srednju školu pre koledža. Košarkaške lige srednjih škola su dosta praćene od skauta i trenera sa koledža i na taj način svaki košarkaš ima veću šansu da upiše bolji i prestizniji koledž od onih igrača koji dolaze direktno iz Evrope na koledž. Na svakoj srednjoškolskoj utakmici ima od pet do 15 skauta i na taj način prate sve zanimljive prospekte tokom čitave sezone, razgovaraju sa igračima i daju im zvanicne ponude sa školarinom ukoliko im se svidi neki igrač. Poslednja godina srednje škole je najvažnija, tada se dobija najviše ponuda sa stipendijama za univerzitete i tada se bira koledž. Imao sam mongo ponuda iz cele Amerike sa različitih univerziteta, ali sam se odlučio za Pen Stejt, prestižan akademski fakultet, a pored toga se takmiči u jednoj od najjačih konferencija u Diviziji jedan (BigTen konferencija). Na Pen Stejtu je bio obavezan smeštaj u studentskom domu samo prvu godinu, a nakon toga sam izabrao stan sa saigračima, gde je svako imao svoju sobu,“ priseća se Borovnjak i dodaje:

„Odlazak u Ameriku sa 18 godina i dolazak u potpuno drugačiji sistem školovanja i košarke je bio veliki izazov za mene. Otišao sam u potpuno nepoznatu sredinu. Svi su me sjajno dočekali i pomogli da se što pre uklopim u njihov sistem školovanja i igranja. Bio sam u privatnoj srednjoj školi Verotas Christian Academy u Severnoj Karolini i smešten kod porodice čija su deca takođe pohađala istu školu. Prihvatili su me, može se reći, kao svoje rođeno dete. I danas smo u kontaktu i viđamo se kad god možemo. Čak su dolazili i u Beograd da upoznaju moju porodicu i da vide gde sam odrastao,“ kaže igrač Pinjeirosa iz Sao Paula koji je branio boje reprezentacije Portugala.

Kad se uđe u priču oko odlaska na koledž roditelji nekad znaju da budu veći problem od dece…

„Sve ima svoje. Ima roditelja koji forsiraju decu, a oni neće da idu. U principu to se u startu reši. Moj princip je da se nasamo vidim sa klijentom i onda ga pitam: ‘Da li želiš da ideš ili te tata tera’. Ukoliko ga tata tera ja to ne radim jer nastane problem posle sedam dana. Kao i sva deca i naša deca misle da mogu da igraju u Diviziji I. Teško, baš teško. Mali broj naše dece može da igra u elitnoj diviziji. To je ozbiljno takmičenje, ozbiljna liga, to je predvorje NBA u krajnjem slučaju. Volim da pogledam snimak i dete uživo i potom kažem roditeljima – ulazimo u priču ili nemojte da se zaluđujemo jer nije taj nivo. Bolje im je reći iskreno u startu nego ih zavlačiti i posle šest meseci im saopštiti da nemam ništa. Tako je najpoštenije.“

Moguće je i da roditelj pokrije sve troškove ukoliko baš želi da mu dete studira i uči košarku u SAD, ali…

„Ima jedno mesto u timu za takve slučajeve, ali pre toga trener mora da uzme to dete. Nema ono: platio sam i mogu da budem deo tima. Ne, trener mora da kaže da će da ga uzme kao trinaestog u ekipi, a sledeće godine će se videti da li je dovoljno dobar da dobije punu stipendiju i ostane u timu.“

Sport je jedno, a obaveze u učionici nešto sasvim drugo. Ocene u velikoj meri diktiraju i ulogu na terenu.

„Liga je ta koja određuje koji je prosek zadovoljavajući. Po nekoj našoj skali to je vrlo dobar, a ukoliko dobiješ tri minus liga te automatski diskvalifikuje za sledeću utakmicu, odnosno dok ne središ ocene. Pravila NCAA kažu da si na prvom mestu student a na drugom student sportista. Ocene su jako bitne. Bitne su i kad iz Srbije odlaziš u Ameriku. Možeš da dobiješ neki vrhunski fakultet, trener te hoće, a ocene su ti loše. Jednostavno, nećeš moći da upišeš koledž. Ne zavisi samo od trenera već od mnogo faktora. U Americi se stipendije obnavljaju iz godine u godinu. Retki su fakulteti koji daju četvorogodišnje stipendije.“

Kako izgleda jedan dan studenta, na šta se u startu najviše žale?

„Žale se na ritam, odnosno na to što im je ceo dan ispunjen. Studenti sportisti u Americi i obični studenti su dva razčličita sveta. Obični studenti ustanu ujutro, odu na doručak i na predavanja. U jedan, dva kada završe sa školom ceo dan su slobodni. Oni koji se bave sportom u predsezoni ustanu u pet, šest, rade prvi trening, posle je doručak pa predavanje. Raspored predavanja je takav da mogu da se uklope sa treninzima. Posle podne je drugi trening, video sastanci… i bukvalno ulaze u sobu posle večere u sedam, osam. Najviše se žale na to jer su ceo dan zauzeti. Onog trenutka kada počne sezone više nema trčanja i kondicionih treninga već se radi samo sa loptom. Nivo svega je fantastičan, oni imaju dvorane od 20.000 ljudi, posebne sale za treninge, ceo fakultet je podređen njima, od opreme koju dobijaju u neverovatnim količinama, do fizioterapeuta, kondicionih trenera, pomoćnih trenera koji se bave decom. Inače, pomoćni treneri rade regruting, oni dovode igrače na fakultet, ne glavni trener. Glavni trener se na kraju pita, ali pomoćni treneri traže po celom svetu igrače i kad se spisak svede na pet imena uključuje se glavni. Imaju sve kao u NBA, to je mali NBA kako je sve napravljeno.“

Koliko je teško igračima i roditeljima da prelome da li će da potpišu profesionalni ugovor sa Zvezdom, Partizanom, Realom… ili da odu na studiranje.

„Takvi se ne lome. Oni koji treba da potpišu sa vrhunskim klubovima se ne lome, takvi ostaju u Partizanu, Zvezdi i Realu. Najveći problem kod dece koja su prošla reprezentativne selekcije je kada nemaju opcije po završetku juniorskog staža. Onome kome se ponudi neko kaljenje u Drugoj, KLS… ta deca se lome da li da prihvate univerzitet ili ostanu u nekom od ovdašnjih klubova. Mora lepo da im se objasni koji su benefiti, šta dobijaju odlaskom u SAD. Moraju da shvate da ne prestaju igranje košarke, a ukoliko su kvalitetni, ima mnogo primera, vratiće se i igrati Evroligu, po Španiji ili velikim košarkaškim zemljama. Potrebno je da u glavi budu spremni za koledž. Jedostavno, nastavljaš četiri godine da igraš košarku, a ovde ako nisi prošao posle juniorskog staža, šta igraš, neku srpsku ligu. U SAD kad završiš fakultet otvaraju ti se velika vrata. Ako si vrhunski odlaziš u NBA, ako nisi vratićeš se u Evropu. Taj KLS može da te sačeka i sa 23 godine. Ako odeš sa 19 ti si sa 23 završio fakultet.“

Dete koje privlači veliku pažnju i u Evropi, a i sa one strane Atlantike je Nikola Topić.

„Uvek je postojalo ogromno interesovanje za njega, ali koliko znam uopšte se nije razmišljalo o Nikolinom odlasku na fakultet. On je spreman za NBA već sledeće godine,“ nema dilemu Popović.

Koji procenat dece ostane u košarci, ostane u SAD ili ode da radi po kompanijama.

„Oko 80 odsto njih napusti košarku i nastavi da radi i bavi se nekim drugim poslom. Mnogi ostanu u SAD, rade po Evropi i Aziji, neki se vrate u Srbiju. Njima američka diploma to dozvoljava. Ne treba da se nostrifikuje. Imao sam klijenta koji sad radi u Cirihu u švajcarskoj banci, a završio je koledž u Americi. Njihova diploma je toliko jaka. Mali procenat ostane u košarci. Dobar primer je Filip Petrušev, ali on je taj nivo da treba da ostane u košarci. Film je jedno, a život drugo. Nije lak studentski život, traži od tebe mnogo odricanja, ali po meni koledž staž u Americi je najlepše iskustvo koje mlad čovek može da doživi,“ rekao je Popović.

„Nakon četri godine studiranja, stekao sam zvanje diplomiranog ekonomiste. Završio sam smer marketinga na biznis koledžu. Svakako da mi to znači jer je Pen Stejt prepoznatljiv i cenjen univerzitet u celom svetu, a ne samo u Americi. Biznismeni koji su završili Pen Stejt se nalaze svuda po svetu i svi su umreženi, to vam je kao jedna velika zajednica. Nadam se da ću iskoristiti svoju diplomu i znanje na pravi način nakon završetka karijere,“ završio je Saša Borovnjak.

Pa ko voli…

Bonus video