Vreme kada su Ere trčale, a ne dolazile taksijem na trening

Skener 21. feb 202310:02 0 komentara
Privatna arhiva

U geografskom smislu, Užice, iako „stisnuto“ okolnim brdima, nije u senci čuvenog Zlatibora, što nije slučaj sa košarkaškim miljeom, u kome gradska Sloboda, nekoliko sezona kaska za mladjim rivalom iz Čajetine u okvirima KLS. Ali, rezultati poslednjih godina, nisu bili prepreka da se sačini svojevrsna hronika najstarijeg užičkog kluba, od prvih koraka, uspona, padova, podizanja, menjanja imena...

Povezane vesti

(Ne)zahvalnog posla, sa uspešno finiširanim radovima, prihvatio se Dragan Pejić, autor knjiškog zapisa „Od stare do nove Slobode“ na 540 bogato ilustrovanih strana. Prekaljeni novinar i uspešni publicista, kome je ovo šesta (samostalna) knjiga, imao je jednostavan, ali svevremenski motiv.

„Voleo bih da knjigu barem prelistaju, još bolje pročitaju, neka mlađa pokolenja ne bi li shvatili zašto su se nekadašnje generacije opredeljivale za sport, pa i košarku, tražeći svoje mesto pod suncem. Da se ne zaboravi vreme kada su mnoge Ere trčale da slučajno ne zakasne na trening u „Velikom parku“, a nisu se dovozili taksijem. Istorija KK Slobode je priča o brojnim putevima i stranputicama, lepim i teškim trenucima, svemu onome što je deo (sportskog) života,“ objašnjava Pejić u razgovoru za Sport klub.

U vreme današnje, kada se brzo živi, uglavnom od danas do sutra i, još brže zaboravlja, lepo je, ali i pomalo setno, zaroniti u prošlost, ovoga puta, kako je sve počelo pod obručima u gradu na Đetinji.

Ništa bez Kaline sveske

Hronike užičke Slobode i gradske košarke, teško da bi bilo bez punog koša arhivskog materijala nekadašnjeg sportskog dnevnika „Sporta“ i „Sportskog žurnala“, ali i lokalnih novina poput „Glasa valjaonice“. Deo podataka, autor Pejić je prikupio i u KSS, uz pomoć Milana Tasića, ali i čuvene Kaline sveske, internih zapisnika Gordane Radović, nekadašnje košarkašice i FIBA delegata. Pomoć su pružile i bibloteke iz Prijepolja, Tuzle, Leskovca, Čačka, Niša, Vršca, Užica…

„Ovo je istorija dva užička kluba, koja su paralelno postojala desetak godina, krajem prošlog veka, čak se nekoliko sezona zajedno takmičila u najvišem rangu. A sve počinje daleke 1947. sa prvom košarkaškom konstrukcijom na igralištu kod Stare Sokolane. Dve godine kasnije, selekcije Borca i beogradskog DIF-a (Fakultet za fizičko obrazovanje, prim.aut) odigrale su prve utakmice. To su neki počeci ovog sporta u Užicu, da bi se 50-ih od dve sekcije formirala stara Sloboda. Ona će u narednim decenijama menjati ime, Sevojno, Raketa, Prvi partizan, Užice, kako su se menjali oni koji su pomagali i ulagali u košarku. I tako do 2001. kada se ta, prvobitna, stara Sloboda, ugasila. Novi gradski klub je nastao 1991, prvo kao Plej of, pa Forma Gradina, do formiranja nove Slobode, koja je nestankom starije „imenjakinje“, nastavila gradsku tradiciju.“

Autor je u knjizi izbegao „zamke“ poglavlja posvećenih najzaslužnijim što se lopta tapka sedam i po decenija u ovom delu Srbije, ali…

Privatna arhiva

„Odlučio sam da pomenem sve trenere, igrače, nebitno koliko su utakmica vodili ili minuta odigrali. Da statistički zabeležim utakmice, pobede, poraze, prekide, uz kraće izveštaje, čak i nekih boljih generacija mlađih kategorija, iako se gro materijala odnosi na seniore. Tako nisam mogao, ni želeo da preskočim juniore, koji su 1999. postali prvaci Srbije i Jugoslavije. Posebno sam ponosan što je mesto u knjizi našao i zapisnik iz 1958. godine, koji je mala istorijska vrednost. Ima dosta i fotografija, koje nikada ranije nisu objavljene.“

Od 1958. kada je Sloboda zaigrala u Srpskoj ligi one velike Jugoslavije, preko drugoligaškog staža 70-ih kao Sevojno, ili krajem sledeće dekade, kada je obezbeđen plasman u Prvu ligu pod „firmom“ Prvi partizan, različiti su periodi u kojima je užički klub, potpomognut jakim privrednim subjektima, pravio vredne iskorake.

„Za napredak ovog sporta u Užicu, značajni su bili čuveni zimski turniri do polovine 60-ih, u pauzi prvenstava, kada su gostovali najbolji jugoslovenski klubovi. Naravno da su najveći magnet bili Crvena zvezda i Partizan, koji je nešto češće gostovao. Ne samo za publiku, nego i tadašnje klince da počnu da treniraju košarku.“

Na pitanje koje bi pisane epizode iz bogate istorije izdvojio, Pejić nema veću dilemu:

Slovo o autoru

Dragan Pejić se novinarskim poslom bavi više od 30 godina, polovinu od toga je proveo u nekadašnjem JSL „Sportu“, pa užičkoj „Nedelji“, Vestima…Publicističko angažovanje je takođe vezao za košarkaški sport i rodni kraj (Koševi kraj Đetinje, Čajetina pod obručima, Dete sa loptom postaje bolji čovek, po dva izdanja, Skakavci sa Crnokose). Prošle godine je stao i iza kamere za uspešan filmski debi „Zlatna godina užičke košarke“.

„Pola veka pratim košarku, još od onih čuvenih subotnjih tv prenosa, kada se „uselila“ u domove širom bivše Jugoslavije posle zlata na SP u Ljubljani. A od 1978. redovno gledam najstariji užički klub, ondašnji Prvi partizan. Tada sam bio samo gledalac, lokalni navijač, ali sam krenuo da pravim ličnu arhivu svih njihovih utakmica. Glava utakmice i kraći izveštaj. Kada nisu igrali u „Velikom parku“, tu je bio „Sport“, važniji od đačkog doručka, samo da ništa ne propustim. Onda nisam ni pomišljao da ću se baviti sportskim novinarstvom, ali se kasnije desilo.“

„Ne zaboravlja se 27. februar 1988. kada su u meču Prvi partizan – Zorka odlučivalo o novom članu elitne lige, one koja je tada bila možda i najjača u Evropi. Koliko su Užičani bili ubedljivi u sudaru sa šabačkom ekipom, dovoljno govori podatak da je Milovan Stepandić, dve minuta pre kraja, prišao Slobodanu Jankoviću, čestitajući kolegi ulazak u najviši rang. Gest temperamentnog Šapčanina, koji nas je na žalost napustio pre nekoliko godina, frenetično je pozdravilo 5000 navijača u „Velikom parku“. Za taj duel se danima tražila karta više, sećam se odlično, da je više od 1000 ljudi ostalo oko dvorane. Takve posete nisu tada bile rariretne, naprotiv. Ne moram da napominjem koliko je danas drastično manje publike, ne samo u Užicu, već i u drugim gradovima na brojnim utakmicama KLS.“

Publika koja je nekada znala da nosi gradske ljubimce, umela je ponekad i da pređe granicu fer navijanja, što nije ostalo nezabeleženo u knjizi „Od stare do nove Slobode“.

„Igrao se meč sa barskim Mornarom kada je metalnom kovanicom pogođen centar Nebojša Milošević. Usledio je prekid, gosti nisu želeli da nastave utakmicu, pa su Užičani kasnije zabeležili pobedu službenim rezultatom. To je jedna od retkih „mrlja“ u istoriji kluba. Ovde ljudi vole i znaju košarku, na poseban način su vezani za ovaj sport. Zato sam i želeo da iskustvo jednog navijača, kojeg je košarka zauvek „kupila“ još kao sedmogodišnjaka, pretočim u formu trajnijeg zapisa. Da se ne zaborave vremena početaka, entuzijazma, prvoligaških uspeha kao što je plasman u međunarodni Kup „Radivoja Koraća“ 1992. ali i neučestvovanje zbog sankcija. Kao i teških (finansijskih) perioda, sve do stabilizacije i života nove Slobode.“

Privatna arhiva

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!