Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Srpski evroligaši su navukli zavist Kontinenta. Od angažovanja velikih igračkih imena (Kampaco, Vildoza), kao nikada pre u nacionalnoj istoriji do fantastičnih pobeda u gostima, protiv Fenerbahčea i Olimpijakosa, kandidata za najviši plasman. A da li sve ono što polazi za rukom Crvenoj zvezdi i Partizanu u poslednje vreme, može promeniti stanje u nekada trofejnom sportu?
Povezane vesti
Od sve više stranaca u domaćim klubovima svih rangova do rada sa mlađim kategorijama, zajedno zamagljuju (reprezentativnu) budućnost. Svetislav Pešić, selektor Srbije, u razgovoru za Sport klub, dotakao se pomenutih tema, ali i stanja na evropskom nivou.
„Živimo u globalnom svetu, košarka je globalni sport, i mi smo negde stranci, kao treneri i igrači. Ne bih to uzimao za negativno, ne sigurno u slučaju Partizana i Crvene zvezde. Sve bi bilo drugačije da imamo garantovano mesto u Evroligi kao Žalgiris, koji je nezavistan od bilo kakvih rezultata u tom takmičenju. Zamislite da imate makar jednu ekipu koja bi imala garantovano mesto, a kamoli dve, šta bi se dešavalo sa srpskom košarkom. Da ne moraš da osvojiš ABA ligu, koja je ulaznica za Evroligu, onda bi bio posvećen stvaranju igrača, dao šansu mlađima, pa bi i manje davao za strana pojačanja. Ne bih pravdao večite zbog stranaca, ali ako si stalno pod pritiskom i željom da svake godine igraš Evroligu, onda moraš da osvojiš regionalni prsten. Kamo sreće da toga nema ili da se to jednog dana desi, pa bi imali jedinstvenu srpsku ligu, gde bi bili i večiti.“
Iskusni stručnjak ukazuje, ne prvi put, i na jedan paradoks.
Košarka (ne) krade od fudbala
„Sve možete da imate, čak i dobru materijalnu bazu, kao i sve ono što je potrebno za vrhunski sport – dobre trenere, menadžment, organizaciju tiketing programa, reklame, sponzora… To se sve poboljšava i na nivou klubova, i kod nas, i u Evropi. Negde bolje, negde slabije, negde sporije, negde brže, svuda se razvija. Ali, bez adekvatnog sistema takmičenja nema uspeha, a to je je živa materija. Mora da se prilagođava razvoju sporta. Mi uopšte ne trebamo da idemo da vidimo šta radi NBA. Naravno, sve što je u NBA dobro, daj da vidimo da li možemo da ga prilagodimo u Evropi. Ali, najveći sportski biznis je fudbal. Da zavirimo kako je organizovana Liga šampiona, koja izaziva ogromno interesovanje – sponzori, tv prava, krcati stadioni… Da vidimo da li možemo da je prilagodimo košarci, ne da preslikamo. Kako FIBA ili UEFA, FIFA organizuju EP ili SP, pa da vidimo da li bi košarka mogla nešto da ukrade od fudbala. Jer, svi mi ponešto kraduckamo, jedan od drugog sporta, u pokušaju da budemo bolji. Moramo u košarci da gledamo Ameriku, zašto ne, ali fudbal je napravio biznis. Pa LŠ je najbolje organizovan sistem takmičenja na nivou profesionalnog sporta.“
„Stalno govorim, ne znam da li dobro objasnim, ili se sluša, ali ne čuje, kod nas je situacija da se popularnost ovog sporta povećava, a potencijali smanjuju, mislim na kvalitetne igrače i klubove. Skoro je nemoguće napraviti korak napred ako si stalno pod pritiskom vrhunskih rezultata. To je naš problem, kao i Zvezde i Partizana, kada postavljaju ciljeve, kratkoročne ili dugoročne.“
Sve više nam nedostaju mlade snage, nije od juče, šta je potrebno za stvaranje igrača, novac, strategija ili nešto treće?
„Postoje tri važne stvari. Prvo selekcija igrača, to je baza, pa metodika treninga. Mogu se izabrati kvalitetni talenti, pa metodika primenjiva na vreme u kojem živimo, ali… Sve to pada u vodu ako je sistem takmičenja neadekvatan razvoju košarke. U Srbiji nemamo dobar sistem takmičenja, ne zato što mi ne znamo kako bi to trebalo da se uradi, nego zato što mi na tome ne radimo. Smatramo da sve ovo što imamo, da je to najbolje i da ne bi trebalo da gledamo kako drugi rade. Prošle godine smo formirali radnu grupu na nivou KSS, koja je izradila nacrt i prednacrt, kao i predlog projekta koji definiše sistem takmičenja Srbije. To se ne odnosi samo na Košarkašku ligu Srbije nego je jedna piramida. Napravljen je predlog promena i prilagođen registracioni pravilnik na uslove u kojima živimo. U fokus su stavljeni igrači do 22 godine. Zapravo, kako što duže zadržati mlade, ne samo materijalno ih obezbediti, već i stvoriti uslove da se bave vrhunskim kvalitetnim sportom. Insistiram i na formiranju komisije za mlade košarkaše na nivou KSS, koja bi trebalo da se bavi strategijom razvoja, od najmlađih do seniorskog programa. Tri udarna projekta koja traže apsolutnu podršku.“
A da sve ne bi ostalo samo (mrtvo) slovo na papriru, Pešić nastavlja:
„Sve što je dobro trebalo bi zadržati, ali, malo je dobrog što imamo na nivou Srbije kada je u pitanju ukupan, jasan sistem kako razvijati košarku od mladih do profesionalnih timova. Bilo bi šteta da pomenuti projekti ne dožive apsolutnu diskusiju. Otvoreni smo za svaku vrstu saradnje i razgovora. Svi mi koji smo tu, u košarci, pa i ja kao neki trener, selektor, osećam veliku odgovornost i potrebu. Znam da će se moj rad ocenjivati da li smo pobedili ili izgubili. To mi je poznato, ne bi trebalo niko da mi to saopštava ili upozorava. Voleo bih, kada mi prođe selektorski mandat, da doprinesem razvoju košarke u zemlji, i u nekom drugom smislu, onom koji sam spomenuo.“
Da li je neophodna šira društvena podrška vašim programima za revitalizaciju nekada trofejnog sporta?
„Ovo ne zavisi od resornog ministrastva, ili države, ali zavisi od nas, košarkaša, koliko smo spremni i sposobni. Sposobni jesmo, ali koliko smo spremni da se menjamo. U životu treba znati da neko ponekad radi neke stvari bolje od tebe. A to je teško priznati. Međutim, to je put uspeha. Moramo da shvatimo da više nismo Jugoslavija nego Srbija i da moramo da pronalazimo svoj identitet, ne u smislu himne, nosim crveni, plavi, beli dres, već da preuzmemo odgovornost za budućnost nacionalne košarke. Imamo znanja, iskustva, ali nismo spremni da se menjamo.“
Širom otvorena vrata
Da li je košarkaška Srbija klanovski podeljena?
„Ozbiljan sam čovek i trener, pa ne priliči da pričam o klanovima, to ne može da bude moja tema. Imam odlične profesionalne odnose sa našim najboljim klubovima, Zvezdom i Partizanom, kao i sa Megom, FMP, Borcem ili nekim drugim sredinama. Meni i mojim saradnicima, svuda su otvorena (klupska) vrata i, obrnuto. Ne pregovaramo već razgovaramo o saradnji i zajedničkim interesima, uspesima nacionalnog tima i klubova, koji su povezani, ne može jedno bez drugog. Redovno posećujem treninge, da ne pominjem utakmice domaćih klubova, kao što i razgovaram sa kolegama trenerima i ostalim klupskim strukturama, uključujući predsednike.“
Da li je Srbija negde izgubila korak u (ne)radu sa mlađim kategorijama, pa i stvaranju trenerskog kadra?
„To je dosta konkretno i zahtevno pitanje za jednostavan odgovor. Siguran sam da moramo da nađemo novi pravac prilagođen našim i evropskim uslovima. To znači da bi trebalo da se „puvamo“ kako ja to kažem, da ne gledamo kako drugi rade. Već da ono što je dobro i korisno prilagodimo našim uslovima. Za uspešan vrhunski sport, sigurno da je važna finansijska podrška, ne samo kod nas, već u čitavom svetu. Ali, u Srbiji, nije problem u sredstvima već gde se i kako usmeravaju, što je teško objašnjivo, ali je tako.
Ko na evropskom kontinentu najbolje definiše budućnost košarkaškog sporta na nacionalnom nivou?
„Najbolje organizovane lige su španska, turska, nemačka i italijanska sa aspekta profesionalnog sporta, što podrazumeva i proizvodnju, selekciju igrača, a to je nemoguće bez trenerskog kadra. Vraćam se na naše prostore odnosno u prošlost kada se nije znao broj viših škola gde se školovao veliki broj stručnjaka. Ili, trenerske klinike, poput beogradske, na kojoj sam i ja u nekoliko navrata učestvovao kao predavač. Pa izađem na teren, podgledam „odozdo“, na tribine, pa se zapitam, da li je u pitanju utakmica ili predavanje. Igla ne može da padne od kolega, što je sjajno, taj njihov poriv za edukacijom. Ali, gde su oni sada i pod kojim uslovima rade.“
Trofejni selektor je „proširujući“ odgovor, naveo dovoljno slikovit primer.
„Odlično poznajem situaciju u Nemačkoj, pošto sam učestvovao u postavljanju kompletnog košarkaškog projekta, a dodao bih i Francusku, pošto su obe zemlje u poslednjoj dekadi, a sve je lako proverljivo, proizvele najveći broj kvalitetnih igrača, kao i onih koji su karijeru nastavili u NBA ligi. Tako u Bundes ligi, svaki od 18 klubova mora da ima najmanje tri profesionalna trenera za mlađe kategorije, koji primaju mesečnu platu, imaju kompletno osiguranje i uplaćeni radni staž. A mi smo skloni da Nemce potcenjujemo sa košarkaškog aspekta. A gde može da ima napretka bez trenera, njihovog adekvatnog statusa… kada gledamo na duži period. Znam da će mnogi da skoče zbog ekonomske baze, ne kažem da to nije važno, ali… U celoj priči, najvažnije je da je nemačka košarka postavljena na pravilan kolosek.“
Po ugledu na Francusku
„Ne kažem da bi previše trebalo da gledamo u tuđa dvorišta, ali bi na nešto, posebno ako je dobro, trebalo obratiti pažnju. U Francuskoj, već dve decenije postoji (i takmiči se) INSEP, svojevrsna organizacija mlađih kategorija, onih talentovanih sa kojima rade najbolji stručnjaci, to je zalog za njihovu budućnost pod obručima. Ako mene pitate, da li je to perspektiva i za ove naše prostore, mog odgovor je „da“. Nemamo drugog izbora. Već sam pominjao disproporciju interesa za košarku i smanjenje resursa, od kvalitetnih igrača, klubova, adekvatnog nivoa rada…“
Za perspektivu pod srpskim obručima, šta je bolji (pravi) izbor, ABA ili Košarkaška liga Srbije?
„Nemamo nikakav interes da uništimo KLS, a preko regionalne lige, to smo već uradili. A ABA2, pa to tek ne bi trebalo da igraju naši klubovi. To je neuspešan eksperiment, koji bi trebalo ukinuti. Ne samo zbog „slučaja Zlatibor“ (kao najuspešniji klub u ABA2, zbog „kvote“ nije ušao u viši rang, prim. aut). Trebalo bi da se okrenemo profesionalno organizovanoj KLS, čijim učesnicima nisu potrebna strana pojačanja ili da to bude u manjem broju. Niko ne dovodi u pitanje strance, ako igraš neko evropsko takmičenje, ali koliko to klubova iz KLS učestvuje u nekom međunarodnom nadmetanju? Nijedan. Naša nacionalna liga u ovom momentu, a posebno kada se stvore uslovi da večiti ne vade evroligašku vizu preko ABA, bude po ugledu na špansku ACB, odnosno da stremi takvoj kvalitetnoj organizaciji. A za početak da se KLS vrati pod okrilje Košarkaškog saveza Srbije. Nacionalni savez je izgubio vođenje lige od 2011, otkada se povećava moć klubova, a smanjuje uticaj krovne organizacije. Primera radi, turski savez je uspeo da se izvuče iz sličnog problema, pa nisu samo magnet njihovi evroligaški klubovi, poput Efesa ili Fenera, već su dvorane rasprodate i kada igraju Galatasaraj ili Darušafaka. Nama nije potrebna regionalna liga, osim u slučaju Zvezde i Partizana zbog prohodnosti ka najjačem takmičenju. Ali, moramo da razmišljamo i o KLS, da bude deo KSS. Dok je bilo tako, imali smo uspeha.“
Selektor Pešić, govoreći o tri stuba na kojima počiva nacionalna košarka, dodaje:
„Izuzetno su važni način rada i uspesi mlađih kategorija, učešće i rezultati domaćih klubova u najvećim kontinentalnim takmičenjima, kao i seniorske selekcije, u muškoj i ženskoj konkurenciji. Sve je to srpska košarka, ne možete da izdvojite jedno, a ostalo zanemarite.“
Ružičasto nije ni pod kontinentalnim obručima. Na promene nisu spremne ni „tvrde“ glave FIBA i Evrolige, sudeći, po sili nerazumevanja, oslabljenim sastavima brojnih kontinentalnih selekcija kroz kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva.
„Sve što sam govorio o nama, sada bih prebacio na globalni nivo. A to je „responsibility“. Koristim ovu englesku reč da bi reagovali ljudi iz Evrope, koji vode ovaj sport da znaju da se košarka ne igra samo zbog njih. I da bi trebalo da preuzmu odgovornost za budućnost košarke na prostorima Starog kontinenta. Jer, ono što mi imamo, to je apsolutno neprihvatljiv, ne neadekvatan sistem takmičenja, na nivou Evrope. Oni koji odlučuju, ne shvataju da smo u Evropi i da bi trebalo da imamo jedan sistem takmičenja koji bi imao svoju piramidu kao što je slučaj u Americi na jedan drugi način, od haj skula, preko NCAA do NBA. Mi nismo u Americi već u Evropi, u kojoj je značaj uspeha reprezentacije mnogo važniji nego u SAD. Nacionalni tim će uvek biti motor razvoja ovog sporta u jednoj zemlji, a reprezentacija uvek mora da igra u najboljem sastavu u svim takmičenjima koje organizuje FIBA. Toga mora da je svesna međunarodna krovna organizacija, svi nacionalni savezi i Evroliga. Ta „evropska liga“ nije do dana današnjeg razumela značaj nacionalne lige, reprezentacije za određenu zemlju, ali i ukupno za kontinentalnu košarku.“
U Novoj 2023. od SP do OI
„Privatne želje u Novoj 2023. su povezane sa porodicom i prijateljima, a za profesionalne ambicije su nešto drugo. Da se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo, ne samo što je reč o jednom od najvećih takmičenja, već je to „filter“ i za odlazak na Olimpijske igre. To su najvažniji ciljevi u godini pred nama.“
Ima li svetla na kraju pomenutog tunela?
„Nadam se nekom rešenju sa novim predsednikom Evrolige, Dejanom Bodirogom. Ako ništa drugo, ima ogromno igračko iskustvo i želju da ujedini kontinentalnu košarku, da stvarno napravi nešto što bi nazvali globalnom „zabavom“ na evropskom nivou. Ovo što sada imamo, apsolutno nije dobro. Koji je put? Pa, da svi sednu zajedno i postave ciljeve sa kojima bi se napravila jedna piramida sistema takmičenja. U njoj bi Evroliga, kada je u pitanju profesionalni sport, bila veoma važna, najvažnija. Ali, elitno nadmetanje bez nacionalnih liga ne može da se razvija, postigne visoke rezultate i zainteresuje navijače. Ne bavimo se košarkom samo zbog ličnih interesa, već i zato što to volimo, što je naš život… Želimo da to što smo naučili, nekome i pokažemo, a to su naši navijači. Neverovatna je stvar da ovdašnji ljudi pokazuju toliki interes za košarku, a bez adekvatnog sistema takmičenja. Nikoga ne kritikujem, ali kada me pitate, moram da kažem ono što osećam. Ističe nam vreme, imamo ga sve manje za odgovarajuće, pozitivne promene.“
Upozoravajući da je svojevrsni „rat“ na relaciji FIBA – Evroliga, već napravio nemerljivu štetu, popularni Kari Pešić, sa mnogo šireg aspekta od pozicije jednog selektora, konstatuje:
„Teško je dobiti utakmicu, nisu laki putevi do pobede. Ljudi koji su za to zaduženi (Evroliga, FIBA), moraju da pronađu prolaze. Verujem da rešenje leži i u boljoj komunikacija sa onima koji žive za košarku, ne samo od košarke. Ja sam jedan od takvih, a ima nas dosta. Nadam se da će pokazati malo više interesa za ono šta drugi misle odnosno da se prema tome određuju ciljevi. Jer, došli smo do kraja, više nema vremena. Sistem takmičenja Evrolige i usaglašavanje sa reprezentativnim programom, mora da se neodložno menja.“
