Bejaše nekad davno u srednjem veku kneževina Zeta u srcu današnje Crne Gore. A u XX veku tamo je rođen košarkaški knez. Knez od Kneževića. Sa srcem srednjevekovnog viteza i kneza. Div. Gorostas po rođenju i teškoj životnoj sudbini, a ujedno, igračina i ljudina dostojna gabarita koje je imao. Žarko Knežević, legenda jugoslovenske i srpskocrnogorske košarke danas bi napunio 75 godina.

Častan ovozemaljski put završio je 30. oktobra 2020. godine, kada se vinuo u carstvo besmrtnih, za koje su ga još poodavno preporučili igrački i ljudski kvaliteti. Dobričina, gigant pod obručima, veliki sportsmen, nezamenjivi šraf, osovina, stub i oslonac jugoslovenske reprezentacije slavnih sedamdesetih. I naravno, OKK Beograda, njegove druge kuće, čuvenog tima koji je sa njim harao parketima širom nekadašnje SFRJ…

A malo ko je znao da su se iza te snage od preko 110 kilograma i 210 centimetara visine i srdačnog osmeha krili večita tuga, seta i nostalgija. Ali, radije bi sa ljudima podelio osmehe i srdačne zagrljaje, rukama raspona od čak 225 cm. Istim onim rukama, kojima je zaustavljao ruske gromade pod obručima i punio protivničke koševe karakterističnim horog šutem i drugim centarskim akrobacijama. Govorio je da nema potrebe da ljude opterećuje ličnim tužnim sećanjima, a širokogrudo bi svakog saslušao i svima nesebično pomogao koliko je mogao.

Bio je vlasnik dva reprezentativna srebra, jednog sa SP (Portoriko 1974), drugog sa EP (Esen 1971) i zlata sa EP (Barselona 1974). Svake godine tokom reprezentativne karijere je osvajao zlato na Balkanskim igrama, kao i na Mediteranskim igrama (Izmir 1971). Nedostajalo mu je samo olimpijsko odličje. Čudo od (teškog) centra, vanserijski košarkaš specifičnog stila. Čak 219 puta je zvanično oblačio dres sa državnim grbom, što ga svrstava u najuži krug legendi jugoslovenske košarke po broju reprezentativnih nastupa.

Rekordi i uspesi obeležili blistavu karijeru

Žarko Knežević je rođen 17. jula 1947. godine u selu Mojanovići u Zeti u Crnoj Gori.

Igrao je u OKK Beogradu od 1968. do 1978. godine, u Fenerbahčeu 1978/79, zatim ponovo u OKK Beogradu 1979/80, pa u Budućnosti 1980/1 i 1981/2 i u OKK Beogradu 1982/83.

U dresu OKK Beograda igrao je 1972. godine u finalu Kupa Koraća, tada prestižnog međunarodnog takmičenja sa zagrebačkog Lokomotivom, ali su Zagrepčani bili uspešniji u dva finalna susreta. Za ’Klonfere’ je tokom 11 sezona odigrao 224 prvoligaške utakmice, na kojima je postigao 2.289 poena. Samo je pet igrača provelo više sezona u OKK Beogradu u istoriji renomiranog kluba.

Kada je igrao u Budućnosti bio je najbolji izvođač slobodnih bacanja u prvoj jugoslovenskoj ligi.

Odigrao je 219 utakmica u dresu sa državnim grbom, a prvi meč je bio prijateljski sa najboljom selekcijom Grčke 1970. godine. U reprezentativnom opusu osim zlatne medalje sa EP u Španiji 1973. godine i dve srebrne medalje (EP 1971. godine u Esenu i SP 1974. godine u San Huanu) može se pohvaliti i najdužim nizom, zaredom odigranih utakmica (111 od 1971. do 1974. godine) i najvećim brojem odigranih mečeva u reprezentaciji u jednoj godini (41 utakmica 1971. godine, kao i Vinko Jelovac).

Knežević je preminuo posle duge i teške bolesti 30. oktobra 2020. godine u Beogradu.

Njegova životna priča mogla bi da se uporedi sa kultnim filmskim serijalom „Roki“, a i on sam se jedno vreme bavio boksom. Iz male siromašne seoske sredine stigao je do zvezda, ali nikad nije zaboravio odakle potiče i koliko su trnovite staze, kojima je hodio i brodio.

Kao šestogodišnjak ostao je bez oca, koji je poginuo i kako je popularni Žaro govorio u jednom od poslednjih intervjua, sa šest godina postao je glava porodice. Pomagao je majci, koja je sa 27 godina ostala udovica, oko kuće i odrastanja mlađeg brata i sestre… Odrastao je u rodnom selu Mojanovići u Zeti, od malena se bavio napornim fizičkim poslovima u polju, na Skadarskom jezeru, bio gladan, neispavan, prve sportske korake napravio bosonog… Uvek sa naglašenom empatijom prema porodici i osećajem velike odgovornosti. A kakav je bio sa bližnjima, tako se odnosio i prema prijateljima i saigračima. Plemenit i požrtvovan, dok bi svoju muku čuvao samo za sebe, trudio se da je sakrije i od sebe samog.

Srećom, sav njegov igrački i ljudski potencijal uočili su vrhunski košarkaški stručnjaci, koji su ga usmeravali na pravi način, a Žarko je svima svaku pažnju višestruko vraćao. Bio je uzoran sportista, otac, elektortehnički inženjer, ugostitelj i odan prijatelj. Topao i srdačan.

Nerado je pričao o svojim patnjama, ali znao je da, onako usput, napomene kako je bio nenormalno nostalgičan za rodnim krajem. Otprilike, kao u poznatom vicu kada majka iz Crne Gore šalje sina u svet i plače, a ćerka koj kaže: „Majko ne plači, pa ne ide u Beograd, već u Ameriku, vratiće se…“. Tako je i Žarko u Beogradu patio za rodnim selom, Mojanovićima u Zetskoj ravnici, za samohranom majkom i sam u velegradu u četiri zida premotavao film čemernog detinjstva.

„Bio sam kao mlad preterano osetljiv i nostalgičan. Toliko mi je nedostajao moj rodni kraj da sam u početku mog boravka u Beogradu non-stop visio na autobuskoj stanici i ispraćao autobuse za Crnu Goru. Mnogo mi je značio da popričam i sa nepoznatim ljudima iz zavičaja, proćaskao bih i sa vozačima i osećao bih se lepo. To mi je davalo snagu da izdržim, da se borim dalje u velikom gradu. Kasnije sam bio sve manje usamljen, stekao sam puno divnih prijatelja“, ispričao je Žarko Knežević autoru ovog teksta, svojevremeno, u jednom intervjuu.

A kada god bi se osvrnuo na košarkašku karijeru nije krio sreću, zadovoljstvo i ponos.

„Prezadovoljan sam. Iza mene su godine velikih uspeha. Osvojio sam medalje na najvećim svetskim takmičenjima, ostao mi je žal što to nismo uspeli i na OI u Minhenu 1972. godine jer smo to po kvalitetu zasluživali. Sva ta odličja mnogo znače, ali najlepši deo se uvek događao na pobedničkom postolju. Neopisiv je osećaj kada stojiš na najvišem stepeniku, a ispod tebe, levo i desno, naprimer, Rusi i Amerikanci. A Jugoslavija je bila šaka jada u odnosu na te zemlje u svakom smislu, ekonomskom, po veličini i broju stanovnika. Ali, taj osećaj kad osvojiš medalju u takvoj konkurenciji na tako velikim takmičenjima je neverovatan. Nijednom nisam uspevao da zaustavim suze, same su tekle, pričao sam to sinovima, ali teško je to opisati“, isticao je Knežević uz tople emocije i decenijama posle najvećih sportskih podviga.

Žarkovi košarkaški počeci vezani su za srednju tehničku školu u tadašnjem Titogradu, gde su ga u svet magične igre pod obručima uveli Rašo Vuković i profesor fizičkog vaspitanja Vlado Ivanović, koji su bezrezervno verovali u njegov talenat. Ivanović je i posle časova ostajao da trenira sa Žarkom, a Vuković mu je donosio i sendviče. Žarko se sa velikom predanošću posvetio sportu. Išao je iz Zete u Titograd biciklom na treninge, trenirao i igrao bos…

„Trenirao sam bosonog, imao žuljeve, ali kad su mi otvrdnula stopala i postala kao đon, onda mi je bilo lakše. Brzo sam shvatio da košarka nije bauk za mene, ali nisam imao uslova. Pre svega, nisam imao patike, a kasnije sam nabavio ’Šangajke’, ali pet brojeva manje. Nije bilo veličine za mene, pa sam morao da im isečem prednji deo da bi mi izašli prsti jer nije bilo mog broja 50“.

Bora Stanković mu otvorio oči

I mnogo godina po završetku sjajne igračke karijere sa poštovanjem je govorio o voljenom OKK Beogradu.

„Kada sam postao član OKK Beograd za mene je bio pojam to što sam došao u klub, u kojem su igrali Radivoj Korać, Trajko Rajković, Slobodan Rica Gordić. Divio sam se svima, a posebno Trajku, koji je bio savršeno građen košarkaš. Trajko je došao 1970. godine iz Venecije, imao sam čast da igram sa njim pola sezone. Sa Koraćem nisam igrao, on je bio tada u Belgiji, pa kasnije u Petrarci iz Padove i poginuo je kao njihov član. U moje vreme u ekipi su bili reprezentativci Marojević, Pazman, Kotarac“, ispričao je svojevremeno Knežević.

A sa posebnim simpatijama je prepričavao anegdotu sa legendarnim Borom Stankovićem.

„Trenirao nas je Toša Lazić, a jednom prilikom se na treningu pojavio čuveni Bora Stanković i dao mi zlata vredne savete. Rekao mi je: ’Slušaj sukleto, vidiš li ovaj prostor ispod koša? To je reket, ovde si ti car, tu ne sme niko da ti uzme loptu’. Zatim se obratio treneru Laziću: ’Tošo, samo mu reci gde da primi loptu i on će sam sve da uradi’. To mi je mnogo pomoglo. Dominantan sam bio fizički, malo je bilo tako jakih košarkaša u Jugoslaviji. Međutim, to je sve trebalo isklesati. Da se adaptiram na kolektiv, da indivdualne, psihofizičke osobine prilagodim timu i mislim. Imao sam sreću da su me trenirali vrhunski stručnjaci, Lazić, Rajačić i Cenić, a u reprezentaciji Žeravica, Novosel…“.

Ubrzo je uvršten u reprezentaciju Crne Gore za učešće na Međurepubličkom takmičenju 1966. godine u Tuzli, kada ga je kao srednjoškolca trenirao profesor Garo Burzan, koji ga je i uveo u tu selekciju. Već tada u Tuzli za Kneževića je interesovanje pokazao čuveni klub Proleter iz Zrenjanina, ali nije došlo do saradnje. Mladi Knežević i dalje neuhranjen, sa samo 78 kilograma, a 198 cm visok, odlučuje da ostane kod kuće i počne da trenira u titogradskoj Budućnosti.

„Najpre sam trenirao boks, a sa 19 godina sam se kao priučeni košarkaš definitivno opredelio za košarku. U to vreme je jedino moj stric u selu imao televizor, sećam se da sam gledao utakmicu Jugolasvija – SSSR i divio se ruskom gorostasu Kruminšu i tako je sve krenulo. Trenirali smo u Njegoševom parku, igrali basket. Rašo Vuković i profesor Vlado Ivanović su prvi počeli da rade samnom, a prethodno sam prvu utakmicu odigrao 1966. godine bez ijednog treninga. Našli su me na Skadarskom jezeru gde sam pecao ribu i odveli pravo na 12. Međurepubličke igre u Tuzli da igram za selekciju Crne Gore. Možete da zamislite moju sreću kada sam iz Tuzle došao kući i kažu mi, videli smo te na televiziji“.

Radio je teške fizičke poslove na selu, a uporedo sa tim završio srednju školu u Podgorici i trenirao u Budućnosti, kada je usledio odlazak na naredne Međurepubličke igre u Ljubljani 1968. godine, koje mu određuju dalju karijeru. Tamo su ga primetili ljudi iz OKK Beograda i već 20. septembra te godine postao je član kluba iz Koraćeve avlije. Tu je ostao punih devet sezona, a kasnije je igrao godinu dana u nemačkom Hagenu i pola prvenstva u turskom Fenerbahčeu. Posle toga je ponovo nosio dres OKK Beograda u sezoni 1979/80, a zatim je u Budućnosti iz Titograda proveo dve sezone, da bi blistavu karijeru završio u OKK Beogradu na kraju takmičarske godine 1982/83, u 36. godini života.

„U Beograd sam došao i da budem uz mlađeg brata, majka me je poslala da budem uz njega. On je tada odlazio u vojsku da služi u Titovoj gardi na Topčideru, a majka mi je rekla: ’Iako je vojnik budi uz njega, gde on tu i ti’.  Kasnije su ga prekomandovali u Belu Crkvu da bude vozač instruktor, a ja sam ostao u Beogradu“, sećao se Knežević.

A što se tiče košarkaškog razvoja, imao je sreću da ga na međurepubličkom takmičenju u Ljubljani primeti legendarni stručnjak Ranko Žeravica, koji je dve godine u istom gradu sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio prvo svetsko zlato u istoriji jugoslovenske košarke.

„Imao sam odlične fizičke predispozicije, visinu i snagu. Dugo sam držao neke rekorde u kapacitetu pluća, bio sam po tome uspešniji i od vaterpolista. Sin Stanoje dok je igrao košarku, na jednom sistematskom pregledu u Zavodu za sportsku medicinu u Košutnjaku je saznao taj podatak. U početku sam malo zazirao od svih košarkaških aždaja u reprezentaciji i u OKK Beogradu, igranje sa njima je za mene bila ogromna čast, ali ujedno sam ih se i plašio. A kada sam video da nisu fizički jači od mene, onda sam dobio motiv i rekao sam, e, sad ćemo da vidimo kako ćemo i šta ćemo sa loptom“.

Ubrzo je postao strah i trepet na terenima širom Jugoslavije. Sjajno i nadahnuto je igrao protiv večitih, a blistao je na teškim gostovanjima u Zagrebu, pogotovo na vrućem terenu u zadarskim „Jazinama“, gde je u duelu sa Krešimirom Ćosićem neretko znao da postigne i 25 poena… A sa Ćosićem je godinama bio izvanredan tandem u reprezentaciji. Knežević je najpre igrao za reprezentaciju Crne Gore, a zatim i za najbolju juniorsku selekciju Jugoslavije sa 20 godina, iako je uzrast juniora gornja granica 18 godina, KSJ je to tolerisao zbog viših interesa. Sa 23 godine je postao reprezentativac i igrao u paru sa legendarnim Ćosićem, a prethodno je imao debi na turniru talenata u Brindiziju u leto 1970. godine. Od tada je neprekidno igrao za reprezentaciju do 1976. godine ne propuštajuci nijedno takmičenje nacionalnog tima.

Borio se u to vreme izvanredno sa svim džinovima u državnoj selekciji SSSR, ali je ključ uspeha Jugoslovena u duelima sa Sovjetima video u Zoranu Moki Slavniću. Knežević je isticao kako je Moka bio nerešiva enigma za Ruse jer od 11 susreta sa SSSR nije izgubio nijedan.

Druženje sa Kaporom, Nogom, Đuretićem

Žarko je bio vedrog duha, ali nosio je u sebi setu, nostalgiju i neku specifičnu, prostodušnu produhovljenost. Otuda nije čudo što se u Beogradu družio sa poznatim umetnicima i intelektualcima.

Dok je igrao u Turskoj nešto ga je vuklo da piše, napisao je 80 priča. U tim pričama je obuhvatio period svog života od momenta kada je, kao šestogodišnjak, saznao da mu je otac poginuo, pa do igračkih dana u inostranstvu.

U jednoj priči je Adu Ciganliju nazvao „Beogradskom Kopakabanom“ i dobio pohvale od Mome Kapora. U stvari, naslov Kneževićeve priče je kasnije inspirisao Kapora da Adi da naziv Beogradsko more. A Žarko nije bio toliki ljubitelj Ade Ciganlije, ni izbliza kao Kapor, bio je vezan za crnogorske reke Moraču i Cijevnu i za Skadarsko jezero. Kako je govorio, kupao se samo u vodi koja je služila i za piće.

Veliki prijatelj mu je bio i književnik i pesnik Rajko Petrov Nogo, kao i istoričar i akademik Veselin Đuretić, koji je kao i Žarko rođen u zetskom selu Mojanovići. Kako je Žarko isticao, mnogo mu je koristilo druženje sa tako umnim ljudima.

A Žarko je na svom prvom velikom takmičenju, na Univerzijadi u Torinu, odigrao odlično i definitivno se nametnuo selektoru Ranku Žeravici. Bio je narednih godina nezamenjivi član jugoslovenske kaznene ekspedicije pod koševima. Ćosić, Knežević, Marović, Jerkov, Kićanović, Dalipagić, Slavnić, Jelovac, Tvrdić, Šolman i ostali asovi bili su strah i trepet u Evropi i na svetu… S ponosom je pamtio grandizone uspehe, a ostao mu je žal što nije osvojio olimpijsku medalju i zato nije mogao da prežali što je došlo do neverovatnog spleta okolnosti na OI u Minhenu 1972. godine.

„Nikad nisam oprostio Nikoli Plećašu što je u poslednja dva minuta kod našeg vođstva od devet poena protiv Portorika napravio čak tri faula u napadu i mi izgubismo tu utakmicu. Zatim, zbog doping afere Portorikanaca Duci Simonović je napustio takmičenje. Duci je bio moj cimer i veliki prijatelj, ali nije bio u pravu. Trebalo je da igramo u punom sastavu do kraja, a Portoriko da snosi posledice prema propisima. Smatrao sam da smo mi ekipa u koju je država ulagala i od koje je javnost očekivala uspeh i trebalo je da se našoj zemlji odužimo. Pamtim i taj Minhen i po bombaškom napadu palestinskih terorista na Izraelce. Sećam se da smo bili u diskoteci, gde svi đuskaju, a u paviljonu pored nas ginu izraelski sportisti. Neverovatno i čudno. Posle je obezbeđenje bilo rigorozno. Nismo imali kontakt sa spoljnim svetom. Preko Radio Titograda i nekih veza, iz treće ruke sam tada saznao da mi se rodio sin“, prisećao se Žarko Knežević u emisiji „Sportski spomenar“ na Radio Beogradu.

U svakom gostovanju u medijima spominjao je služenje vojnog roka 1975. godine.

„Bilo me sramota da priznam majci da je ne povredim, ja sam se u vojsci prvi put u životu pošteno najeo i odmorio. Svi su me poštovali i cenili, period proveden u 250. raketnoj brigadi pamtim po mnogo čemu lepom. Sećam se da sam u uniformi iz publike pratio EP, koji se te godine igrao u ’Pioniru’. I sad, igramo tesno sa Rusima i Novosel na poluvremenu ljutito vodi ekipu u svlačionicu. A ja se, po navici, uplašio da me ne pozove da viče i na mene. Bio sam srećan što sam u publici“, emotivno je pričao Žarko.

Završio je vanredno Višu elektrotehničku školu u Subotici, bez problema jer je imao sjajno predznanje iz srednje elektrotehničke škole. Zaposlio se u Beogradu u industriji mesa BIM Slavija i stizao da igra košarku na vrhunskom nivou. Pred kraj košarkaške karijere igrao je u titogradskoj Budućnosti i iskustvom i kvalitetom mnogo doprineo svom timu u borbi za opstanak u eliti. Pružao je fantastične partije i jedva se odbranio od tadašnjeg selektora Bogdana Tanjevića da ga ponovo ne uzme u reprezentaciju.

A kada je okačio patike o klin Žarko je otvorio u Beogradu restoran „Zetski Dom“, koji je godinama bio druga kuća prijateljima, poznanicima, zemljacima. Vrata njegove kuće i restorana su uvek bila otvorena, a Žarko je sve goste dočekivao širom raširenih ruku, onim rasponom od 226 santimetara… Bio je i ostao ljudina, za sva vremena.

Nije krio koliko je ponosan na svoje igračke uspehe i na decu, dva sina i kćerku. A kada je reč o sportskim podvizima, isticao je da mu je najdraži onaj sa početka karijere, kada je u Brindiziju na turniru talenata proglašen za najboljeg igrača. Sve trofeje je poklanjao majci, koja je, svojevremeno, za tu namenu kupila lepu vitrinu. Svi ti pehari su i dan, danas, tamo u Zeti. Žaro je planirao da se pod stare dane vrati u rodni kraj i druži sa tim uspomenama. Ali, nije ga poslužilo zdravlje…

„Za 18, 19 godina profesionalnog bavljenja sportom, treniranja dva puta dnevno, na svakom treningu sam imao 600 do 700 skokova i kad sve to pomnožiš to je preko 11 miliona skokova. Zato me ne čude povrede i posledice po zdravlje. Pa, 11 hiljada puta kad se okrene radilica u motoru menjaju se hilzne, karike i tome slično“, govorio je slikovito Žarko.

I danas, kada bi ovaj sjajni čovek napunio 75 godina, naviru sećanja na ljudsku gromadu. I sećanja na njegova sećanja o tužnom detinjstvu, kada je zbog siromaštva kao dečak po celu noć bdeo na Skadarskom jezeru, loveći ribu, da bi ujutro išao vozom u školu i tamo zaspao na času… Žarko Knežević, dobroćudni div, gorštak iz crnogorske ravnice…