Evroliga uveliko grabi drugom polovinom ligaškog dela. Kao ne hajući za poluprivatna šaputanja NBA, FIBA i pojedinih klupskih uprava, inače viđenih, višedecenijskih učesnika najkvalitetnijeg takmičenja. Šta će biti, biće. Primarno gledamo naša košarkaška posla kroz sastave najboljih klubova, refleksiju na reprezentaciju, položaj mladih igrača, (bes)korisnost regionalne i nacionalne lige.

Ništa nije od juče, niti se posledice mogu osetiti preko noći. U dresovima Crvene zvezde i Partizana, sve je manje domaćih igrača (i relevantnog učinka), kao uostalom i kod većine evroligaša. Naravno, najviše boli svoje u sportu kojim se toliko ponosimo. Klizimo nizbrdo ako na umu imamo bazu i sistem.

„Mi smo sami sebe uveli u veliki problem, prihvatajući sve, bez previše razmišljanja, po principu „modernosti“. Od frizura, tetovaža, a ne zna se zbog čega. Kada pogledate Real i Barselonu, još u redu. U toj kombinaciji, uvek sa strancima, mada imaju kao lidera uglavnom nekog važnog Španca. Ali, oni imaju veliku ligu, digli su i drugi rang nacionalnog takmičenja, kupuju i mladost, koju naturalizuju kao nekada Nikolu Mirotića i, razmišljaju da te mlade razvijaju u nacionalnim ligama. Dok kod nas, u Košarkaškoj ligi Srbije, u velikom broju slučajeva, stranci su lideri. Svi traže strano pojačanje da bi bili prvi u KLS. A kada se završi, šta su osvojili, Kup kralja Gustava,“ startuje bez pardona Željko Lukajić u razgovoru za Sport klub.

NAJČITANIJE NA SAJTU SPORRT KLUBA

Arina o starcu Novaku i ostalima: Da dobijem dete, pa se vraćam

Hala u Minhenu protiv Hapoela poluprazna?

Zvezda na Dinamo? Moguć istorijski sudar! Evo i kako…

Ne da se iskusni stručnjak ni na opasku da je sada u KLS mnogo manje stranaca nego pre tri, četiri godine.

„Gledam liderstvo, doprinos, ko daje te koševe. Evo Dinamik, na primer, bore se u donjem delu, dok im je glavni Amerikanac da rešava te probleme, pa i lider Zlatibor. Imaju trojicu koji su ‘zalutali’ u Čajetinu. Nije im bilo lako objasniti kako se tamo dolazi. Pa, koliko talentovane dece u Novom Sadu, kao i u celoj vojvođanskoj regiji, koja je, ne tako davno, izbacila najveći broj vrhunskih, reprezentativnih igrača, i kada smo se raspali, a i u vreme SRJ, SCG…Osim Nenada Krstića, svi ostali visoki srpski igrači, poslednjih 20-ak i kusur godina, došli su sa prostora severnije od Beograda – Željko Rebrača, Dejan Koturović, Darko Miličić, Nikola Milutinov… A sada je u KK Vojvodini najbolji strelac bugarski internacionalac (Aleksandar Stoimenov, 2001. godište, bek), pa neki koji je prošle sezone igrao kod mene u rumunskom Ploeštiju (Demarkus Staki). Mene ne može da čuva, iako mi je ostalo samo ‘s’ od nadimka Struja.“

Koloritan rečnik nekadašnjeg trenera Partizana, PAOK, Hemofarma, Igokee, Spartaka, Džokera, da spomenemo samo deo karijere, nije ksenofobična epizoda.

„Nije ovo priča protiv stranaca, naprotiv. Prvi sam da se dovede (strano) pojačanje za kvalitet više, da bude primer i motiv na treningu za ostale. Hoćeš da igraš, pa pobedi njega… To su jedini principi, kvalitet. Pominjem one koje sam trenirao.“

Stalno pokriće večitih za angažovanje sve više stranaca je jurenje rezultata u zatrpanom evroligaškom rasporedu, bez vremena i strpljenja da se istrpe mlade domaće snage. Pitanje je i koliko uopšte imaju onih, koji bi konkurisali za mesto u prvom timu. Sve liči na začarani krug, a ceh može da plati nacionalna selekcija u bliskoj budućnosti.

„Nije alibi, ali nemaju ni Partizan, ni Zvezda, vremena za trening. Danas su u Minhenu, Bolonji, prekosutra negde u regionu zbog ABA lige i tako veći deo sezone. A mladog moraš da treniraš, kao i način da ga guraš u vatru. Imao sam svoju filozofiju kada mi kažu: ‘Daj ga, mlad je, ma ne dam ga…’ Kada ga konačno gurnem, ima odgovornost kao najstariji. Pojedi saigrača na treningu i, hajde, jedva te čekam u prvom timu. Da je samo do krštenice, pa da idemo u porodilište i čekamo. Razumem evroligašku situaciju večitih, ali im poručujem – nađite način. Napravite svoje škole, filozofiju na koje ćete moći da balansirate kao Real Madrid ili Barselona. Svi imaju neke mlade timove, nekoga dovode, nešto rade… A mi? Sve smo to ukinuli, manje, više. Pa, Partizan je, pre 15-ak godina, u vreme postojanja Hemofarma, da ne spominjem imena, prvi to uradio sa obrazloženjem da je držanje juniora skupo (‘lakše ćemo platiti obeštećenje kada ga ugledamo’). Neki su vodili računa o svakom dinaru, pa bio skup smeštaj, hrana, treninzi sa klincima… U međuvremenu, uglancali smo dvorane solidno po Srbiji, ali su sve praznije.“

Jednom dnevno ravno ubistvu

„Danas su svi ‘moderni’, duži trening, jednom dnevno, sve je oročeno nekim pravilima ‘zaštite’, a nema toliko veze sa korisnošću. Držim se onoga što me je naučio prof Alakesandar Nikolić kada sam stigao u Partizan. Rekao mi je: ‘Nemoj slučajno da radiš po šest sati kako ste vi Bosanci naučili. Siđete u ‘rudnik’, pa ubiste, svi postadoše invalidi.’ Kao što je individualno samo 45 minuta, ali super maksimalno. Jedino će se primiti ako se radi kao na utakmici. Neprekidno tri sata, čovek se zamori, ne radi na isti način. Posebno kod uvežbavanja šuta, koji mora uvek biti isti i, identičan situaciji i meču. A ne šutnuo sam 300 i, ubacio, kako. Stojiš u mestu i bude skor 20-20, daj na utakmici, pa tamo si pod pritiskom… To su situacije za koje je potrebno vreme i da te neko sačeka (na treningu) da to izbrusiš.“

Ima li svetla na kraju tunela?

„Ima izlaza zato što sigurno imamo talenata. Deca i dalje veoma vole loptu uprkos silnom napadu tehnike, imaju ambiciju, kao što i dalje vide izlaz i svoj život preko sporta odnosno košarke ne preko nauke, ovde, u Srbiji. Samo da sednemo i kažemo: ‘Ljudi, kojim ćemo putem dalje.’ Eto, objasnite mi svrsishodnost ABA lige. Zbog čega, koliko to košta, da li klubovi dobijaju neki milion, da li su ovi iz Evrope rekli – ako ne igrate regionalnu ligu, nećete igrati kod nas… Čekajte, moramo jednom izneti svoj stav, reći i uporediti se… Nekada je litvanski Žalgiris dobio stalno mesto u Evroligi, ne srpski klubovi. A veći smo kilometražom, a i narodom…“

Da li je izlaz KLS sa svim našim klubovima, bez ABA, ideja koju je predstavio Nebojša Čović, predsednik KSS, prošlog jula. Ali, relevantni faktori ćute kao da se bojkotuje onaj ko je predložio…

„Svi hoće da budu veliki. Mogao bi Željko Obradović da odigra neku ulogu, ali on je takva ličnost – sve će da uradi, ali nemoj da se bavi organizacionim stvarima, udara šakom o sto, da je ‘kapo nad kapoima.’ Sa Dudom (Ivkovićem, prim aut) bilo je drugačije. Kada bi došao u Sazonovu 83, zatvaraju se vrata. Pored trenerske veličine, voleo je ovaj sport i svoju zemlju. Znate koliko je njih rasterao, pa i iz trenerske organizacije… Kada uđe, leti perje. Neko mora da dođe i kaže – Šta ti, predsedniče, pričaš o organizaciji? Jesi li inženjer, prvi čovek Saveza, donesi pare. Ne mogu da shvatim kada kaže: ‘Toliko se bavim košarkom, da sa svakim ravnopravno mogu da raspravljam…’ Čekaj, ja sam uradio dva miliona treninga, a ti nisi pogledao ni jedan odsto. On bi kao predsednik trebalo da okupi struku, razgovara, da vidimo ideje…“

Kako smo preživeli…

„Mi smo u embargu preživeli, pa postali evropski prvaci 1995. Ali smo bežali preko granice i radili sa reprezentativnim kandidatima. Ponosan sam jer sam jedan od tih i ja. Duda mi je davao zadatke, pa sam vodio najtalentovaniju generaciju do 22 godine, zaključavali se po Atini, igrali trening utakmice kod naših prijatelja Grka. I on posle toga nastavio da radi, kao da će odmah biti SP, samo da nemamo vakum. Razmišljao je, jednom će nas otvoriti, a šta ćemo onda ako se nismo spremili, samo treniraj…“

„Još ima iskusnih…“

Kada već pominjete struku, ima li Srbija kvalitetnih ljudi za svojevrsnu viziju, bez obaveze da sve bude u formi Stručnog saveta, koji je ukinut još pre deceniju i po?

„Mislim da još uvek ima iskusnih, onih koju su rasli sa tom košarkom na način da nam prva misao nije bila gde ću i koliki je ugovor. Već smo bili zahvalni šta nam je ta košarka dala. Pa tu su Željko (Obradović), Dule (Vujošević), Boža (Maljković), Kari (Pešić), ima nas… Trebalo bi uključiti i te mlade (uslovno) rečeno, Saša (Đorđević, Obradović), Džile (Džikić). Sedne nas 15-ak, svako kaže nešto, iznese mišljenje, ovo mi se (ne) sviđa, glasam za to… Nije to nemoguća misija.“

Možda je ipak, lakše evroligaškim kolosekom, bar u vremenu sadašnjem. A iz kola u kolo, od meča do meča, svelo se na šut, šut i samo šut sa distance, pa još u uvodnim sekundama napada i, neko polaganje.

„Ne dopada mi se, ali je takvo takmičenje, brzo, puno utakmica. Nemaš vremena za neki rad, a odgovornost strašna. Onda je to sve ‘već viđeno’. Samo je dilema koga će da napadnu u nekom napadu. Bira se ko je najslabiji u odbrani, onda se zove tim sa strane, dva dole, izvlačiš tog igrača, pa ko je jači individualno da to reši. Šuteri su se stvarno digli, pogledajte odakle poentiraju, tela su fizički napredovala, ali… Uživam samo u nekim situacijama. Ponekad me Olimpijakos podseti na lepu igru, lopta šeta, nema više od dva driblinga. A moj Partizan, dobili su Bajern zato što nije igrao Dvejn Vašington, a rival nije mogao skoro ništa da pogodi. Videli ste četvrtine, samo u drugoj su prebacili više od 20 poena, i jedni , i drugi… Ali nije bilo onog, jedan uzme loptu, pa ‘pik, pik’ dok ne vidi može li ili ne da završi, pa je onda baci. Zvezda je prošle sezone imala dobre nalete, neke lepote. Dok je bio Luka Mitrović, znao je centarski izvući, pa iza leđa doda, nađeš neku mekoću. I ono što mene razočarava, sve je to taktički, jako se sporo rešava u situaciji tranzicije, slični napadi… Znači, koga će napasti, na koji način i ko je dominantniji sa snagom, taj prolazi. Ono što su Amerikanci nekada imali na koledžu, nije bezveze. Malo duži napad, raznolikost odbrane… Da se razvije razmišljanje.“

Najbolja akcija na svetu

„Duda Ivković je bio kapacitet organizacije i zafrkancije. Piva njegov brat – maštar, veliki trener. Osvojio je samo jedno prvenstvo Jugoslavije sa Radničkim, ali je jedino po njemu, košarka dobila ime i prezime – ‘romatičari’. Kada god je bio oduševljen kako mi igra ekipa, znao je da kaže: ‘Bato, ševa, ševa, pa kanarinac.’ Bio je srećan kada izmisliš koš. Držao sam se toga, moja filozofija u napadu – iz organizacije u improvizaciju. Odbrana je matematika, nema improvizacije. Igrač kaže: ‘Malo je falilo da presečem,’ a ispadne. Ima pravo da preseče, ako uspe – bravo. Ako ispadne, ne vraćaj se, pravac klupa. Znate šta je profesor Nikolić odgovorio, kada su ga pitali na nekom seminaru, čuj tog pitanja, koja je najbolja akcija na svetu. Pomislili smo, ako poludi, sve će nas izbaciti zbog te budale. A on će: ‘Najbolja akcija, pa ona kada dodaš igraču koji je sam.‘“

Zašto je Evroliga postala toliko uniformisana, a toliko malo trenerskog pečata?

„Stranci Amerikanci, doneli su svoju filozofiju. Osobenost trenera, ma kakvi, jer se od mnogih uprava verovatno čuje: ‘Ovo smo ti kupili, ne budeš li prvi, letiš…’ Ne možeš da napraviš svoju selekciju igrača da bi zamirisao tvoj rezultat odnosno bio prepoznatljiv. Nervira me i što nema discipline u defanzivni. Igrači su mekši, nema tuče, što bih rekao, lepi su kada izađu na Štrand. A nema ko ne može da igra odbranu, samo je pitanje hoćeš, ili nećeš,“ završava Lukajić.

Lukajić o drugim temama…

Ne pomažu ni naj glumci

„Pogledajte broj gledalaca u Košarkaškoj ligi Srbije, nemaju šta da gledaju. Sve se vrti u krug, pa šest klubova promeni ‘četvorke’, 40-godišnjaci, manje, više. Neki Ivan Smiljanić u Zlatiboru, Aleksa Čabrilo u Tamišu, Miloš Grubor u Hercegovcu… To je dosadno. Uvek sam slikovito objašnjavao šta znači nova faca svake godine. Ne možeš da gledaš stalno jednu predstavu sa istim glumcima, pa bili i najbolji na svetu. Da se promene glumci, pa da vidim razliku u pomenutoj predstavi.“

Voli li ga predsednik

„Kada sam bio mlad imao sam sjajne mentore. Danas deca i ne pitaju šta misliš, šta bi bilo… Prvo im je pitanje: Voli li ga predsednik i u obrnutom smeru. Mene su učili – šta će najpre zafaliti u reprezentaciji na način da neko najbrže stigne u nacionalni tim. Traži i guraj da bi napravio igrača, sve ima cilj. Nekoga ćeš prodati, ma pisaće se kasnije da si nešto uradio za klub ili reprezentaciju.“

Na evroligaškim parketima…