Tokom profesionalne trenerske karijere, koja u ovom momentu broji preko trideset sezona, kao prvi trener najvišeg mogućeg evropskog nivoa, Željko Obradović, po prvi put u svom životu, nije završio sezonu s timom kojim je istu i započeo.

Čak i bez dublje analize, pa i ako se situacija posmatra van strogo košarkaškog konteksta, jasno je da je trener Obradović svoj posao obavljao na vrhunskom nivou još od 1991. godine, kada je prvi put, kao glavni trener, seo na klupu upravo Partizana i odveo ga do prve i jedine titule prvaka Evrope. Gledano samo kroz tu činjenicu, čak i slučajnom posmatraču postaje jasno da je nešto duboko pogrešno i trulo iznutra kada trener takvog renomea podnese ostavku i ode usred sezone – prvi i jedini put u karijeri – i to baš iz svog kluba, iz svog Partizana.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Partizan je (izgleda) našao Obradovićevog naslednika!

Sprema se promena: Zvezda vraća Dejana Stankovića

Avramović o Željkovim „univerzalnim vojnicima“ u Partizanu

Odgovor Čovića na tekst Sport kluba: Nušić u Sazonovoj 83

Trener Obradović je (donekle) obrazložio svoj pogled na situaciju i razloge koji su ga doveli do odluke da se povuče sa klupe svog tima. Ne ulazeći u pojedinačne događaje, prosto rečeno, uprava crno-belih, predvođena predsednikom Ostojom Mijailovićem, nije smela da dozvoli situaciji da eskalira do tačke u kojoj Obradoviću ovakav čin uopšte pada na pamet. Iako sezona nije počela u skladu s očekivanjima, trebalo je što pre shvatiti da je krucijalan cilj ove godine da se Željku pruži puna, bezuslovna podrška i da se sezona završi s njim tamo gde mu je i mesto – na klupi Partizana.

U zavisnosti od rezultata, strukture uprave i želja svih uključenih strana, bilo bi poštenije i časnije da se pitanje trenera otvora onda kada mu je za to i vreme – tokom leta. Partizan nije sebi smeo da dozvoli da se oprosti (makar u ovom trenutku) od figure, legende kao što je Obradović na ovaj način. Kako god da se okrene.

Sasvim je moguće da je predsednik košarkaškog kluba Partizan bio u pravu kada je, navodno, rekao da će navijači i simpatizeri kluba nakon nekoliko pobeda zaboraviti neugodnu i neprijatnu situaciju i nastaviti da bodre svoj klub – što je sasvim logično, očekivano, pa čak i zdravo na neki način. Nakon dve pobede pod komandom pomoćnog trenera Mirka Ocokoljića, Partizan će ugostiti Crvenu zvezdu, i teško je poverovati da navijači crno-belih neće svim srcem podržati svoj tim tokom večitog derbija na evropskoj pozornici. U tom smislu, sezona svakako ide dalje pa ide dalje, i besmisleno je i suludo očekivati od navijača Partizana da se suzdržavaju od podrške svom klub – ma koliko bili nezadovoljni odlaskom Obradovića. Sa te strane, možda će se zaista na trenutak i zaboraviti način na koji je ubedljivo najbolji evropski trener svih vremena napustio Partizan, ali neispravno ostaje neispravno – zaboravilo se to ili ne.

Sa druge strane, takav je trenerski posao – često nemilosrdan i kompleksniji od same taktike, odnosno onoga što se vidi sa tribina ili ekrana. Željkov najveći adut kroz karijeru je, sasvim logično, bio konačni proizvod koji je nudio – vrhunska košarka koju je stavljao na parket gde god da ga je put poneo. A sada, u Partizanu, kada taj prozivod, iz bilo kog razloga, više nije izgledao tako superiorno, otvorila su se vrata osnovanim, ali pretežno mnogo više neosnovanim kritikama, pojavama raznih individua koja na sve strane nude svoja i ne-toliko-stručna mišljenja, a onda i prisustvom mnogih ambicioznih, a najčešće nedovoljno kompetentnih koji pokušavaju da kroz ovakve lične i kolektivne krize poprave sopstvene pozicije i ostvare neke individualne ciljeve.

Drugim rečima, kada pobede izostanu, kada se na (dugom) putu pojave jake turbulencije, a kada sva posada nije ujedinjena, onda se ceo kolektiv izloži ozbiljnim udarima i pokušajima rušenja jedne – do tada prilično snažne – sportske konstrukcije i strukture. Tiho, skoro pa neprimetno, kap po kap, šav po šav, korak po korak – do određenog trenutka kada dođe do kulminacije tih naizgled sitnih neslaganja i incidenata koji neminovno dovode do Velikog Pada. Na mikro-nivou, u drugim sredinama širom sveta to se često i dešava u klupskoj košarci, ali šta je iznenađujuće, maltene do nivoa kolektivnog šoka, jeste da se to može dogoditi čak i ako ste osvojili Evroligu devet puta, čak iako ste ostvarili najneverovatniju moguću sinergiju sa svojim navijačima, odnosno čak i ako vam je ime Željko Obradović.

U normalnim okolnostima, sport, a u okviru toga i košarka je jednostavna društvena pojava – na kraju dana svedena na procenat pobeda i poraza. Strogo košarkaški, tehničko-taktički gledano, postojale su stvari koje su se, objektivno, mogle zameriti Željku Obradoviću u prethodne dve sezone: od neobičnih rotacija, preko veoma upitnog skautinga igrača, do paradoksalnih odstupanja od ofanzivnih i defanzivnih principa i tendencija igre koje je upravo on postavljao i definisao kroz svoju karijeru u evropskoj košarci, a koje su svi ostali treneri potom od njega usvajali i dalje razvijali. Gledajući sa te strane, razlaz trenera i kluba koji se nalazi u krizi i rezultata i igre deluje kao prirodan rasplet događaja.

Međutim, u ovom slučaju nije bilo reči o normalnim sportskim i košarkaškim okolnostima. Željkov povratak u Partizan i njegov uticaj na kulturu i razvoj kluba, kao i na srpsku košarku u celini, nisu se mogli svesti na meru odnosa pobeda i poraza – iako je ovih prvih svakako bilo daleko više. Za početak, trener Obradović je crno-belima svojim imenom i reputacijom praktično obezbedio učešće u Evroligi, iako to mesto u najelitnijem evropskom takmičenju Partizan godinama nije mogao da izbori rezultatom. Istovremeno, nema sumnje da je svojim prisustvom i prepoznatljivom energijom privukao sponzore, igrače, a najvažnije od svega i navijače – koji su protekle tri godine svako Evroligaško veče punili halu i kreirali jednu od najdinamičnijih košarkaških atmosfera u svetu. Utakmica Partizana je postala regionalna i evropska atrakcija na nivou kulturnog događaja koji se ne sme propustiti – najviše zahvaljujući treneru Obradoviću.

Drugim rečima, od kada je započeo drugi mandat na klupi Partizana, bilo je raznih uspona i padova po različitim smerovima košarkaškog funkcionisanja jednog tima, ali manjka poštovanja, ljubavi i poverenja nije falilo, a onda kada je došlo vreme da se iznova dokaže i učvrsti ta vanvremenska, skoro pa epska relacija – isuviše je lako došlo do njene totalne rupture i loma.

U svakom slučaju, iako je velika većina Srbije izrazito radoznala po pitanju toga šta se tačno dogodilo iza zatvorenih vrata, čini se kao da je odgovor jasan – desilo se ono što se dešava isuviše često na ovim prostorima. Uprava crno-belih, pa onda i pojedini igrači, a iz neke šire perspektive i politika koja neminovno ima uticaj na odluke večitih rivala – svi oni savršeno dobro znaju šta rade, ali nažalost ne i šta čine.