Postoji vreme radovanja i vreme tugovanja, vreme setve i vreme žetve, vreme građenja i vreme rušenja, vreme rađanja i vreme umiranja, ali problem je što čovek ne nikada zna šta će mu zapasti. Šesdesete, sedamdesete, osamdesete su bile doba sreće i napredovanja. Tada su znanje i ideali bili na ceni, a čast se dokazivala svakodnevno. Fudbal je bio zaštitni znak tog vremena, a jugoslovenska liga je po svim kriterijima bila među pet najkvalitetnijih u Evropi, a nisu retki oni koji tvrde čak među prve tri.

Svaki fudbaler, koji je igrao tih godina imao je nešto po čemu ga je publika upamtila. Neko je imao dribling, snažan šut, sjajan pas, izvanredan skok, mačji refleks, lucidnost, blistavu tehniku, spretnu završnicu. Tako su i kvalifikovani u razredne grupe: majstori, golgeteri, grubijani, šegrti, baletani… Ukus je bio isti i istančan. Publiku nikada i nigde ne možeš da prevariš. Ovaj put ćemo se prisetiti takozvanih grubijana, onih su bili zaduženi za „štemanje” rivalovih nogu.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Partizan i Zvezda troše više od cele jedne države!

Milinković-Savići ne žele da igraju za Srbiju

SK: Na Zvezdin rođendan ne dolaze Dejo, Piksi, Vidić…

Protiv ovoga se Novak bori: Ružan potez Indijan Velsa

Svaki tim u ligi je imao nekog igrača koji je bio specijalizovan za prljave poslove, drugim rečima morao je po svaku cenu da zaustavi najboljeg protivničkog igrača. Džajiću, Šestiću, Sliškoviću, Sušiću verovatno i sada svaka „koska” reaguje na vremensku promenu, a cevanice bride od startova iz vremena kada su aktivno igrali.

Atanas Mečkarov, Vaso Rutonjski, Velija Bećirspahić, Đorđe Serpak, Jerko Tipurić… Za ovog poslednjeg je Ivan Tomić imao izreku „Sikirica iz Konjica”. Nimalo nežan nije bio ni Milivoje Bračun za kojeg je smislio stih: „Teško onom koga Bračun uzme pod svoj račun”. Za njih jednostavno, nisu važile Ženevske konvencije ratovanja. U njihovoj igri nije bilo ni malo lepote, ali su ostali „upamćeni od Vardara pa do Triglava”. Rivali su pred njima „dršćali” kao pihtija.

Oktobar 1974. godine je kršnom Jusufu Hatuniću prelomio život. Ni o kome se nije toliko pisalo kao o ovom korpuletnom momku, kao od stene odvaljenom, nekadašnjem igraču Slobode, Partizana i reprezentativcu Jugoslavije. Tog devetog dana desetog meseca Musa je, kako su ga zvali, na stadionu JNA slomio nogu Zoranu Raciću, talentovanom igraču Partizana.

Šta je sve istrpeo Hatunić. Pisali su da je namerno to uradio, da je „bosanska seljačina”, da ga treba diskvalifikovati, a on se jadnik kleo i u oca i u majku i u sve na svetu da to nije namerno učinio, već da je sve posledica sirove snage i mase od koje su svi rivali zazirali. Visok 185 i težak skoro 90 kilograma, jednostavno je bio prejak za to vreme.

„Grobari” su mu sve oprostili. Dve godine kasnije je prešao u Partizan i postao ljubimac navijača. Umro je mlad u 41. godini i niko ne zna da li su mu sve uvrede koje je doživljavao skratile život. Musa je, kažu svi koji su ga poznavali, bio dobrica, srca junačkog duše devojačke, uvek spreman za zezanje, šalu, da pomogne kome treba. I dan danas je ostalo nejasno zašto je sudija čuvene utakmice Jugoslavija – Španija, na kojoj je Huanito pogođen flašom u glavu, poništio gol Hatunića postignut sa 60 i kusur metara.

Dok je bio u Slobodi Hatunić je zajedno sa Avdičevićem i Alibegovićem je činio granitni trio. Bila je to soliterska odbrana. Njih trojicu je retko ko mogao da prođe, a kada bi neko završio utakmicu sa nekom modricom, ogrebotinom, mogao je da računa da je imao sreće u životu.

U Zvezdinoj zlatnog generaciji iz Barija za najbolje protivničke igrače je bio zadužen Ilija Najdoski. Sam nadimak „Ilija gomovnik” dovoljno govori o njegovom načinu igre. Britkim startovima je saigračima ulivao samopouzdanje, a protivničkim uterivao strah jer je posle duela sa njim retko koji rival ostajao na nogama. Pre nego je došao u Beograd još u Vardaru su ga zvali „Tabadžija”. On je radio teži deo posla, a Mile Belodedić je bez teškoća zaustavljao ako bi neko prešao Iliju.

Ni Zoran Banković nije kroz život prošao kao svetogorski kaluđer. Počeo je u Dubočici, a zatim je igrao u Vardaru, Radničkom iz Niša, OFK Beogradu. U zenitu karijere je nosio dres Crvene zvezde. Bio je britka sablja. Korpulentan, srčan, uvek maksimalno spreman, snažan, sa lakoćom je dobijao sve duele, a kada bi se iznervirao od nekih njegovih startova dizala se kosa na glavi. On su bio „čistač” odbrane u pravom smislu reči. Čistio je sve pred sobom.

Odbrana Sarajeva se godinama nije mogla zamisliti bez Nihada Milaka, popularnog Miće. Uvek natmuren kao Sokrat. Za razliku od Hatunića, Milak je bio nizak, nabijen, stamen, ličio je na mali poštanski sef u nekoj varoši gde se čuvaju sve pare. Na Koševu se dešavalo da čak i navijači Sarajeva zažmure kada Mićo „ukliže”.

Kada je bilo sunčano vreme i Sarajevo igra u dresovima na „ve” izrez i kratkih rukava, pa se ispod majice pojave guste, podugačke dlake, to je Milaku davalo još strašniji izgled. Navijači Željezničara su mu „tepali” „vukodlak sa Koševa”. Lopta je mogla da prođe, ali igrač na nogama nikako. Od njegovih startova su strepeli svi rivali. Van terena je bio poznat po tome da je oženio sestru Safeta i Seada Sušića.

Veselin Đurasović ili Jazo kako su ga Mostarci zvali duže od jedne decenije je bio Veležov štoper, najčešće u tandemu sa Vladimirom Dadom Matijevićem. Kod njega je važilo pravilo „ko leži taj ne beži”. Koga je Jazo čuvao taj se nije baš naigrao. Celu karijeru je igrao samo za „Rođene”, a za navijači su za njega tvrdili da ima srce veće od Veleža. Treneri su menjali, ali je Jazo bio konstanta u prvih 11.

U današnje vreme se pokriva teren, a nekad su se pokrivali igrači. Bilo je daleko više kontaktna nego danas. Sada se asovi zaštićeni, a žuti karton se dobija i za mrki pogled. Nekada se nije dobijao ni crveni čak ni za slomljenu nogu. Zato je i bilo daleko više beskompromisnih fudbalera u koje spadaju pobrojani žestoki momci nekadašnje jugoslovenske lige.

Većinu od pomenutih igrača protivnički navijači su pogrdno zvali „mesari”. Njihov osnovni zadatak je bio da protivničkim napadačima „dišu za vrat” i stalno ih podsećaju da su im oni u blizini. Za sve fudbalere spomenute u ovom tekstu se moglo reći da su uvek bez trunke razmišljanja stvaljali glavu na rivalovu kopačku kao da je tuđa. Nisu štedeli protivnika, ali bogami ni sebe. Bili su borci velikog srca. Svaku utakmicu su igrali kao da im je poslednja i zbog toga su ih svi poštovali. Zato si i ostali upamćeni.

Sve prolazi. Decenije minuše od tad. Vreme briše sve osim onog što nije zapisano. Ovi redovi su spomenik jednoj kvalitetnoj ligi koja je većini ostala u lepoj uspomeni. Na stadionima smo proveli mladost bez tuge i gneva. U odnosu na sadašnju ligu sve deluje kao lep san.