Pre 44 godine, 14. oktobra 1978. košarkaši Jugoslavije su pobedom nad reprezentacijom Sovjetskog Saveza (82:81) u finalu osmog po redu Svetskog prvenstva održanog u Manili po drugi put postali šampioni naše planete.

Trijumf na planeteranoj smotri amaterske svetske košarke u glavnom gradu Filipina bio je do tada najveći uspeh generacije koja se prethodno tri puta uzastopno (1973, 1975, 1977) pela na evropski tron i osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Montrealu (1976). Tu generaciju su predvodili Kićanović, Dalipagić, Slavnić, Jerkov, ali se u nju, iako po godinama i reprezentativnom stažu stariji, sjajno uklopio Krešimir Ćosić, kao jedini preostali “zlatni dečak” iz selekcije koja je osam godina ranije u Ljubljani donela ondašnjoj Titovoj državi prvu titulu šampiona sveta.

‘Plavi’ su Manili ostvarili impresivan bilans od deset pobeda u isto toliko odigranih utakmica. Put ka Olimpu im je olakšalo to što su Amerikanci na Filipine poslali znatno slabiju reprezentaciju nego četiri godine ranije u Portoriko, pa je našim košarkašima glavni rival na putu ka tituli bila selekcija Sovjetskog Saveza. Pobedili su je dva puta, što se prvi put desilo na nekom velikom takmičenju, ali znatno teže u finalnom duelu, koji je rešen tek nakon produžetaka. Jugoslovene je do zlata predvodio iskusni stručnjak profesor Aleksandar Nikolić, koji je na poslu selektora posle Igara u Montrealu nasledio Mirka Novosela i 1977. na Evropskom prvenstvu održanom u Belgiji nastavio kontinuitet dominacije selekcije sa Balkana na evropskoj sceni. ‘Profa’ je, kao konzervativni strogi stručnjak starog kova, bio manje otvoren za improvizacije u igri od svog prethodnika, ali je ipak našao zajednički jezik sa reprezentativcima, te ostvario zacrtani cilj. Da su asovi iz Juge briljirali na Filipinama, pokazuje i podatak da su se dvojica od njih Dražen Dalipagić i Dragan Kićanović našli u idealnoj petorci turnira (uz Oskara Šmita, Marsela de Souzu i Vladimira Tkačenka), a Praja je uz to proglašen najboljim igračem prvenstva i poneo epitet prvog strelca.

Zanimljivo je da je Jugoslavija bila jedina evropska zemlja koja je imala direktne TV prenose sa Filipina jer ostale nisu pristale na visoke cene prezentovanja ovog takmičenja koje su odredili domaćini. Malo je nedostajalo da se turnir na Filipinima uopšte ne održi pošto je strašni tajfun Dženi pretio Manili. Tajfun je, na kraju ipak, zaobišao prestonicu Filipina, pa su najbolje košarkaške reprezentacije sveta dobile priliku da se nadmeću u ovom gradu. U isto vreme kad i svetski košarkaški šampionat, na Filipinima – ali u drugom gradu Bagiju – igran je meč za titulu svetskog šampiona u šahu između branioca naslova Anatolija Karpova i tadašnjeg sovjetskog disidenta Viktora Korčnoja. Karpov je, nakon dugog i uzbudljivog odmeravanja snaga, sačuvao tron, a zatim otišao u Manilu da bodri svoje zemljake u finalnom susretu sa Jugoslovenima. Njegova podrška, ipak, nije pomogla ‘Zbornajoj komandi’ da odbrani titulu osvojenu 1974. u Portoriku.

Nikolić je na šampionat u Manilu poveo 12 igrača – Dražena Dalipagića, Dragana Kićanovića, Ratka Radovanovića, Petera Vilfana, Zorana Slavnića, Mirzu Delibašića, Branka Skročea, Krešimira Ćosića, Duju Krstulovića, Željka Jerkova, Rajka Žižića i Andru Knegu. Mirza Delibašić je zbog problema sa kičmom proveo veći deo turnira van parketa ali se, ipak, dovoljno oporavio da zaigra u završnim mečevima i tako da svoj doprinos osvajanju titule. Reprezentacije su bile podeljene u tri polufinalne grupe iz koje su dve prvoplasirane (pobednici sa prenesenim bodovima iz duela sa drugoplasiranim) otišle u finalnu grupu u kojoj su, bez prethodnog nastupa u eliminacionim nadmetanjima, pravo učešća stekli domaćin Filipini i svetski šampion Sovjetski Savez. Bilo je predviđeno da dve najbolje selekcije iz ove lige osmorice poslednjeg dana šampionata 14. oktobra ukrste koplja u borbi za svetski tron, dok su se trećeplasirana i četvrtoplasirana reprezentacija nadmetale za bronzana odličja.

Jugosloveni su takmičenje u A grupi započeli pobedom nad nedoraslim Senegalom (99:64). U drugom kolu je još ubedljivije savladana Južna Koreja (121:85), da bi u jedinom susretu za ozbiljnim protivnikom pred trostrukim uzastopnim prvacima Evrope poklekli i Kanađani – 105:95. I pored tri sigurne pobede selektor Nikolić je bio nezadovoljan “ležernom i neozbiljnom igrom” svojih izabranika, a posebno im je zamerao da su nedovoljno čvrsti u odbrani.

‘Plavi’ su dodali gas u narednoj fazi šampionata u kojoj su na startu lako pobedili selekciju domaćina sa 118:101. Najefikasiji kod pobednika bio je Dalipagić sa 31 poenom, a Nikolić na ovom susretu nijednom nije uzeo tajmaut. U narednom duelu protiv daleko jačeg protivnika Italijana pružena je znatno kvalitetnija igra i ostvarena impresivna pobeda – 108:76. Sve je praktično bilo rešeno na startu kada smo poveli sa 16:2, pri čemu su najveći doprinos “torpedovanju” selekcije sa Apenina dali Praja i Kića sa 29 i 21 postignutim poenom. Amerikanci, kao što je već rečeno na početku teksta, nisu na Filipine doveli kvalitetnu reprezentaciju, pa su košarkaši sa Balkana u meču u kome njihova pobeda nijednog trenutka nije doilazila u pitanje na kraju upisali nove bodove (100:93). Dalipagić je ponovo bio najefikasniji sa 28 poena, dok se Slavnić zaustavio na broju 16.

Nakon dana predaha usledio je veliki derbi sa Sovjetskim Savezom. Nikolić je u ovom nadmetanju glavnih pretendenata na tron taktički nadmudrio kolegu i imenjaka Aleksandra Gomeljskog. Ključni spoljni igrači ‘Zbornaje’ Sergej Bjelov (nije dao ni koš) i Miškin (ubacio samo šest poena) su bili potpuno odsečeni, pa se igra Sovjeta svodila na ubacivanje lopte pod koš centrima Tkačenku i Belostenjiju. To nije bilo dovoljno da se parira raspoloženom rivalu koji je vodio tokom cele utakmice, da bi na kraju na semaforu stajao rezultat – 105:92 za Jugoviće. Kićanović je pružio najbolju partiju na turniru i ubacio 34 poena, ali je njegov klupski drug iz Partizana još jednom na Filipinima bio efikasniji postigavši tri koša više.

Najneizvesniji meč u finalnoj grupi budući svetski prvaci su odigrali protiv Brazila. Selekcija iz najveće države Južne Amerike predvođena raspoloženim Oskarom Šmitom (ubacio 34 poena) je vodila većim delom meča, da bi u poslednja tri minuta utakmice ušla sa prednošću od četiri koša (81:77). Ipak, ‘Plavi’ su kad je bilo najvažnije zaigrali znatno bolje i poenima Ćosića, Kićanovića i Vilfana preokrenuli rezultat. Na kraju je ostvarana pobeda (91:87) koja je jugoslovenskoj reprezentaciji obezbedila nastup u velikom finalu. Zbog toga su u poslednjem kolu, u rezultatski nebitnom susretu sa Australijom na parketu uglavnom bili rezervisti. I bez ključnih igrača favorit je rutinskom igrom stigao do devete pobede na šampionatu (105:101), pa ga je od titule delila samo poslednja prepreka Sovjetski Savez, koji je u odlučujućem duelu za drugo mesto u grupi bio bolji od Brazilaca.

Tog 14. oktobra 1978. godine oko 18.000 gledalaca došlo je u dvoranu u Manili da posmatra finalni obračun košarkaških selekcija vodeće države tadašnjeg Istočnog bloka i prve zemlje Pokreta nesvrstanih. Nikolić je neočekivano u startnu petorku uvrstio Delibašića koji se oporavio od problema sa kičmom, a prvih 20 minuta je proteklo u ravnopravnoj igri, što pokazuje i konačni rezultat poluvremena – 41:41. Ni u nastavku ni jedna od reprezentacija nije uspevala da stekne neku veću prednost, pa se ušlo u dramatičnu završnicu. Nakon što je Kićanović u poslednjem minutu doneo minimalnu prednost ‘Plavima’ (73:71), Miškin je 13 sekundi pre isteka 40. minuta izjednačio rezultat. Mirza Delibašić je pokušao da iz skok šuta donese veliki trijumf Jugoslovenima, međutim lopta se odbila od obruča, što je utakmicu odvelo u produžetak. Već na početku dodatnih pet minuta igre gorostasni Tkačenko je načinio petu ličnu grešku i tako olakšao posao našim igračima. Poenima Kićanovića i Dalipagića smo u završnici došli do prednosti od pet poena (82:79), a Sovjeti su samo uspeli da u poslednjim trenucima ublaže bolan poraz (81:82).

Usledilo je veliko slavlje novih svetskih prvaka, kojima je čestitku uputio Josip Broz Tito, a a zatim, po njihovom povratku u zemlju, i priredio prijem za nove heroje SFRJ. Sovjetski selektor Gomeljski je pohvalio naše ključne igrače Dalipagića i Kićanovića ocenivši da su doneli i ključnu prevagu u finalu.

“Ono što su pokazali Dalipagić i Kićanović nisam video ni među američkim profesionalcima. Dalipagić je sigurno najbolji igrač na svetu, ne samo među amaterima. I pre finala sam tvrdio da su Jugosloveni u prednosti baš zbog njih dvojice”, rekao je Gomeljski.

Jugoslavija – SSSR 82:81 pp (73:73, 41:41)

Jugoslavija: Vilfan 6, Kićanović 17, Žižić 6, Knego, Jerkov 4, Skroče, Slavnić 4, Ćosić 6, Radovanović 10, Krstulović, Dalipagić 21, Delibašić 8

SSSR: Jeremnin 11, Belošev, Lopatov 10, Žarmuhamedov 6, Saljnikov 12, Edeško 4, S. Bjelov 10, Tkačenko 14, Miškin 10, Jovajša 2, Belostenji 2, Žigili.

Od podviga jugoslovenskih košarkaša u Manili prošlo je više od četiri decenije, neki (Ćosić, Delibašić, Žižić) od tadašnjih “zlatnih momaka” nisu više među živima, ali je ljudima starije generacije ostalo sećanje na ogromnu radost koju su izabranici Aleksandra Nikolića doneli stanovnicima tadašnje zemlje na brdovitom Balkanu. Sam Nikolić je nakon šampionata na Filipinima napustio selektorski posao, dok je “zlatna generacija” dve godine kasnije na Igrama u Moskvi kompletirala zbirku najsjajnijih odličja osvajanjem olimpijskog zlata. Poslednju treću titulu svetskih prvaka košarkaška reprezentacija SFRJ uzela je 1990. na Mundobasketu održanom u Argentini. U finalu je ponovo savladan Sovjetski Savez (92:75) u poslednjem velikom nadmetanju košarkaših supersila čije će države uskoro otići u istoriju.