Moka košarkaški kustos

Skener 30. okt 202410:51 7 komentara
Zoran Slavnić
Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Ovozemaljski životi su kvalifikacije za sticanje statusa legende. Zoran Moka Slavnić ih je prošao sa lakoćom. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je sva moguća zlata. Kakva je to karijera bila?

Velika. Trofejna. Zaokružena. Kada je svevišnji delio talenat više je puta stajao u red. Bogom dana harizma koja se ne stiče treningom, a ne da se ni naučiti. Svoj, jedinstven, neponovljiv. Originalna ličnost. Takvi se naprosto više ne rađaju.

Krajem četrdesetih prošlog veka 26. oktobra 1949. godine, u skromnom domu vozača mađarske ambasade Milivoja i domaćice Katarine Slavnić, u Ulici cara Lazara 11 u Beogradu se slavilo. Na svet je došao Zoran, posle starije sestre Ljiljane drugo čedo u porodici. Živo, radoznalo, vragolasto, današnjim rečnikom rečeno hiperaktivno dete. Kao klinac voleo je „Bitlse”, a posebno bubnjara Ringa Stara, zbog kojeg je maltretirao komšiluk vazdan lupajući po improvizovanim bubnjevima od dve šerpe i jednog lonca.

O MOKI SLAVNIĆU

Prvo zlato u Tivoliju, grofice precrtale Moku Slavnića

Šta mi imamo od toga… Moka, Jokić i Srbija

Moka bežao od „okova“, Kića nije pušio dva dana pre meča…

Zlatna sudbina zlatne družine

Moka za SK: Odakle ti ideja da me klinci ne prepoznaju?

Ipak, sport ga je magično privlačio. Detinjstvo je proveo na Kalemegdanu gde je jurckao za loptom. Neobuzdan, pun mladalačkog zanosa. Bio je šampion i u klikerima koje je igrao na mestu gde se sada nalazi bašta kafića „Pevac”. Celi život na Dorćolu u krugu „dvojke”.

U Cara Lazara sam živeo do 1963. kada sam se još više približio Kalemegdanu preselivši se u Parisku ulicu. Kalemegdan je bio kultno mesto. Tu su se igrale košarkaške, odbojkaške utakmice, ali su se održavale i čuvene igranke koje su ne retko završavale tučama. Od osam ujutro do osam uveče sam bio na Kalemegdanu. Obožavao sam sport, a oprobao sam se u čak 11 (odbojka, boks, atletika, rukomet, hokej…). Na većini sam bio na samo jednom treningu, a košarku sam počeo da treniram 1963. godine u Zvezdi, klubu kojeg sam beskrajno voleo. Moja škola „Braća Ribar” je povodom 25. maja Dana mladosti igrala na turniru na Kalemegdanu. Išao sam u sedmi razred. Kažu da nisam bio loš i posle turnira sam počeo da treniram – priseća se dečačkih dana Slavnić.

Sa 17 godina je debitovao za prvi tim Crvene zvezde. Patološki je voleo „crveno-bele”. Za deset sezona osvojio je dva prvenstva i tri kupa SFRJ. Bio je i član tima koji je 2. aprila 1974. u Udinama pobedio Zbrojovku 86:75 i jugoslovenskoj klupskoj košarci doneo prvi evropski trofej.

Takve utakmice se ne zaboravljaju. To je bio prvi evropski trofej, ne samo Zvezde već bilo kog jugoslovenskog kluba. Približili smo klupsku košarku Evropi, a uspeh je veći ako se zna da su u to vreme svi klubovi sa zapada imali strance uglavnom Amerikance. Kasnije su mnoge ekipe osvajale evropske trofeje, ali mi smo prvi dosanjali san – seća se Moka.

Asovi nisu napravljeni u teretani. Oni su sačinjeni od nečega što je duboko u njima – želje, sna, vizije. Spreman da u životu uvek reskira. Bio je i ostao po mnogima najveći Zvezdin as. Igrao je širom Evrope, ali je uvek ostao Zvezdin, bio je njen miljenik, grešnik, kritičar. U dva navrata iz inata je odlazio u redove večitog rivala. Ušao je u anale kao jedini čovek koji je i igrao, ali i bio trener Crvene zvezde i Partizana. Teško će to ikome poći za rukom.

Partizan je prema meni bio korektan, ali moje srce je uvek bilo u Zvezdi. Oba puta sam odlazio kod komšija čak i za lošije uslove koje sam u to vreme dobijao od drugih klubova – u dahu govori Zoran Slavnić.

Zoran Slavnić
KK Crvena zvezda

U Crvenoj zvezdi se afirmisao, ali planetarnu slavu je stekao u reprezentaciji sa kojom je dotakao zvezde. Duh, vic, „zezanje“ sa beogradskog betona je verno preneo na evropske i svetske parkete. Neustrašiva autentičnost. Njegovu improvizaciju, kreativnost, fintu, protivnički igrači i treneri nikako nisu mogli da „provale”. Bio je „spiritus movens” tog tima. Znali su da od njega polazi sve, da je mozak tima, ali uzalud. On je „određivao” da li će Kića ili Praja biti prvi strelac i MVP turnira. Stalno ih je „kljukao” loptama.

Košarka:

Kakva je sreća u životu roditi se u pravo vreme i biti u takvoj generaciji. Sa njima je bilo lako igrati i osvajati trofeje. Tim nije grupa građana, mora da ima hemiju, da zajedno diše. Ne znam, ali čisto sumnjam da će se u bilo kojem kolektivnom sportu pojaviti takva generacija, pa da čitava postava Ćosić, Dalipagić, Kićanović, Delibašić, Slavnić bude u Kući slavnih. To su bila srećna vremena – govori Moka.

Kolekcionar dragocenih metala. Dorćolski kustos košarke. Sa reprezentacijom osvojio tri evropska, svetsko i olimpijsko zlato, olimpijsko i svetsko srebro i evropsku bronzu. Na svakom od tih takmičenja je uradio neku čaroliju po kojoj je ostao upamćen. Basket gurmani širom sveta su ga dočekivali sa ovacijama. Na Evropskom prvenstvu u Beogradu (1975), iako je bio leđima okrenut košu, preko Brabendera probacio loptu kroz obruč. U Montrealu (1976) u poslednjoj sekundi postigao pobedonosni koš protiv Italije. Odbojka sa Kićanovićem iz Liježa (1977) je simbolični spomenik dominaciji vanserijske generacije.

Šta da kažem. Nikada se sa Kićom nisam dogovarao oko te odbojke. Sve je ispalo spontano pri kraju utakmice, kada je već bilo sigurno da ćemo odbraniti zlato osvojeno na prethodnim šampionatima u Barseloni i Beogradu – jasan je Moka.

Guliverimage/AP Photo

Kada žele da ga ospore dušebrižnici mu stavljaju na dušu da kao trener nije osvojio nijedan trofej. Kažu da se nije proslavio ni kao selektor, ali njemu je savest potpuno mirna. Nikada nije bio u raskoraku sa samim sobom. Svakog jutra, kada se brije, pita „onog u ogledalu”, je li zadovoljan sa „ovim, s druge strane”. I još nije dobio negativan odgovor. Nema čega da se stidi. Nesporno da kao trener nije osvajao trofeje, ali je u svakom klubu gde je radio iza sebe ostavljao igračko „zlato”. Ušao je u košarkaške almanahe i kao prvi selektor Srbije.

Gde posadim tu niču zlatne lale. To je moja lična karta i ponosan sam na sve te momke za čiju afirmaciju sam, bar se tako nadam, makar malo doprineo. Ne kažem da Dražen Petrović ne bi postao svetska klasa da mu je trener bio bilo ko, ali nisam siguran da bi ga neko stavio u prvu postavu u osmom razredu osnovne škole i dao mu zavidnu minutažu. Slično je bilo i sa Rađom, Kukočem, Đorđevićem, Sašom Obradovićem… Jednostavno „ubrzao” sam im karijeru verujući da će jednog dana postati svetske klase. Srećom nisam pogrešio. Kažu da sam kao selektor bio luzer, ali sam na Evropsko prvenstvo odveo devet debitanata. Hrabrost je najveća trenerska mudrost. Kod mene su prvi put zaigrali Teodosić, Veličković i Marković, koji su godinama bili uzdanice reprezentacije – ponosan je i na trenerski učinak Zoran Slavnić.

Procenitelji tuđih života, uzaludnici, psiholozi amateri, kažu da je sujetan „do bola”, težak za saradnju, da ne prihvata ničije savete, da je dežurni kritizer… Užasna zabluda. Moka je samo pravdoljubiv. Istovremeno i drag i komplikovano bandoglav. Za istinu će poginuti ako treba. Čovek sa stavom, bez dlake na jeziku. „Lajavac” stare škole, nikada se nije plašio istine i javno govori šta misli.

Guliverimage/imago/Claus Bergmann

Priča o Zoranu Slavniću je samo deo autentičnog mozaika o časti, vremenu, ljudima, belom gradu, zemlji. Legenda ostaje legenda, bez obzira na sav trud sedećih šminkera da umanje njegov učinak.

Slavnića kao čoveka ne morate da volite, ali se takvom asu morate pokloniti bez obzira jeste li ateista ili vernik. Kada je igrao činio je to bolje i sugestivnije od drugih. „Probisvet” na terenu, proneo je slavu jedne male marginalne zemlje na Balkanu. Ne voleti Slavnića znači ne razumeti se u košarku. Bez njega svaka priča o trofejnom sportu na ovim prostorima bi bila siromašnija.

Neki ljudi stare kao spomenik. Zoranu Slavniću, čuvenom Moki je danas 75. rođendan.

BONUS VIDEO

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare