Pre 59 godina, 23. jula 1963. u Beogradu, rođen je Slobodan Boba Živojinović, najbolji teniser Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka i prvi reket u istoriji belog sporta Srbije do pojave Novaka Đokovića. Živojinović je u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ napravio put od talentovanog klinca do tenisera koji je uvažavan od rivala i teniskih stručnjaka na svetskoj sceni, ali nikad nije uspeo – bar kad je singl u pitanju – da stigne do samog vrha, tačnije da nađe mesto na listi najboljih igrača toga vremena u ovom sportu.

U pojedinačnoj konkurenciji Bobin najbolji plasman na ATP listi bio je 19. mesto (1987. godine), dok je tokom gotovo 10 godina duge profesionalne karijere osvojio samo dva turnira – Hjuston (1986) i Sidnej (1988). Na Gren slemovima je dva puta izborio plasman u polufinale, 1985. ga je u Australiji u borbi za nastup u finalu zaustavio Vilander (3:0), da bi godinu dana kasnije u dramatičnom nadmetanju u Vimbldonu posle pet setova poklekao pred Lendlom. Mnogo uspešniji bio je u igri muških dublova, gde se 1986. zajedno sa partnerom Andresom Gomesom upisao među pobednike US Opena, a iste godine (8. septembra) – tokom koje je osvojio još dva turnira – poneo je epitet prvog na ATP listi u konkurenciji dublova.

Momak sa beogradske Karaburme je predvodio reprezentaciju Jugoslavije u takmičenju za Dejvid kup gde je, zajedno sa Orešarom, Pripićem, Ivaniševićem, stizao do polufinala, ali nikad do odlučujućeg meča za trofej “salatare”. Tokom tih godina ostvario je nekoliko zaista velikih pobeda u ovom nadmetanju, od kojih stariji ljubitelji tenisa verovatno najviše pamte ubedljivi trijumf Jugoslovena nad favoritima iz Francuske u beogradskom “Pioniru” 1985. godine kada su Živojinović i Prpić u pojedinačnim duelima položili na pleća Nou i Lekonta.

Bobin stil igre umnogome je određivala njegova visina (198 centimetara) i težina (92 kilograma). Živojinović je bio odličan server i obično forsirao servis-volej igru, a koristio je uspešno jednoručni bekhend. Bio je slabiji u dužim razmenama udaraca, što su protivnici koristili u sitaucijama kada tadašnji prvi reket Jugoslavije nije uspevao da nametne svoj stil igre i brzo dođe do poena.

Teniser iz Beograda je svojim rezultatima značajno doprineo popularizaciji belog sporta u SFRJ, koji u to vreme nije bio naročito atraktivan za naše široke narodne mase. Postao je i prava medijska zvezda, na šta je, pored njegovog izgleda i ponašanja, uticala i Bobina veza sa popularnom pevačicom Fahretom Jahić (Lepom Brenom) koja je 1991. krunisana brakom. Živojinović se družio sa tada jednim od najboljih tenisera sveta Borisom Bekerom, koga je nagovorio da sa njim 1987. odigra egzibicioni meč na prepunoj beogradskoj “Marakani”. Nakon što je 1992. godine, zbog problema sa leđima, otišao u igračku penziju, posvetio se biznisu. Najpre je otvorio generalno zastupništvo kompanije „Mercedes“ u Skoplju, da bi kasnije, zajedno sa suprugom Brenom i Sašom Popovićem, postao jedan od vlasnika Produkcijske kuće “Grand”. Ostao je i dalje vezan za svoj sport, pa je u periodu od 2002. do 2011. godine obavljao funkciju predsednika Teniskog saveza Srbije. Na toj dužnosti je doživeo da Đoković, Tipasrević i Troicki ostvare u decembru 2010.ono što njemu kao igraču nije pošlo za rukom – donesu Srbiji trofej namenjen pobedniku Dejvis kupa.

Junak naše priče je vrlo rano počeo da se bavi belim sportom. Roditelji su mu radili na održavanju terena u Teniskom klubu Crvena zvezda, gde je već u četvrtoj godini života uzeo reket u ruke. Kao osmogodišnjak je nastupio na prvom turniru, da bi sa dvanaest postao prvak Srbije, a zatim i Jugoslavije u pionirskim i juniorskim takmičenjima. Stekao je status jednog od najtalentovanijih juniora sveta, što, međutim, nije bila nikakva garancija da će uspeti da se dokaže i u seniorskoj profesionalnoj konkurenciji.

Prvi veći uspeh ostvario je 1981. kad je na turniru u Atini osvojio seniorsko Evropsko prvenstvo. Ipak, nije uspevao da se probije na veliku secenu sve dok 1984. nije zaigrao na turnirima u Americi. Naredne 1985. stekao je ime na svetskoj teniskoj pozornici. Najpre je u martu u Nansiju nastupio u svom prvom finalu ATP turnira, ali se nije upisao među pobednike pošto ga je, nakon velike borbe, savladao Tom Vilkison (6:4, 6:7, 7:9). Krajem te godine je ostvario sjajan rezultat na Gren slemu, pošto je na Australija Openu (turnir u Melburnu je održan od 25. novembra do 8. decembra) dogurao do polufinala.

U četvrtfinalu je odmerio snage sa velikim favoritom Džonom Mekinroom. Amerikanac je poveo sa 2:1 u setovima, ali je u četvrtom bio u zaostatku od dva poena (2:0) kada je zbog jedne sudijske odluke počeo da se raspravlja sa glavnim arbitrom. Njegov tada 22-godišnji rival iz Jugoslavije je neočekivanio reagovao na ovakav postupak velike prznice. Boba je otišao u ložu gde se, prekrsrtivši noge, poslužio sendvičem i vodom, što je dodatno iznerviralo prgavog teniskog asa poreklom iz Irske.

“Kada sam uhvatio ritam i počeo da vladam na terenu, Mekinro je to osetio i onda hteo malo da me ‘ohladi’. Mislio je da ću ja tu da stojim, dok će on će malo da ode kod sudije, nešto tobož da mu objasni. Međutim, shvatio sam šta je želeo. Poštujem Džona kao jednog od najboljih tenisera na svetu, ali sam odrastao na beogradskom asfaltu i nisam hteo da budem deo njegove predstave. Odmah sam se povukao sa terena. Bilo mi je super – dobijem stolicu, sednem i dignem noge, uzmem i sendvič. Neki Australijanac mi je dodao i šampanjac, ali sama mu se zahvalio jer sam morao da nastavim da igram meč”, objašnjavao je Živojinović detalje ovog “rata” sa Mekinroom.

Psihološko nadmudrivanje sa Jugoslovenom potpuno je slomilo Amerikanca koji, ne samo da je izgubio četvrti set, već u odlučujućem petom nije uzeo ni gem. Boba je tako izvojevao najveću pobedu u dotadašnjoj karijeri, ali nije mogao da preskoći sledeću prepreku – Šveđanina Matsa Vilandera. Budući veliki kritičar Novaka Đokovića je, nametnuvši svoj stil igre, stigao do cilja nakon samo tri odigrana seta (7:5, 6:1, 6:3), pa je tako propala prva prilika Slobodana Živojinovića da bude akter finala nekog Gren slem turnira.

Drugu, i, kako će se kasnije ispostaviti, poslednju dobio je već naredne 1986. godine u Vimbldonu, na travnatoj podlozi koja je najviše odgovarala njegovom stilu igre. Pošto je u četvrtfinalu pobedio Indijca Krišana (3:1), u polufinalu se suočio sa tada još uvek čehoslovačkim državljaninom Ivanom Lendlom, kome nastupi na travnatoj podlozi nikad nisu bili jača strana. U neizvesnom duelu koji je igran u pet setova (2:6, 7:6, 3:6, 7:6, 4:6) presudile su nijanse, a one su tog dane bile na strani čoveka koji će tokom karijere osvojiti osam Gren slem titula. Ali nijedan Vimbldon, pošto je Lendl nakon pobede nad Bobom, poklekao pred Borisom Bekerom, dok ga je 1987. u finalu londonskog turnira savladao Pet Keš.

Za Živojinovića je, i pored ove propuštene šanse, ta 1986. bila najuspešnija godina u igračkoj karijeri. U novembru je u Hjustonu, nakon pobede nad Skotom Dejvisom (6:1, 4:6, 6:3) uzeo svoj prvi ATP turnir u pojedinačnoj konkurenciji, dok je prethodno u avgustu na US Openu u Njujorku podigao pobednički pehar posle finalnog meča muških dublova. Boba i njegov partner Ekvadorac Andres Gomez su u odlučujućem susretu nakon pet setova (4:6, 6:3, 6:3, 4:6, 6:3) primorali na kapitulaciju švedski par Vilander – Nilstrom. Uz to, jugoslavenski teniser je svoju zbirku pehara u konkurenciji dublova, upotpunio trofejima sa turnira u Briselu i Roterdamu, gde su mu partneri bili Boris Beker, kao i Stefan Edberg.

Naredne 1987. nije uspevao da dođe do završnice turnira u pojedinačnoj konkurenciji, ali je, ipak, u oktobru ostvario svoj najbolji plasman na ATP listi, postavši 19. rangirani teniser sveta. Međutim, u dublu je nastavio da niže titule osvojivši u tandemu sa Bekerom turnire u Briselu i Milanu. Poslednje velike uspehe u individualnom nadmetanju tenisera ostvario je 1988. godine, kada je najpre u maju stigao do finala Forest Hila (gde je poražen od Agasija), a zatim u oktobru trijumfovao na turniru u Sidneju. U Seulu je te godine jedini put u karijeri bio učesnik Olimpijskih igara, ali je nastup na turniru okončao već u drugom kolu kad ga je eliminisao Francuz Gij Forže.

Poslednju titulu u dublu uzeo je 1990. na turniru u Tokiju gde je sa partnerom Emilijom Sančezom podigao pobednički pehar. Sa reprezentacijom Jugoslavije je uzeo prestižni Svetski kup, a naredne 1991. poslednji put u karijeri bio učesnik polufinala Dejvis kupa. Uvereren je da je odlazak Ivaniševića i Prpića iz reprezentacije (zbog izbijanja rata u SFRJ) nakon četvrtfinalnog meča sa Čehoslovačkom sprečio našu selekciju da stigne do “salatare”.

“Da nije izbio rat, mi bismo te godine sigurno osvojili Dejvis kup. Tada smo Čehoslovačku, jednoga od favorita, u Pragu pobedili s 4:1. Da smo Ivanišević, Prpić i ja ostali zajedno, uveren sam da bismo pobedili Francuze u polufinalu (okrnjena selekcija Jugoslavija je u tom meču poražena sa 5:0). Ovako su Francuzi osvojili titulu pobedivši u finalu SAD“, ističe Živojinović.

U 1992. godini u kojoj je nekadašnja SFRJ zauvek otišla u istoriju, i najbolji teniser ove države u poslednjoj deceniji njenog postojanja je, zbog zdravstvenih problema (sa bilansom od 150 pobeda i 138 poraza), okončao profesionalnu igračku karijeru. Slobodan Živojinović nije bio vrhunski majstor belog sporta ali je, zahvalujući svojim adutima – u prvom redu sjanom servisu i psihičkoj stabilnosti – uspevao da često pobeđuje objektivno bolje rivale i donosi radosti ljubiteljima tenisa u našoj tadašnjoj državi. Za najveće domete nedostajao mu je kontinuitet u igri, tačnije rečeno tehnička veština, međutim i ono što je ostvario obezbedilo mu je mesto mešu našim teniskim legendama. Nekadašnji momak sa beogradske Karaburme je svojim igrama i rezultatima popularisao tenis u Jugoslaviji, a naročito Srbiji (koja pre njega nije imala nijednog igrača ovakvog formata) i tako utro put jednoj novoj generaciji musketara iz koje je iznikao i verovatno najveći teniser naše planete Novak Đoković.