Teško je pisati bez emocija posle ovoga - a i zašto bi, jebi ga, ova era je zaslužila sve moguće emocije. Svaka epoha treba svije heroje, svoga kralja, a u ovoj je to bez sumnje Rodžer Federer. Ne samo čovek koji je doterao tenis do trećeg najpopularnijeg sporta na svetu, nego i čovek koji je inspiracija mnogim ljudima, pa i brojnim profesionalnim sportistima.

Piše: Peter Pevc

Rekao je da neće nestati poput duha posle karijere – kao što su to učinili Sampras i Borg – već da će i dalje biti deo svetskog tenisa. Tenisu je to svakako potrebno – niko nije uspeo toliko ljudi da privuče tenisu i da ih natera da prvi put uzmu reket u ruke. Pogotovo što znamo da ni Nadal ni Đoković neće zauvek: mislim Rafa još jednu, Nole još dve, možda tri godine. Nikako ne smemo zaboraviti Marija, koji je u njihovoj eri dogurao do broja 1 – tek ćemo se opraštati lepim rečima od njih.

Ovo što sam video u Londonu u petak uveče, video sam još samo na snimcima kad je umro Tito: cela O2 arena je plakala, plakao sam i ja… Kako god okreneš, uz Federera sam odrastao. Uvek sam želeo da igram, ko to pa nije, ali niko nije uspeo. Zbog njega sam sebi rekao: “Ako nisi mogao da zaigraš na Vimbldonu, hajde barem radi kao komentator”. Znog njega – i naravno Novaka i Rafe – uspeo sam ne samo da budem vrhunski komentator, već i da dovučem na teren ljude koji ore nisu ni znali za to. A kad sam radio kao trener, Rodžer nam je svima pokazao granice perfekcije.

Danas je dan posle kojeg tenis nikada neće biti isti, dan kad se oprašta najvoljeniji svih vremena, teniser koji je promenio sport na najlepši mogući način.

I čovek kojem moraš da kažeš: GOAT, Rodžer Federer, dame i gospodo.