Janik Siner, nova superzvezda svetskog tenisa, u izdanju u kakvom ga još nismo videli – o porodici, suzama, odrastanju, popularnosti, prijateljstvu...

Siner kaže da na veče pobede nad Danilom Medvedevom u finalu Australijan opena nije previše razmišljao o tome.

„Nisam ni o čemu razmišljao. Osećaj je bio veoma lep, naravno, ali nisam previše razmišljao – u tim trenucima svakako još nisam mogao da budem svestan šta se dogodilo. Pogledao sam neke filmove i zaspao“, rekao je Siner u intervjuu za italijanski Veniti fer.

A da li si poljubio trofej za laku noć?

„Ne, ostavio sam ga kod agenta“.

„Volim da privatni život ostane – privatan“

A kada si potpuno shvatio da si osvojio titulu?

„Tokom leta za Italiju, imao sam 20 sati. Odmah sam razmišljao o tome kako bih dalje mogao da se popravim. Zapitao sam se zašto sam gubio sa 2-0 u setovima, zašto nisam ranije reagovao. Prilično sam usredsređen, ali to ne znači da ne uživam u trenutku“.

Siner kaže da mu se dopada da govori o tenisu ili sportu, ali…

„Privatni život volim da ostane privatan, želim da zaštitim najbliže ljude od svega ovoga. To vidim kao neki svoj zadatak – oni su meni kao mladiću pomogli da steknem samopouzdanje, a sada na neki način ja želim njih da zaštitim. Oni razmišljaju slično kao ja o ovoj temi, slični smo, razumemo se jednim pogledom, u sekundi“.

Siner kaže da se još ne oseća kao najveći favorit.

„To je velika reč, još imam mnogo posla, sada me i protivnici bolje znaju, moje slabosti. Rekao bih da sam jedan od najboljih. Zverev i Medvedev igraju jako dobro, Karlos je već osvojio dva slema, a dve godine je mlađi. I tu je Nole – Nole je Nole“.

„Ne želim da radim nešto zbog čega ne mogu mirno da treniram“

Italijanski teniser kaže da je tačno da su teniseri nekada prepreka sami sebi.

„Jeste, ali češće možemo sami sebi da pomognemo. Na kraju krajeva, igrač je taj koji ima kontrolu – ne možemo da kontrolišemo vetar, sunce i protivnika, to su varijable koje moramo prihvatiti, ali sebe možemo. Lično, kontrolišem one stvari koje me sprečavaju da radim svoj posao, ne želim da radim nešto što će mi onemogućiti da mirno treniram narednog dana. Ali ako mi se ide u zoološki vrt, na primer, otići ću, normalan sam dečko van terena“.

Siner voli da igra plejstejšn, da ponekad izađe na večeru, ali najviše voli da je kod kuće u Monte Karlu, u miru.

„Mislim da sam u tenisu pronašao prave ljude u pravo vreme, ljude koji su mi pokazali put. Neko sam ko voli mnogo da trenira, nije lako pratiti moj ritam“.

Suze sa trinaest i po godina…

U finišu trećeg seta finala Siner je rekao svom timu da je „mrtav“.

„Bio sam u teškom trenutku, ali osećao sam da sm mu blizu. Tražio sam od tima da me podrži“.

Kada je sa trinaest i po godina napustio dom i preselio se u Bordigeru, nije bilo lako.

„Bilo je teško i za moje roditelje. Čim sam došao tamo, počeo sam da plačem, pozvao sam ih pre dva sata, mora da su pomislili: ’Idemo po njega’. Ali rekao sam im da ne birnu, da je sve u redu. Imao sam sreće da budem u fantastičnoj porodici, sa Lukom Cvjetkovićem, imali su i dvoje dece i psa. Bio sam srećan, nikad dotad nisam imao psa“.

Počeo je da skija sa dve i po godine, kada je video starijeg brata kako to čini. Veoma su bliski, a kaže Siner da cela porodica mirno prihvata njegovu sve veću popularnost.

„Ništa mi kao detetu nije nedostajalo – nikada nisam bio u diskoteci, ne volim da idem kasno u krevet, radije bih recimo igrao karte s prijateljima. Moji najbolji prijatelji su i dalje oni iz školskih dana i mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Malo ih je, ali su istinski – znaju me otkad sam bio dete i nije ih briga šta sam osvojio ili da li sam slavan. Pričamo o normalnim stvarima, čine me smirenim. To cenim više od svega“.

Zašto Monte Karlo?

Iako iz Južnog Tirola, Siner kaže da se oduvek osećao Italijanom.

„Uvek, i ponosan sam na to. Sa sedam godina sam učestvovao na takmičenju u skijanju sa italijanskom decom, sa 14 sam bio u Liguriji i svi u razredu bili su Italijani. S druge strane, mi pričamo nemačkim dijalektom, ali čak i na Siciliji se priča dijalektom koji drugde u Italiji ne razumeju, zar ne?“

Na pitanje da li je nekom 12-godišnjaku s pravom on uzor, Siner odgovara:

„Nije pitanje za mene, ali možda – da. Zato što sve ljude tretiram jednako, ljubazno“.

Naišao je na kritike domaće javnosti zbog toga što mu je prebivalište u Monte Karlu.

„To je veoma bezbedno mesto, mnogo je tenisera sa kojima mogu da treniram, savršeni tereni, divna infrastruktura. Oduvek sam mislio da bi to bilo lepo mesto za život“.

Ni ferari ni lamborgini…

Na pitanje kakav je sada njegov odnos sa novcem, 22-godišnjak odgovara:

„Uvek pogledam cenu pre nego što nešto kupim, uvek. Ako odem u restoran i pasta s mesom košta više od one s paradajz sosom, uzmem drugu. Ne zato što sam škrt, već zato što poštujem novac. Jedino što sam sebi poklonio jeste automobili“.

Mora da je lep…

„Jeste lep (alfa romeo), ali nije ni ferari ni lamborgini ni maserati“.

Odbio je nastup na San Remu…

„Odbijam 99 posto stvari iz jednostavnog razloga, želim da ostanem usredsređen na tenis“.

O ljubavi i ljutnji

A ljubav?

„Nije lako, naravno da nije, mnogo putujem, ali divna je stvar kada pronađeš pravu ljubav. Za sve. Kada pomislite, svi najbolji teniseri na svetu imaju ženu i decu“.

Godinama nije slomio reket, a na pitanje da li se ikada naljuti, odgovara:

„Da, kada izgubim u buraku (kartaška igra)“.

Kaže da bi voleo da je imao priliku da igra s Federerom, ne može da bira između Agasija i Samprasa jer ih nije gledao.

„Nisu to bile suze…“

Na pitanje kada je poslednji put plakao, kaže:

„Kada mi je deda preminuo, pre godinu dana“.

A od radosti?

„Mislim da se to nikada nije dogodilo“.

U Melburnu se činilo da su ti suze na licu.

„Bio je znoj“.

Sada smo bolje upoznali broja tri svetskog tenisa, verovatno i budućeg broja 1.