Majkl Čeng je visok samo 175 centimetara što je za jednog
američkog Tajvanca potpuno normalno. Ali, za profesionalni sport nije.

I dok su mu se mnogi podsmevali i smišljali viceve na njegov
račun, Majkl Čeng je samo bio čvršći u nameri da postane vrhunski teniser i
ništa, apsolutno ništa nije moglo da ga spreči u ispunjenju tog cilja. Kao
junior, osvajao je sve moguće titule i obarao sve moguće rekorde u Sjedinjenim
Državama. Majkl  Čeng više nije bio šala.
Ali, ostatak sveta nije čuo za njega. Sve do Rolan Garosa 1989.

Skoro kao potpuni teniski anonimus, sa 17 godina i tri
meseca, obreo se na mitskoj pariskoj crvenoj prašini. Već na prvom
pojavljivanju na teniskoj sceni, pokazao je da se ne boji nikoga i stekao mnoge
simpatije jer svi vole priče o autsajderima. Osvojio je taj turnir pobedivši u
finalu Štefana Edberga sa 6-1 3-6 4-6 6-4 6-2 u jednom legendarnom meču.
Ispostavilo se da će to biti najbliže što je Šveđanin ikada stigao osvajanju
Rolan Garosa. Ali, Čengov meč četvrtog kola sa Ivanom Lendlom je bio, kažu
mnogi, još legendarniji od megdana sa Edbergom.

Favorizovani Lendl je vodio sa 2-0 u setovima i odmah je
napravio brejk u trećem. Ali, Majkl se vratio i osvojio taj deo igre. U
četvrtom setu, Čeng je pretrpeo napad grčeva, a kao spas je koristio spore,
visoke loptice, koje su Ivana „Groznog“ dovodile do ludila. Prekidao
je meč u svakom mogućem trenutku, više puta išao „u toalet“, jeo je
gomilu banana. Čak je jednom i probao sa servisom ispod ruke i uspelo mu je. Na
kraju je pobedio, a Lendl, inače jedan od najmirnijih tenisera, potpuno je
poludeo.

Sa Lendlom je kasnije odigrao još jedan meč na Australijan
Openu, gde je takođe gubio sa 2-0 u setovima, ali se takođe vratio i na kraju
trijumfovao sa 3-2. Čeh je imao noćne more u obliku jednog malog, zdepastog
Azijata sa uskim šorcem i reketom. Ispostaviće
se da mu je ovo u Parizu bila i jedina Grend Slem titula. Posle je još jednom u
Parizu stizao do finala, kao i po jednom u Njujorku i Melburnu.

Finale u Flašing
Medousu je izgubio od Pita Samprasa, dok ga je u Australiji porazio Boris
Beker. Za razliku od Ivana Lendla, Stefan Edberg je stigao da mu se osveti. U
polufinalu Ju Es Opena 1992 savladao je Čenga sa 7-6, 5-7, 6-7, 7-5, 4-6. Meč
je trajao pet i po sati, što i dan danas stoji kao rekord tog turnira po dužini
meča. Godine 1990. upotpunio je svoju kolekciju „Salatarom“ Dejvis
kupa.

Profesionalnu
karijeru se okončao 2003. Prvu profesionalnu titulu je osvojio u San Francisku
sa 16 godina, a poslednju u Los Anđelesu sa 28. Ukupno ih je osvojio trideset i
četiri (21. na betonu), a samo od tenisa, na njegov račun je „leglo“
oko dvadeset miliona dolara. Možda jedini nedosanjan san karijere mu je prvo
mesto ATP liste, jer je uvek nekako uspevao da bude drugi.

Majkl Čeng će biti
upamćen kao neverovatno uporni trkač, koji je dovodio protivnike do ludila
vraćajući lopticu u igru. Bio je verovatno najbolji kontra udarač ikada. Nije
imao nijedan izuzetan udarac, a nije imao ni slabih strana. Sigurno, njegova
najvea zaostavština je to što je pokazao da ne morate bii visoki i lepi i
izvajani kao što su Boris Beker i Bjern Borg da bi bili vrhunski teniser. Bio
je uvek miran, tih, povučen, nenametljiv, nezanimljiv novinarima i po izjavama
i po oblačenju. Njegove izjave niste ni morali da uzimate, bili se su toliko
šablonske da ste mogli da ih sami napišete, slično Nadalu sada.

Čeng je dobio
brojne nagrade tokom karijere, ali sigurno su mu najdraže one za neumorni
humanitarni rad i za “savršenog idola” novoj generaciji Azijata rođenih u Sjedinjenim
Državama. Napisao je i knjigu “Kako zadržai servis”. Voli da peca i igra golf.
Kažu, može da udari jače i duže od profesionalnih golfera. I verovatno su sada
svi dovoljno pametni da se ne bi kladili protiv toga. Takođe, trenira i Keija
Nišikorija. Reći da mu ide dobro sa Japancem verovatno bi bio eufemizam godine.
U Kuću slavnih uvršten je 2008.

Author: Branislav Jocić