Od 1990, kada je ustanovljen nivo mastersa 1.000 i Indijan Vels i Majami postali njegov najvažniji deo - uz jedan izuzetak - nikada se nije dogodilo da se oba ova turnira završe tako iznenađujuće. Za trećinu veka igranja, uvek su ovim takmičenjima vladali oni najveći, uvek se znalo da je lista kandidata kao na gren slemovima.

Sve do skoro Indijan Vels i Majami su bili jedini mastersi koji su uvek imali skoro dvonedeljni format i samim tim su i bili najteži. Tek poslednjih godina se ovo pravilo menja, i ostali mastersi dobijaju duži format i od naredne godine samo će Monte Karlo i Pariz ostati na sedam dana.

Šteta: Menšik zaustavio Novaka u pohodu ka 100. tituli

Masters 1000

31. mar 2025 86

Masters 1000

31. mar 2025 86

Menšik: Ovo je tek početak

Tenis

31. mar 2025 1

Tenis

31. mar 2025 1

Drejperova pobeda života u drugom najkraćem finalu Indijan Velsa

Masters 1000

16. mar 2025 4

Masters 1000

16. mar 2025 4

Ali da se vratimo „Sanšajn dablu“, kako Amerikanci zovu ovu kombinaciju, jer se oba turnira igraju pod jakim suncem. I u Kaliforniji i na Floridi, iako je mart, vrućina je velika.

Indijan Vels je osvojio Džek Drejper, Majami Jakob Menšik. Ako je neko to očekivao, svaka mu čast. Ali ne verujem da su to kao realno doživljavali ni članovi njihovih porodica.

Ni Britanac ni Čeh nikada do ovih podviga nisu bili u prvih deset, niti su osvojili neki zvučniji pehar. Drejper je pre trijumfa u kalifornijskoj pustinji imao samo dve titule, obe nimalo bitne – u Štutgartu i Beču. Menšiku je ovo prva.

A sada poređenja radi – lista pobednika na ova dva mastersa: 1990. Edberg i Agasi, 1991. Kurijer oba, 1992. Čeng oba, 1993. Kurijer i Sampras, 1994. Sampras oba, 1995. Sampras i Agasi, 1996. Čeng i Agasi, 1997. Čeng i Muster, 1998. Rios oba, 1999. Filipusis i Krajiček, 2000. Koreča i Sampras, 2001. Agasi oba, 2002. Hjuit i Agasi, 2003. Hjuit i Agasi, 2004. Federer i Rodik, 2005. Federer oba, 2006. Federer oba, 2007. Nadal i Đoković, 2008. Đoković i Davidenko, 2009. Nadal i Mari, 2010. Ljubičić i Rodik, 2011. Đoković oba, 2012. Federer i Đoković, 2013. Nadal i Mari, 2014. Đoković oba, 2015. Đoković oba, 2016. Đoković oba, 2017. Federer oba, 2018. Del Potro i Izner, 2019. Tim i Federer, 2020. nije igrano zbog korone, 2021. Nori i Hurkač, 2022. Fric i Alkaras, 2023. Alkaras i Medvedev, 2024. Alkaras i Siner, 2025. Drejper i Menšik.

Već na prvi pogled se vidi – ne postoji gotovo niko bitan u teniskom svetu u ove 3,5 decenije da nije podigao bar jedan od ova dva pehara. Lista šampiona kao na gren slemovima.

Da podsetim samo na onaj izuzetak iz prve rečenice. U 2021. se dogodilo slično – pobedili su potpuno neočekivano Kameron Nori i Hubert Hurkač. Ali to je bila godina korone, nije se znalo ni ko pije ni ko plaća, mnogo je različitih faktora uticalo a ne samo teniski. Doduše, Nori je te godine već bio odigrao pet finala, jer je Indijan Vels bio na programu u jesen, među kojima i na Kvinsu.

Interesantno je još nešto – i Đoković i Alkaras su osvojili prvi masters u Majamiju, i nijedan ni drugi do tog trijumfa nisu imali nijedan veliki uspeh, ali su obojica već imali epitet momaka koji mnogo obećavaju.

Sada je red na Drejpera i Menšika. I oni manje-više imaju sličan epitet, ali od epiteta do ispunjenja tog obećanja dug je put. Možda su njihovi trijumfi na „Sanšajn dablu“ samo uvod u fenomenalne karijere a možda samo dokaz da je u tenisu ponovo interregnum – da je jedna velika generacija sišla sa scene a druga još nije zagospodarila.

Ili kako jedan francuski novinar napisa: „Velika trojka je morala da pruža maksimum samo u međusobnim obračunima, za ostale im to nije bilo potrebno. Alkaras i Zverev, dvojica vodećih u odsustvu kažnjenog Sinera, ne mogu ostale da pobeđuju ako ne pružaju maksimum.“

Naravno, možda bi bilo drugačije da je Italijan bio na terenu, ali to nikada nećemo znati. Ono što znamo je da se posle dve decenije ponovo dešava da uopšte ne znamo ko će da osvoji veliki turnir.