Nekoliko stvari me uvek dobro nasmeje kada čitam belosvetske komentare o nekom porazu Novaka Đokovića. Koliko tu samo zabluda ima kada je u pitanju najbolji teniser svih vremena. Gubitak finala u Majamiju je najbolja ilustracija.

Na primer, „Novak treba da se penzioniše jer nije osvojio titulu“. Pa otprilike za 90 odsto tenisera iz šireg svetskog vrha mašta da uđu u finalu nekog mastersa zauvek ostane baš to – mašta. A Đoković stigne do meča za titulu ne izgubivši nijedan set, pa ostane bez šampionskog pehara u veoma neizvesnoj borbi, u dva taj-brejka, i sada je to razlog za – penziju.

Četiri razloga za Đokovićev poraz od Menšika

Tenis

31. mar 2025 105

Tenis

31. mar 2025 105

Đoković za SK: Tužna vest za tenis (VIDEO)

Masters 1000

31. mar 2025 86

Masters 1000

31. mar 2025 86

Šteta: Menšik zaustavio Novaka u pohodu ka 100. tituli

Masters 1000

31. mar 2025 86

Masters 1000

31. mar 2025 86

OK, tačno je da je malo ljudi izvan onog uskog kruga ljudi koji detaljno prate tenis čulo za Jakuba Menšika, ali Novak je gubio finala i kada je bio u životnoj formi, pa što ne bi i sada kada se polako bliži kraj karijere.

Tačno je da Đoković oko dva meseca pre 38. rođendana ne igra kao nekada, ali to nije razlog da razmišlja o bacanju reketa u špajz. Naprotiv, kada u godinama u kojima gotovo niko od njegovih vršnjaka nije ni blizu vrha, uspeva da igra velika finala, to je ohrabrenje, to je dokaz da i dalje može da se nosi sa mlađima. To što je on razočaran posle poraza nije dokaz obeshrabrenosti nego da u njemu i dalje gori žar za pobedama i da se teško miri kada se to ne dogodi.

Druga velika zabluda je da „Nole treba što pre da se povuče kako ne bi pokvario utisak“, kako poslednji neuspesi ne bi u senku bacili ogromne uspehe. Pa najveći asovi se pamte po svojim najboljim periodima a ne onim poslednjim kada, jasno, više ne pružaju nekadašnje partije.

Ko se sada seća kako su Ivan Lendl ili Džon Mekinro igrali u sumrak svojih karijera. Pamte se po najboljim godinama. Kome je bitno što je Rodžer Federer poslednji set u karijeri izgubio sa 6:0. Pamti se po svim onim fenomenalnim uspesima, po velikom rivalstvu sa Rafaelom Nadalom u pretprošloj deceniji kada su gotovo samo oni osvajali gren slemove.

Pit Sampras je 2002. osvojio Ju-Es open i više nikada nije odigrao nijedan meč. Povukao se bukvalno kada je bio na vrhuncu, ali da li ga to čini većim šampionom od velike trojke? Pa ne, iako je Federer ispraćen sa nulom, a Rafael Nadal je prolazio kroz agoniju poslednjih meseci karijere. Da li je Rafa prestao da bude kralj šljake jer je na Rolan Garosu poražen u prvom kolu a na Olimpijadi na istom stadionu bio deklasiran od Đokovića u drugom? Pa nije.

To isto važi i za Novaka – treba da igra dok može a uvek će biti pamćen po najvećim rekordima, najvećim pobedama, neverovatnim podvizima. Šta god da uradi do kraja svog igračkog veka, ostaće zapamćen kao najbolji svih vremena.

Uostalom, jedan Majkl Džordan je izjavio da se pokajao što je napustio košarku kada je bio na vrhuncu. Mogao je još da igra, mogao je još da uživa u onome što najviše voli, ali se prevario.

Treća zabluda je da najveći asovi igraju kako bi ispunili sponzorske ugovore. Kao da svi oni nemaju odlične ugovore i ako ne igraju, kao da oni pare od sponzora zarađuju samo kada su na terenu. Federer je sa Juniklom potpisao desetogodišnji ugovor koji mu donosi 30 miliona dolara po godini – igrao ne igrao. Naravno, ako osvaja velike titule ili je u svetskom vrhu, bonusi donose mnogo više. Ali ako gubi u prvom ili drugom kolu, tih bonusa nema.

Imao sam prilike da držim u rukama ugovor jednog velikog asa, debeo gotovo kao knjiga. Bezbroj klauzula – ako osvojiš ovo ili ono, ako si u prvih deset na svetu, bonus je toliki, ako si u prvih pet ovoliki i tako redom do broja 1.

Da je Novaku stalo do para, da igra zbog ugovora, pa on bi jurio mesta na svetskoj listi. Da je hteo, verovatno bi još bio broj 1. Da zbog zlatne medalje prošle godine nije sve posvetio njenom osvajanju, sigurno bi godinu završio na mnogo boljoj poziciji i zaradio još više od ugovora. I zlato je donelo bonus, baš kao i svaki drugi veliki trijumf, ali to niko nije mogao da mu garantuje. Mnogo je lakše isplanirati boravak na svetskom vrhu, nego jedan odgroman uspeh.

Pa zašto se onda svi oni toliko muče, igraju i kada gube i kada nisu ni senka nekadašnjih velikih šampiona. Pa zato što to najviše vole. Kada se jednom karijera vrhunskog sportiste završi u poznim godinama, završena je zauvek. Zato treba uživati do kraja. Andrenalin velikih mečeva pred prepunim tribinama nemoguće je zameniti.

Zar neko misli da Federer više sada uživa u skijanju na Alpima ili Nadal u golfu na Majorci? Zar ne bi obojica više voleli da igraju Vimbldon ili Rolan Garos? Naravno da bi, ali zdravlje im više ne dozvoljava. Zato Đokovića treba pustiti na miru da igra tenis dokle god to želi, a on će najbolje znati kada je kucnuo čas za nešto drugo.