To što uopšte čitate ovaj tekst zahvalite se gospodi Arturu Fisu i Đaumeu Munaru. Odužili su ga preko svake mere, znam da su vas nervirali jer ste čekali da počne Noletov meč, ali mene nisu – dali su mi viška vremena da radim ono što najviše volim: zujim po kompleksu.

Još dok je dnevna svetlos probijala kroz roletne, dalo se naslutiti – biće ovo najlepši dan od početka turnira. I odmah je sve jednostavnije i lepše. Lakše se i podnese kada na teži način čovek sazna da je praznik i da nijedna pekara ne radi.

POPULARNO NA SAJTU SPORT KLUBA

Istorijska odluka – Superliga Srbije sa 12 klubova!

(Ne)očekivani povratak Alekse Avramovića u ABA ligu?

Zvanično: U Evroligi 20 klubova, među njima i beogradski večiti

Zgutao sam neke pahuljice koje klopaju deca mog prijatelja Nenada – kod kojeg odsedam u Bulonju – i u foto-finišu seo pred kameru za javljanje za Jutro SK.

Park sa jezercetom ispred naše zgrade idealan je. Samo to – idealan. Za sve. Za odmor i gledanje u vodu. Za sport. Za duboko disanje zatvorenih očiju. I za kadar pozadine na snimku. Jedan za TV, drugi za društvene mreže. Zasluženi odmor, pa stiže poruka:

„Može, nije frka. Gde tebi najviše odgovara?“ Eh, kad bi sa svakim… Ili barem sa većinom bilo lako dogovoriti se za intervju kao sa Damirom Džumhurom. Čovek sutra (petak) igra najvažniji meč u poslednjih sedam godina, a…

„Mogu za dvadesetak minuta“.

„Može“.

Hotel u kojem je Džumhur smešten bio mi je usput ka sledećoj destinaciji. Razgovarali smo skoro pola sata, siti se ismejali (gledajte i čitajte u petak na sajtu Sport kluba), pogotovo kada je Džumi objašnjavao šta mu se zbiva u glavi kada sve izgovara sve što izgovara na terenu. I njemu i Hamadu Međedoviću. Pričali su o svojim bubicama, videćete već.

Kad nešto profesionalno kako valjda odradim ujutru – rasterećeniji sam celoga dana. Sledeća destinacija – Park prinčeva. Za prilog koji vam spremam ostalo mi je još da snimim uvod i zaključak, čekao sam sunčan dan. I dočekao, dok su me radoznalo posmatrali turisti koji su čekali na obilazak stadiona koji će u subotu uveče biti krcat: organizovano je gledanje finala Lige šampiona iz Minhena. Napaljeni su baš u Parizu, a i ne bili…

Zaslužio sam ručak, vala. Već sam vam pričao sa koliko ljubavi spremaju te obroke: sad je bio losos sa nečim poput palente, uz sir. Desert – kolač na bazi kafe. Inače, niti je volim niti je pijem, ali ovde je baš legla, slično tiramisuu.

Nedelju dana sam ovde, a nisam kročio na svoj omiljeni stadion – Simon Matje. To se moralo ispraviti, eto me očas posla u terenu usred botaničke bašte. Već je izvesno da Zverev okreće De Jonga, ali ne mari, uživam dok ga ne dokrajči.

Gledamo raspored, uskoro kreće mali Fonseka – na suprotnom kraju kompleksa. Hajde taman da izmerim koliko je potrebno s jednog kraja na drugi. Uz prosečnu gužvu, petnaest minuta. Manji je Garos od preostala tri slema.

Tamo, na terenu 14 – suludo dobra atmosfera. Francuske zastave (Erber igra s Fonsekom) i brazilski dresovi, naizmenične pesme i solidni poeni. Fascinira me kako Brazilci izgovaraju Fonsekino ime, najviše naliči na „Žuau“.

„Videla sam te na TV-u“, šalje mi drugarica iz SAD. Umalo da uhvatim loptu, spreman sam bio, ali isprečio se tip ispred mene. Neka ga.

Evo, Gof završi Valentovu, sledeći je Nole, moram ići.

Pratite meč UŽIVO sa Nebojšom Viškovićem i Ivanom Govedaricom.

Bonus video