Kada se Aleksandra Krunić „raspištolji“, pitanja skoro nije potrebno ni postavljati. Samo ona osnovna, a priča će već da se račva u različitim smerovima zanimljivim za uho svakoga ko tenis voli.

U holu hotela Molitor, na minut do Rolan Garosa, sa 32-godišnjom Krunićevom razgovarali smo o brojnim temama, počev od teškoća oporavka i igranja na ITF turnirima do trenera koji manipulišu svojim igračicama i različitih pritisaka sponzora.

Uz malo šale i više zbilje, pola sata razgovora proteklo je očas posla.

„Prošle godine sam se baš nervirala“

Već godinu i po dana Aleksandra igra posle povratka od teške povrede – pokidanog prednjeg ukrštenog ligamenta kolena. U dublu je na 79. mestu, a u singlu je na 296. Planira da dâ sebi još nekoliko sezona u singlu.

„Mislila sam da će prošle godine biti lakše, taj zaštićeni rang – broj 99 – nije bio dovoljan da uđem u mnoge turnire, bili su baš jaki. Ipak, ono što mi je najvažnije jeste da mi je koleno dobro. Svi su mi rekli da će mi posle operacije oticati, ali niti jednom“, kaže Aleksandra za Sport klub.

Igrački je teško, u glavi još teže, ali…

„Nervirala sam se prošle godine baš. Nisam podesila očekivanja trenutnoj situaciji. To me iscrpelo. Sada sam prihvatila da neće ići onako kako sam zamislila i da moram da budem strpljivija. Došla sam do faze u kojoj prepoznajem svoj maksimum u datom trenutku – ako to uradim, onda je u redu“.

„Malo bodova, u minusu s novcem – ne osećam se tu kao sportista“

Na pitanje šta joj nedostaje kako bi igrala na top 100 nivou i tu se vratila, nekada 39. teniserka sveta odgovara:

„Nedostaje mi rutina singlova. Potrebni su mi mečevi svake nedelje. U Ruenu sam igrala lepo, osvojile smo i dubl. Dubl mi koristi da se i u singlu osećam bolje na turniru. Posle sam u Portugalu pala i povredila prst. Fiksiram ga i mogu da igram, ali rekli su da će mi biti otečen još jedno šest meseci. Malo sada kompenzujem, pa me boli rame i ruka… Dobro, kako sam pala, mogla sam i ruku da polomim“.

Zadala je Aleksandra sebi jasan cilj – da se plasira u kvalifikacije za US open.

„Treba da osvojim još 100-150 bodova. To su dve dobre nedelje. Moram da nađem balans između WTA i ITF turnira. Kada se vratim na WTA, bude mi triput sve brže… Nekada razmišljam samo da odem na veći turnir i da treniram sa najboljima, a ne da idem na ove niže turnire. Pritom, teško mi je da se motivišem – ako ne osvojim ITF turnir, osećam se loše. Jaki su i to turniri, ali sa 32 godine mi nije toliki izazov – malo bodova, u minusu sam sa novcem, ne osećam se kao da sam profesionalni sportista. Ipak, moram da shvatim da je to prepreka koju moram da prevaziđem ako želim da se vratim“.

Trenera, zasad, neće angažovati.

„Trenutno mi prija da sam sama. Znam šta mi prija, znam tenis. Tako ću bar dok se ne vratim u 200. Dubl mi pomaže da se osećam kao da nešto radim u životu, jer igram i veće turnire. Da vidim: ’OK, na tom sam nivou još’“.

„Za Olgu su mir i sveža glava ključ, takav je tip“

Krunićeva je 2014. godine igrala u osmini finala US opena. Mnogo vremena je prošlo otad, a mi smo Aleksandru pitali kako se ženski tenis promenio u odnosu na njene početke.

„Dosta igračica u prvih 200 pružaju otpor najboljima. Kada su igrale Morezmo, Enan itd, znala sam da će da se prošetaju u prva dva-tri kola. Sada to nije tako. Neki kažu da je ženski tenis postao slab, a ja mislim da oni ne poznaju tenis. Jače je, ujednačenije – veći su timovi, više je znanja, psiholozi… Svi su profesionalniji“.

Aleksandra kaže da „definitivno“ vidi Olgu Danilović u top 10 i ističe šta je ključno za dalji napredak prijateljice koju često posmatra i sa tribina.

„Uvek sam gledala Olgu kao nekoga ko može da osvoji grend slem, nema plafon. Levoruka, odlični udarci, dobro se kreće… Mislim da je ona tip igračice kojem je baš potrebno da ima mir van terena i da ima tim koji je prija. Ona je talentovan i intuitivan igrač, ne treba joj neko ko će da joj izmišlja toplu vodu, već da je razume na terenu. Sada ima tu stabilnost. Očekivanja i pritisci postoje, predispozicije ima“, kaže Krunićeva i dodaje:

„Neko izleti kao Mira Andrejeva, da je Olga tako, možda ne bi potrajala, možda bi je stres pojeo i povredila bi se zbog toga… Sada je sazrela i sada je za nju najbolji momenat. Stabilnija je, popravila je servis, ima manje oscilacija, više se ne isključuje na po nekoliko gemova, što na najvišem nivou rivalke odmah koriste.. Ključ je da bude zdrava, da ne dođe do toga da ’pregori’. Njoj treba sveža glava, taj je tip osobe. Da bude sveža, a da ipak odradi sve ono što je ključno“.

Mama mi kaže: „Aki, znaš, Siniša je dao novac…“

U profesionalnom tenisu pritisci stižu sa raznih strana, a jedan od njih jesu – sponzori.

„Mnogi ljudi misle – daš najboljeg trenera, najbolje uslove, i to je gotova stvar, a daleko je od toga. Sponzori onda gledaju mečeve, na večerama se jedino o tenisu govori, stres je ogroman, ja bih poludela. Razumem, ljudi su dali novac, ali takav pristup je samo kontraproduktivan“.

Aleksandrina situacija bila je drugačija, ali nije bila bez svojih problema.

„Meni je sponzor bio prijatelj mog oca s fakulteta. On nikada nije vršio pritisak, ali recimo roditelji… Meni je mama znala da kaže: ’OK, Aki, znaš, Siniša je dao novac, pa moraš ovo…’ Kao da se ja ne trudim… Trudim se, ali šta mogu da uradim u tom trenutku, recimo nisam mogla da uđem u 100 dugo“

„Treneri manipulišu igračicama, svoje dete nikad ne bih pustila samo“

Afera sa Stefanom Vukovom i Jelenom Ribakinom, kao i izveštaji o istrazi koja je pokrenuta u vezi s ponašanjem oca Lejle Fernandez Horheom – u prvi plan stavili su temu odnosa trenera i igračica. Neke stvari su javna tajna, a Krunićeva slikovit predstavlja situaciju:

„Toga ima dosta, pogotovo manipulacije trenera igračicama… Treneri znaju da naprave atmosferu u timu da igračica pomisli da bez tog konkretnog trenera ne može ništa. Ja sam se uvek čudila – zašto roditelji stalno prate igračice? Međutim, sada mi to ima smisla, jer ima mnogo trenera-ludaka na Turu“, priča Aleksandra i obrazlaže:

„Moje dete sutra da igra tenis, ne bi nju ili njega – pogotovo ako je žensko – tek tako pustila s nekim trenerom dok se ne ubedim da on ne koristi načine komunikacije kojima poručuje da je moje dete niko i ništa bez njega. Nipodaštavaju igračice verbalno – debela si, kravo, glupačo… I na vrhunskom nivou, ali to počne ranije. Najgore, uslovno rečeno, jeste kada igračica uspe i dođe do vrha s tim trenerom. Onda misli da samo tako može, ni igračica ne smatra da nešto nije OK s tim“.

Razgovarali smo i o tome kako se atmosfera u WTA svlačionici promenila u odnosu na pre desetak godina, o novoj generaciji srpskih teniserki, o tome koji su joj najdraža pobeda i najteži poraz u karijeri… Zatim o Aleksandrinim biznisima sa strane, ali i o tome zašto želi da bude trener posle igračke karijere.

Pogledajte ceo intervju u video snimku na početku teksta – s Aleksandrom je uvek zabavno.

Bonus video: