Verujte, ni nama novinarima nije bilo lako da se oporavimo posle Muzetija, da opet ustanemo i radimo svoj posao. Verujem, ni vama navijačima. Verujte, obično posle ovakvih mečeva samo lije tekst iz mene, sad ipak moram da promislim. Verujem, ni vi niste mogli toliko adrenalina opet da lučite, posle onog pre dan i po. E, pa zamislite kako je bilo Novaku Đokoviću. I opet je on bio taj sa rukama podignutim uvis – 6:1, 5:7, 3:6, 7:5, 6:3 sa Fransiskom Serundolom u osmini finala Rolan Garosa.

Novaku sledi ključni magnet: Možda odustanem!

Nole: Lako je da mi sude iz fotelje, ja živim za ovo!

„Treba nam brz meč, je l’ čuješ“, šalje mi drugar poruku u svom stilu, neka vrsta našeg sujeverja, neposredno pre početka. Treba nam, vala, posle onog s Muzetijem, mislim se.

Konačno se sunce pojavilo u Parizu, uslovi su idealni, ali obojica tenisera počinju mlako. Bilo je evidentno da Serundola drma trema, promašivao je i levo i desno, i napred i nazad, a za razliku od meča sa Muzetijem, Novak nije morao bogzna šta da uradi kako bi poveo.

Taman kada smo mislili da ide u skladu sa planom, sudija Oreli Turt objavljuje da je pozvan medicinski tajm aut. Za koga? Za Novaka. OK, još ne paničimo, ali kada vidimo da se nešto prčka oko noge, što nam se ne dopada. Daleko smo od zbivanja, pa se oslanjamo na vas što gledate prenos – šaljete snimke, prepričavate šta je rečeno, i postaje evidentno da nije bezazleno.

NOVAK NA ROLAN GAROSU:

Novak razmišljao da preda: Zašto da ne čistimo teren?!

Detektiv Rast rekao svoje: Novak je GOAT

Novak posle trijumfa: Publika mi je ulila snagu

4:29 + 4:39: Tek treći put u karijeri se Novaku ovo događa

„Da li je ovo je**no moguće“, stiže iz Beograda. Ah, idemo nanovo – novi ringišpil, rolerkoster, balerina, ma ceo luna-park, dok nekako opet nije pobedio.

Analizirati meč taktički i teniski u tim trenucima nije imalo mnogo smisla, gledali smo samo kako se Novak kreće. U početku nije delovalo da se muči u poenima, osim nekog opreznog gesta, da bi između poena patio. Sećam se još dobro njegovih reči posle poraza od Čunga u Melburnu 2018. godine, o tome kako neki bol i neki problem mogu da budu crv koji uđe u glavu i onda razjede celu igru. Jednostavno, pala mu je koncentracija, otupela oštrica, a onda više nije bilo važno šta je starije, kokoška ili jaje.

„Povredio sam koleno tako. Klizam sve vreme. Jedina stvar koju tražim od vas je da čistite teren češće“, ljutio se Novak na supervizora, a naširoko je govorio o tome posle meča. Ne mogu sada odgovorno da tvrdim ima li toga u pravilniku, da se baš striktno ne sme – ako nema, Novak je potpuno u pravu.

Za to je imao pravo, ali nervoza i frustracija kod Đokovića je prelivala, razumljivo. Kako je vreme odmicalo, tako se i vidno lošije kretao, govor tela postajao je „ravniji“, ali je zato nezadovoljstvo prelazilo i na druge, najviše na članove tima. U takvim trenucima tolerancija je na maksimumu, ali u nekoliko navrata Novak jeste prešao granicu – nećemo ponavljati ovde kako, ali jeste je prešao.

Na svojoj 13. brejk lopti, Serundolo uz veliku pomoć Đokovića napokon pravi prvi brejk, time uzima i set, a Novak je brzo sebi iskopao rupu i u trećem setu. Bili smo na oprezu nekoliko puta hoće li Đoković prići mreži i predati, pogotovo uzevši u obzir da sledi sadržajno leto sa Vimbldonom, Olimpijskim igrama i US openom.

Uvek verujem u Đokovića, glupo je otpisati ga posle svega što smo videlu i u prethodnih petnaest i više godine, ali kada je Serundolo napravio brejk u četvrtom setu, vera u preokret bila je na istorijskom minimumu.

Zbog obaveza za televiziju, spustio sam se sa tribine u pres-centar, a na ekranu je upravo Novak spuštao bekhend paralelu za svoju prvu brejk loptu još od prvog seta. I tada se desilo njegovo veličanstvo – choke. Ne znam koja bi na srpskom bila reč, pomozite mi da je skupa smislimo, ali hajdemo opisno: choke u sportskoj terminologiji označava pojavu u kojoj se igrač/tim uplaše u važnom trenutku. Kao što je recimo kada treba zalupiti vrata najvećem u istoriji.

Serundolo zabija loptu u mrežu, Đokoviću napokon vidimo osmeh na licu, vidimo iskru u oku i novi nalet energije. Nije to još pravi Novak, ali bolje se kreće – šaka lekova koju je popio u kombinaciji s adrenalinom dali su rezultat.

Nije bilo lako tada Argentincu da igra, od grogiranog protivnika Novak je opet postao Novak – što je, moramo priznati, izazvalo i gomilu smešnih „mimova“ po društvenim mrežama. Serundolu je pala koncentracija, imao je brejk loptu na 5:5, ali kontinuiteta je nestalo, i Đoković odvodi meč u peti set.

„Ide 6:0 opet“, stiže mi poruka. Znao sam da ne ide jer, za razliku od duela sa Muzetijem, Novak nije toliko digao nivo igre koliko je rival pao. Zato smo čim se Serundolo osvestio – dobili borbu.

Koleginica i ja vraćamo se na srećno mesto iz duela sa Muzetijem – tamo gde stoje fotografi, ne sedimo na svojim mestima, već šećkamo okolo i gledamo. Sada i Đoković diže nivo igre, prolazi bolje kroz loptu, taktički je bistriji, a na 4:3 od 40-0 stiže do brejk lopte. Dug poen, jedan od onih zbog kojih prestaje dah – Đoković spušta forhend paralelu na liniju. Ne, aut je. Oreli Turt silazi, sekunde se otežu, a kada daje znak da je lopta dobra, sledi erupcija.

Dileme više nije bilo, čovek čiju su spremu svi dovodili u pitanje pred ovaj Rolan Garos odigrao je ukupno devet sati i osam minuta, i pobedio dvojicu protivnika za više od deceniju mlađe.

Nepuna dva sata posle kraja meča se Novak pojavio pred novinarima i – otvorio dušu. Čitajte OVDE, OVDE i OVDE, šta da vam kažem, moglo je još deset naslova da se izdvoji koliko je priča. U stvari, izdvojiću vam i ovde nešto… Kada smo već privodili kraju, govorili smo opet i o simbiozi Novak-tenis. Pričao je već više od pola sata, ali nešto se otvorilo u Novaku:

„Od svoje šeste-sedme godine, dakle 31 godinu sam svaki dan posvetio teniskom životu koji obuhvata mnogo stvari, jer sam u pojedinačnom sportu i niko ne može da me zameni. Svakodnevno moram da se pojavim u najboljem svetlu na treningu, da ne propuštam nijedan oporavak, da konstantno motivišem sebe. Jedno je kada te drugi podržavaju, osećam to i zahvalan sam na tome – porodica, uža i šira, tim, Srbija, svet i svi ljudi koji mi daju energiju i ljubav – ali potpuno je nešto drugo kada pravu motivaciju moraš da izvučeš iz sebe. Nakon godina i svega postignutog, nije lako ustajati svaki dan i ponovo imati bistrinu, jasnoću, želju da ponovo uradiš neke stvari – po ne znam koji put. Ali stvarno volim to, uživam to, to nije kliše, već jaka emocija, govorio sam to i pre“, priča Novak i nastavlja:

„Pored toga, treba da se poklope mnoge stvari u privatnom i profesionalnom nivou da bi čovek mogao da izdrži na ovom nivou. Stav je značajan – da li želim nešto, koja je svrha, koji su ciljevi, da li ja to stvarno želim ili neko drugi, pa ja kao pratim… To su pitanja koja mi se vrzmaju po glavi više nego ranije, već smo pričali o motivaciji i putovanjima… Ovakvi trenuci su oni o kojima sanjam, oni koji me guraju i inspriišu – pet setova sa 10-15 godina mlađim na najvećim stadionima, da im pokažem da mogu, to su stvari koje me nalože da nastavim dalje. Kad osetim da ne mogu da im pariram, onda ću da se povučem. Opet sam u četvrtfinalu, posle devet sati tenisa, pokazujem da imam fizičku izdržljivost i da mogu da se takmičim sa mnogo mlađima. Nemam želju da stanem“.

Ne staj, Najveći!

Bonus video: