Šta je najveći podvig u istoriji sporta?

Zahtevno pitanje. Možda i previše.

Pre svega, potrebno je izabrati put do konačnog rešenja.

Da li on vodi preko odgovora na pitanje šta si tog dana mogao da postigneš?

U tom slučaju veoma je teško, zapravo nemoguće, jer bismo birali između rezultata postignutih u toliko različitih kategorija, epoha, konkurencija, okolnosti i sudbina, gde bi svaki odgovor prvo bio subjektivan, pa tek onda argumentovan.

I mnogi bi bili tačni.

Evo, neka neko baci karte na sto samo u jednoj partiji – da li je veći podvig postigao Majkl Felps ili Usein Bolt? Da ne idemo dalje.

Ali, ako je put kojim idemo odgovor na pitanje šta si tog dana mogao da izgubiš, broj staza svodi se sa „mali milion“ na svega nekoliko.

Objasniću…

Nije izgubio od rivala već od pomisli šta sledi…

Teško je pronaći teniski meč u kojem je jedan od aktera imao više da izgubi od Novaka Đokovića u finalu US opena 2021. godine.

Novak je u tom trenutku uveliko bio na putu ka statusu najvećeg tenisera u istoriji, ali i dalje su postojali podvizi koje nije uspeo da ostvari.

Najveći podvig u profesionalnom tenisu je „grand slam“, odnosno status osvajača sva četiri „mejdžor“ turnira u kalendarskoj godini. Isključivi redosled prema kojem se ovaj rezultat računa je: Australijan open, Rolan Garos, Vimbldon i, na kraju, US open.

Rod Lejver jedini je čovek kojem je tako nešto uspelo, dva puta, 1962. i 1969.

Srbin je te sezone doputovao u Njujork kao aktuelni šampion prethodna tri grend slem turnira, ali uveliko u 35. godini, svestan da prilika za „grand slam“ neće biti još mnogo. Odnosno, da je to verovatno poslednja.

Nakon što je stigao do finala, između njega i „svetog grala“ stajao je samo Danil Medvedev. Odličan teniser, ali čovek kojeg je Novak počistio te sezone u finalu Australijan opena.

Kada je finale počelo, budući GOAT je izgubio bez dobijenog seta, seo u stolicu i prvi i poslednji put u karijeri, koja i dalje traje, zaplakao pred očima celom sveta, a da nisu u pitanju bile Olimpijske igre.

Da tog dana nije izgubio od Rusa, već od pomisli na to šta ga čeka posle ceremonije, govori nam i podatak da je Medvedeva savladao u pet narednih mečeva.

Ulog je bio prevelik i Novak je tog dana popustio. To je ujedno i razlog što u poslednjem pokušaju da osvoji olimpijsko zlato tri godine kasnije u Parizu nije postojala šansa da popusti.

Teže je pronaći primere u ekipnim sportovima, jer ishod ne zavisi isključivo od pojedinca, ali netačno je da ne postoje.

Živeo je u senci Dijega Armanda Maradone i pre nego što je rođen…

Lionel Mesi uveliko je bio na putu ka statusu najboljeg fudbalera ikada, ali i dalje nije ostvario najveći podvig u istoriji fudbala.

U Katar je doputovao takođe kao 35-godišnjak sa statusom igrača koji je fudbalu ponudio gotovo sve, ali Argentini gotovo ništa. Svestan da prilika za „zlatnu boginju“ neće biti još mnogo, odnosno da je ovo verovatno poslednja, njegovo Svetsko prvenstvo 2022. počelo je porazom od Saudijske Arabije.

To je, matematički gledano, učinilo da svaka od narednih utakmice „gaučosa“ na Mundijalu bude eliminaciona, iako je „nokaut“ faza za većinu rivala počinjala u četvrtom meču na turniru.

Nastupajući u senci Dijega Armanda Maradone praktično od dana kada je pupčanom vrpcom bio vezan za Seliju Mariju Kućitini, Leo je kao nedvosmisleni lider jednog tima krenuo putem koji nije imao isključenja i kružne tokove i, na kraju, uz šest nezaboravnih pobeda u nizu, stigao do „svetog grala“.

Zajedno sa saigračima, koji odavno nisu imali pravo da dovode njegov patriotizam u pitanje, osvojio je i poslednje takmičenje u kojem je učestvovao u karijeri. Postao je prvak sveta, podario je otadžbini isto što i „El Pibe“. Dokazao je da to što je hormone rasta mogao da priušti samo igrajući u Kataloniji, nikada nije značilo da je manje „gaučo“ od ostalih.

Sve je to mogao da izgubi ne jednom – u finalu sa Francuskom, fudbalskom spektaklu kakav nikada više nećemo videti – već u svakoj utakmici na tom putu. Jedna greška mogla je biti kobna i to najbolje znaju Rendal Kolo Muani i Dibu Martinez.

Ta greška veliko je ništa u poređenju sa cenom koju je Aleks Honold odlučio da plati jednog dana.

Zamolio je kamermana da isključi kameru da ne bi…

I ja, poput vas, više volim sportove s loptom, kontakt i rivalitet, ali ako najveći podvig u sportu merimo time šta je čovek mogao da izgubi tog dana, niko nije mogao da izubi više od Aleksa.

On je tog 3. juna 2017. u Nacionalnom parku Josemiti u Kaliforniji na talon stavio… život.

I to tako da se druga šansa zove momentalna smrt već tokom drugog minuta uspona.

Amerikanac je na kraju, posle tri časa i 58 minuta hoda po najtanjoj žici u ovom delu Univerzuma, popeo zloslutni El Kapitan, 900 metara visoki horizontalni uspon od golog kamena, bez jednog jedinog užeta, niti padobrana, koji bi mogao da mu sačuva unapred izgubljeni život.

Honoldu je u tom periodu uspelo, ne samo da dostigne nivo koncentracije koji se ne tiče samo tehničkog prevazilaženja naredne prepreke, već i potpunog otklona od onoga što svake sekunde može da se dogodi.

Kako se nije dogodilo?

Verujem da možemo mnogo da naučimo na primeru čoveka koji je zamolio kamermana da ne snima njegov prelazak preko „problema Bolder“, jer nije želeo da njegova porodica i prijatelji gledaju kako gubi život. Znači da je pre samog polaska na put bio svestan da su šanse da se dogodi sahrana veće nego da se popne na vrh.

„Išao sam kroz strah dok više nije bilo strašno“

To je ujedno i razlog zbog čega niko ni pre, ni posle njega – do danas – nije pokušao da ponovi ovaj podvig. Oko 25 miliona ljudi u svetu bavi se slobodnim penjanjem, ali samo je nekolicina uspela da popne El Kapitan – s užetom.

Nakon što je preživeo samoubistvo, Aleks je ispričao da mu je to uspelo samo zato što je tokom četiri sata ostao fokusiran isključivo na sledeći potez distancirajući sebe od najmanje pomisli na to „šta ako“…

„Ne radi se o tome da se penješ bez straha, to je nemoguće. Ključno je kako se nosiš s njim“, rekao je i dodao:

„Išao sam kroz strah dok više nije bilo strašno.“

Ako telo nije sposobno da izvede ono što um zamisli…

Ali, to je već uspon. Možda je i najvažnija lekcija ono što se događalo pre nego što su pojedini slučajni posetioci Josemita ugledali čoveka kako prkosi gravitaciji i pomislili: „Gospode, događa se…“

„U suštini, sav težak posao sam odradio pre samog uspona. Kada sam krenuo, samo sam radio ono što sam već pripremio“, rekao je, ali tek pošto se dve godine pripremao fizički i mentalno, a pre toga popeo „kapetana“ dva puta sa užetom fotografski pamteći svaki detalj i zapisujući u radnu memoriju svaku grešku koju bi mogao napraviti na trećem i jedinom smrtonosnom pokušaju.

„Mnogo toga se svodi na fizičku pripremu“, podsetio je svakog sportistu koji kreće na put podviga.

„Pamćenje hvatišta i redosleda pokreta dolazi posle toga… Da tačno znaš gde ide ruka, gde ide noga“, dodao je.

Vizualizacija i mentalna snaga su važni, ali ako važe telo nije sposobno da izvede ono što um zamisli – makar tako snažan kao Novakov, Leov ili Aleksov – poraz je neminovan.

„Teško je prepoznati kada si spreman… Ali u jednom trenutku samo osetiš da možeš to da uradiš„, kaže Aleks, koji se penjanjem bavio punih 15 godina – s užetom – pre nego što se odlučio na ovaj podvig.

Aleks Honold nije ekstremni sportista…

Mesec dana ranije da je krenuo, ne bismo pisali o najvećem podvigu, već o još jednom tragičnom ishodu egzibicioniste koji je testirao svoje granice. Aleks Honold nije ekstremni sportista.

On je surovi profesionalac, koji je uradio sve što je bilo potrebno da život postane moguć posle uspona na 900 metara visoku stenu izdignutu iznad horizonta pod uglom od 90 stepeni, gde ni ptice nisu pronašle dovoljno široko gazište za gnezdo.

„Ovo ne bi trebalo da je moguće, ali jeste.“