„Bogata smo zemlja, imamo i zlato i naftu i sve, ali političari su nas sj**ali!“. Mi nemamo ni zlato ni naftu, dobri moj Karlose, ali – dobrodošao u klub, što bi rekla popularna estradna umetnica.

Ozmo u Velikoj Jabuci

Kada se od US opena popnem gore, momentalno ulazim u ogromni Flašing Medouz Korona park. Dreka, miris roštilja i ribe, klinke i klinci u automobilčićima… Ništa mi nije jasno, jutros je bilo mirno. Pokušavam da saznam šta se događa, ali ti koje sam pitao ne govore engleski i u velikoj su žurbi i razdraganosti.

Svuda oko mene su tereni za neku vrstu odbojke koju ne prepoznajem. Vašar ko vašar, pokušavam da proniknem šta me to privlači, pa ne idem odmah kući da spavam posle tri sata džet-leg sna. Ubrzo mi postaje jasno – ne idem jer ljudska sreća i ljudska zajednica ima magnetsku privlačnost. I isceliteljsku moć, ponekad.

Dolazim u sȃmo središte zbivanja, tih terena je pedesetak po celom parku, a smeštam se kraj nekog oko kojeg su stolice.

„Una cerveza, por favor“, naručujem pivo. Tri dolara za koronu. Roštilj toliko dobro miriše, ali sam već strpao u sebe svašta počev od hot-doga, pa ne mogu.

„Šesnaest dolara tanjir“, kaže mi radnica, dok niski čovek iznad nas popravlja gornji konac šatora koji je nedovoljno dobro pričvršćen za drvo.

„Dobar dan, kako ste“, obraća mi se na engleskom neko prvi put, i tu kreće priča. Malo španski, malo engleski, malo ruke, malo osmeh, i sporazumevamo se.

Karlos je kuvar u penziji. „Radio sam lepo kod nekih finih Italijana“, veli dok mu se poveći stomak diže nagore usled zaraznog smeha.

Već 47 godina živi u Njujorku, ali makar jednom godišnje vraća se kući u Ekvador. „Ranije sam i dvaput godišnje, dok je bilo razloga“, namiguje zaverenički, zavodnički.

Kaže mi da sednem, da se opustim i da zaigram ako želim. „Rado, ali nedavno sam iskrenuo skočni zglob, još ne smem“.

Karlos mi objašnjava sport po imenu Ecuavolley. Nomen est omen, jelte, ekvadorska verzija odbojke. Tri na tri, mreža je viša (280 cm), a igra se fudbalskom mikasom „peticom“ koja po brojnim karakteristikama podseća na „piroćanku“ koju smo nekada davno do iznemoglosti šutirali po bloku i kojom mi brat umalo jednom nije slomio prst.

Dozvoljena je „nošena“ lopta do jedne sekunde, a poeni bogme umeju da budu baš atraktivni. Jedni se zezaju, drugi igraju kao da su na svetskom prvenstvu, mozak mi je na otavi dok slušam Karlosa kako počinje da se žali.

„Mi imamo dozvole, oni tamo u prvom delu parka nemaju, a grad neće ništa da uradi po tom pitanju“, kuka i priznaje da ni oni nemaju dozvolu za pivo, već samo za klopu.

„Ali, to svi rade!“

Sledi priča s početka teksta, ali ne dȃ mi se da razglabam politiku, suviše mi je prijatno. Zato izgovaram neku varijantu onoga „je** ga, šta ćeš“, i Karlos brzo vraća prepoznatljivi osmeh na lice.

„Adios“, vreme je da se kupim polako iz tog portala dobre energije koji angažuje sva čula. Dok izlazim, jedan piša uz ogradu. Nije ga mnogo briga što ga iko vidi.

Sutradan ću se vratiti, oba dana vikenda su tu, meso je izuzetno.

„Salud“, dižu flašu momci sa susednog stola dok gledamo ecuavolley. Salud, prijatelji.

Bonus video: