Poslednji put se davne 1977. godine desilo da jedan teniser osvoji svoju prvu i drugu grend slem titulu u istoj sezoni. Bio je to Giljermo Viljas, a 8. septembra u Njujorku taj poduhvat kompletirao je i Janik Siner lakim trijumfom nad Tejlorom Fricom u finalu US opena – 6:3, 6:4, 7:5.
Ozmo u Velikoj Jabuci
Pre meča je Fric govorio kako veruje u pobedu i kako mu prija Sinerova lopta, ali od toga nismo videli ništa, naprotiv. Italijan je odigrao disciplinovan meč od početka do kraja i pokazalo se tačnim ono što smo govorili u najavi – Siner može da radi sve što i Fric, samo bolje.
U poslednje dve godine Italijan je napravio ogroman napredak – izdržljivost i opšta fizička sprema, servis, raznovrsnost u igri putem drop šotova i izlazaka na mrežu, a sada je u finalu najupadljivije i najdopadljivije bilo njegovo poboljšano kretanje.
Za to statistika ne postoji, ali mnogo je poena Sinera dobio u kojima je Fric imao inicijativu. Janik ima tu sposobnost da i iz defanzive pronalazi oštre uglove, pogotovo bekhendom, a duge ruke omogućuju mu da vraća duboke lopte čak i kada ne stigne da odradi posao nogama do kraja.
Kada bi Fric još više rizikovao, promašivao bi, i vrlo je malo dobijao lakih poena – servisom ili prvim udarcem posle servisa.
Atmosfera je bila „ravna linija“, prosto neverovatno da Amerikanci nimalo nisu stali iza čoveka koji je pokušavao da im donese prvi US open trofej u muškom singlu još od Endija Rodika 2003. godine. Mnogi su više bili zauzeti traženjem i potom fotografisanjem Tejlor Svift na tribinama, nego gledanjem i navijanjem za ovog drugog Tejlora dole na terenu.
Naravno, i podrška igraču je uzajaman proces, pa se publika makar nakratko probudila sredinom drugog seta, kada je Fric vezao nekoliko odlučnih poena i došao do brejka. Međutim, Siner je ostao smiren – kao što je bio u većini važnih trenutaka ove sezone – vratio je brejk i ubrzo došao do pobede.
Nije burno proslavio Siner, a na ceremoniji je titulu posvetio tetki koja nije dobro zdravstveno. Sad je na dva grend slem trofeja, a nema sumnje da ga čekaju još mnogi. Pre početka turnira nad njime su visili doping afera i problem sa kukom, imao je jako težak žreb (osmina finala Tomi Pol, četvrtfinale Danil Medvedev), a na kraju je manje-više rutinski osvojio titulu, bez izgubljenog seta u poslednja dva meča.
Grend slem godina je završena – Alkarazu dve titule, Sineru dve. Ono što je zastrašujuće za ostatak ATP tura jeste što nisu morali da urade nešto spektakularno igrački kako bi do tih titula došli – osvojili su ih igrajući u okviru realnih mogućnosti, samo ponekad na gornjoj granici, i zahvaljujući jačoj glavi i auri, što je bila odlika Velike trojke.
Sa grend slem aspekta, pomogla je i specifična situacija Novaka Đokovića – povreda na Rolan Garosu, Vimbldon tri nedelje posle operacije meniskusa, US open posle olimpijskog zlata koje je dugo čekao. Očekuje se Novakov odgovor u 2025. godini, a ostali će morati ozbiljno da napreduju ukoliko misle da pariraju Alkarazu i Sineru.
Zverev u pristupu najvažnijim mečevima, Medvedev da sredi rame i da vrati servis gde je nekad bio, Rune da pronađe put iz kanala u koji je upao i da oformi konstantan tim…
Siner i Alkaraz su preuzeli kormilo, a ako se ovako nastavi, niko osim Đokovića neće moći da ugrozi njihovu tapiju na najveće trofeje u skoroj budućnosti.
Bonus video:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare