Sa ulica Njujorka i sa kompleksa US opena, iza kulisa sa našim reporterom iz Velike Jabuke Sašom Ozmom.

Žuti beskućnik udara i hot dog od 8$: Njujork radi „ono svoje“

– Svetloplave bermude, majica i ranac – direktno sa tenisa sam stigao. A tamo moje kolege u odelima, košuljama, neki i sa kravatama. Međunarodno udruženje teniskih novinara, čiji sam član, organizovalo je koktel uoči US opena. Obično bude bleja, nisam pažljivo čitao i eto… Blam. “Evo ti Bruklin lager da te brže prođe”, smeje se moj prijatelj Džonatan. Stvarno je prošlo. Posle dva.

– Pitala me koji ću bejgl, napad panike sam dobio. Sa susamom, sa solju, sa sirom, sa halapenjom, sa jajima, nešto što se zove “rainbow bagel”… Ukupno 24 različite vrste. Kad presedam iz autobusa na čuvenu sedmicu koja vozi ka tenisu, često zastanem u Liberty Bagel. Srušili su mi predrasude o bejgelima, pritom sam uzeo neki najobičniji.

– Kad smo već kod hrane – a uvek smo kod hrane kad sam ja u pitanju – cookies u Levain pekari. Majko moja. Ogroman, prava razmera putera i čokolade, raznovrsni.

– US open je nekada bio najpošteniji i najvelikodušniji prema običnom narodu. Mogao si ko čovek da dođeš za 20-30 dolara, da se nagledaš dobrog tenisa, da zatvoriš oči i otvoriš novčanik dok gruvaš 23 dolara za koktel, i da odeš kući zadovoljan. Pun utisaka, a da ipak nisi pukao para kao za polupansion sedam dana u Pefkohoriju.

Ta vremena su prošlost, čuveni grounds pass sada uključuje i pristup Luj Armstrongu i Grendstendu (drugi i treći stadion po veličini), ali ako se pobiješ sa ostalim mučenicima u lovu na ograničen broj sedišta u gornjem prstenu. A da bi uopšte došao u priliku da se pobiješ, ispod 100 dolara ne možeš proći.

– Radio sam anketu, pitao ljude da prepoznaju zastavu Srbije. Neki lik, bam – na keca. “Kako si znao, ako smem da pitam”, fin sam. “Iz Bosne sam, hahaha”. Touche. Otelo mi se jedno “idi u k**ac”, pa smo taj deo morali da sečemo. Bar smo se ismejali.

Bonus video: