„Se**m na Njujork tajms“, arlauknuo mi je praktično na uho dok sam fotografisao zgradu jednih od najpoznatijih novina na svetu. Tamnoroze bermude, majica bez rukava, pokoja tetovaža i kratka kosa, već je odlazio kad sam mu doviknuo na srpskom, više za sebe: „Što tako agresivno, brate?“ Samo je odmahnuo rukom u stilu: „Ne kapiraš ti ništa“.

Ozmo u Velikoj Jabuci

Scena se dešava usred Menhetna, tek što sam izašao iz metroa.

„Imate li vi svi malo plavog siiira?!“, ta rečenica dočekala me je po izlasku iz metroa pre nekoliko godina, blizu Tajms skvera. Jedan od beskućnika koji tu vitlaju imao je očito potrebu za sirom.

„Hej, ti, daj mi dva je**na dolara, odmah je**no sad“, prepričava mi brat šta se dogodilo sestri i njemu u Sohu pre neki dan. Sav odrpan, uperio je prstom u njih, ali kada je sestra malo pobegla, promenio je ploču: „Stani, dušo, šalim se samo“.

„Pre nekoliko dana šetam, nešto se zamislio, podignem glavu i vidim čoveka s maskom konja“, prepričava Srđan, koji u Njujorku živi desetak godina. „Iznenadio me, spotakao sam se malo“.

Premotavam film, a podugačak je, jer u Njujorku se vazda dešavaju takve situacije. Jednom sam na Grand centralu – da, onoj uglađenoj stanici iz filmova – na jednom od donjih perona video tipa kako masturbira uz stub, usred bela dana.

„Lepo ste to nacrtali“, naivno sam u metrou svoje prve godine u Njujorku pohvalio jednog punačkog crnca do sebe s kapuljačom. Kao odgovor, dobrih petnaestak minuta smo ostali putnici i ja slušali o tome kako nam je CIA svima stavila čipove u mozgove, i sve na tom tragu. Neprimetno sam se iskrao, nije obraćao više pažnju na mene.

„Oh, vidi ovog, pa ovo je javna površina“, reče naša vodičica u Harlemu.

US open:

„Novaka su hteli da ukalupe, ali to malo teže s Balkancima“

US Open

3. sep 2024 17

US Open

3. sep 2024 17

Njujork iz drugog ugla: Indijac i Indijanac

US Open

3. sep 2024 6

US Open

3. sep 2024 6

Više mi se činilo da pokušava da odglumi iznenađenje dvojicom beskućnika, od kojih je jedan vidno drogiran knjavao na podu. Prišla je policajcu, reklamirala mu da ih hitno skloni sa javne površine, a policajac je bio u fazonu: „Aha, u redu“, očigledno ne shvatajući hitnost te – sudeći po njegovom izrazu lica – uobičajene situacije.

“Bitch!“, uzviknula je iz kola jedna žena toliko glasno da su se svi okrenuli. Po izrazu lica nisam zaključio da li se šali ili misli ozbiljno, pre bih rekao ovo drugo. Jedan od doživljaja iz naše šetnje Harlemom. Kažu da više nije opasno kao što je nekada bilo, pogotovo ne danju, ali „vidiš kako je na onoj radnji staklo koje je otporno na metke“.

U skoro svakom kraju u Njujorku postoji barem jedan park – oaza u okolini u kojoj se život odvija munjevitom brzinom. U Sohou je to Vašington Skver park, stecište studenata obližnjeg Univerziteta Njujork. Nije naročito velik, ali je fini – fontana u sredini, manja verzija trijumfalne kapije i mnogo klupa. Čitaju se knjige, deca trče, jedan tip je vežbao bubnjeve, a ponuđeno nam je i da se malo zabavimo. “You smoke, man?”, iskočio je jedan crnac sa poslovnim predlogom. I sve to u radijusu od 300 metara.

Rekordan je broj ljudi koji spava po vozovima. Jednom je do mene seo tip sa isflekanim pantalonana, crnim kačketom, nakaradno urađenom tetovažom, minđušom i naočarima. Izvadio telefon da nešto skuca, onda je zaspao, pa je u tom polusnu na ekranu nasumično kucao slova. Tokom vožnje se nekoliko puta naslonio na mene, pa bi se onda trznuo. Samo sam čekao da vikne “Slađanaaa”, identično kao ta scena iz Kengura.

Sulud je spoj Velika Jabuka, to ima svoje i dobre i loše i strane, a za ovih skoro 100 dana koliko sam zasad proveo u njemu sve skupa, imam jedan jezgrovit utisak: nikada ovde ne bih mogao da živim, ali da mogu da biram samo jedan grad godišnje da posetim, prvi na listi bio bi baš Njujork.

„Što su ti dobre te naočare, čoveče“, rekao mi je tip koji mi očitava akreditaciju na ulazu na US open. I to je jedna osobina koja mi jako prija u Njujorku. Često se dešava da ljudi jedni drugima žele da ulepšaju dan samo kako bi im – ulepšali dan. Po tonu, gestikulaciju i mimici, lako se ustanove autentičnost i iskrenost, bude čoveku toplo oko srca.

Dve crnkinje Tamika i Jolanda uvek su nasmejane za kasom. “Have a good morning, sweety“, kaže mi starija žena prepoznatljivim naglaskom, a ja imam osećaj kao sam u nekom filmu.

„Do kad se meni ćefne“, odgovorila mi je uz glasan smeh i salvu reči na italijanskom koje nisam razumeo. Obučena u crnu majicu, starija gospođa – očito vlasnica restorana – tako mi je stavila do znanja do kada traje „happy hour“, tokom kojeg se aperol spric može dobiti za 10 dolara.

„Hajde, sedi“, praktično mi je naredila. Kao da se pravdam, velim da idem po svoju ekipu, koja sedi nedaleko odatle gde je aperol 16 dolara. Little Italy, ali cene nisu „little“.

Malo kasnije, imali smo rezervaciju u tajlandskom restoranu, ali nisu hteli da nas puste dok „ne dođu svi“ – zakazali smo za petoro, jedan je kasnio petnaestak minuta.

„To je univerzalno pravilo“, reći će nadrndana hostesa. Ne znam u kom univerzumu, ali OK, klopa je bila super.

Noć se spuštala na Soho, a ja sam mislio o onoj večeri kada je moj drug video Bila Mareja u metrou kod US opena. Njujork.

Bonus video: