Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Leksington avenija i 48. ulica. Autobus sa Menhetna ka terenima za Kvins turira za polazak. Sat pokazuje da je 11.44. Imam još minut. Trk prema prednjim vratima. Samo još korak da uđem. Međutim...
povezane vesti
„Heeeej, polako“ zaustavlja me rukom gospodin sa bradicom. Nosi majicu US open. Važan tip.
„Kuda?“
Vadim akreditaciju. Pogrešio je nešto sigurno.
„Na terene. Jel autobus za Flašing?
„Autobus jeste za Flašing, ali vi ne možete u njega da uđete. Novinari ne mogu u ovaj autobus. Stanite sa strane, imate vaš autobus tačno u podne“.
„Zbog čega ne mogu u ovaj?“
„Ne možete. Čekajte svoj red. Verujte meni, ja sam vam najbolji drug“, nasmejao se.
Odmakao sam se par metara. I stao sa strane. Ko ničiji najbolji drug. Čekao sam svoj red.
„Vladimir! Sto godina“ dobio sam iznenada udarac po ramenu. A onda dodatak na srpskom
„Jebiga“.
Plava žena. Rasčupana. Suknja, patike i polo majica. Tu negde oko 55 godina. Poljakinja. Godinama je tu. Srećem je već 14 godina. Usmerava sve koji žele na Ju – Es open. Osmeh od uva do uva. Obradovala mi se. Samo sam starijim gospođama simpatičan.
„Zdravo“
Ime nikako nisam mogao da zapamtim. Ona mene zna, ja nju ne znam.
„Lepo je što si opet ovde. Dugo vas nije bilo. Nema Srba, nema psovanja“.
Gde nema, pomislih. Od Srba ne možeš da živiš. Nikada ih više nije bilo.
„Šta je ovo? Zbog čega više novinari ne mogu da uđu u autobus sa igračima“?
„Zvanično razlog je da se smanji gužva i da kao nama olakšaju kontrolu. Mada je i dalje sve isto“.
„A nezvanično?“
„Igrači ne vole novinare. Ne sviđa im se da su sa njima u autobusu, kažu ne mogu da se opuste. Svašta pričaju, a novinari imaju velike uši. Sve čuju. Plaše se da neke stvari koje ne bi trebale, mogu da izađu u javnost. To je prava istina“, detaljno je obrazložila Poljakinja i ponovo uz osmeh dodala
„Jebiga“.
U međuvremenu se pojavio drugi autobus.
„Predstavnici medije, izvolite“, glasno je viknuo gospodin sa bradicom.
Svi sa slovom M su krenuli na prednja vrata.
„Vladimir. Vidimo se“, mahnula je Poljakinja.
Prišao sam autobusu.
„Sada možete da uđete“, ljubazan je bio gospodin sa bradom.
Sve po novim pravilima. Da se ne čuje nešto što ne bi smelo. Igrači sa igračima. Novinari sa novinarima. Svaka ptica svome jatu. Nema mešanja. Što bi rekla Poljakinja, jebiga.
